Ja sam loša starija sestra. Umesto da je ja branim, dajem joj savete i budem joj uzor, Azra uvek mora da brani mene, savetuje me i bude mi uzor. Tako je od detinjstva. Kada sam dobila menstruaciju, bila sam prestravljena. Iako smo u školi o tome razgovarali, nisam mogla da zamislim kako to zapravo izgleda kada dobiješ. Većina mojih drugarica iz razreda još nije dobila, a bilo me je sramota da pitam bilo šta o tome one koje jesu. Znam samo da sam nekoliko dana pošto sam prvi put dobila, pomislila da me je Bog kaznio menstruacijom jer sam preturala po njenoj fioci s ulošcima u kupatilu. Zato što sam je lagala da nisam kada me je pitala da li sam otvorila njenu fioku i okrivila Azru da joj je ona otvorila pakovanje uložaka.
Azra je morala da me umiruje da to nije Božja kazna, da mi objašnjava kako se koriste ulošci. Sećam se da sam bila užasnuta svime što je povezano s menstruacijom. Nekoliko meseci sam razmišljala samo o tome koliko će biti strašno kada budem imala osamdeset pet godina i ne budem mogla sama da menjam uložak, kada će neko morati da mi pomogne oko toga. Brinula sam se za više od sedamdeset godina unapred. Sve dok mi Azra nije objasnila šta je menopauza. Još uvek mi nije jasno kako je sve to znala sa osam godina. Bar od tada ne plačem svaki put kada dobijem, ali mi je i dalje neprijatno da pričam o menstruaciji. Menstruacija. Menstruacija. Menstruacija. U našoj zemlji se ova reč nikada nije izgovarala naglas. Ne izgovara se naglas.
Pogotovo ne pred muškarcima. Da me boli stomak, objasnila mu je kada me je pitao zašto sam plakala kada sam prvi put dobila. Bilo mu je jasno šta to znači, nije pitao dalje. Stideo se da naglas izgovori „menstruacija“, ali se nije stideo da pretura po smeću i korpi za veš i da je podseti da nauči Azru i mene kako da sakrijemo korišćene uloške među ostalim smećem, prljave čaršave među ostalim vešom, da se ne vide, da ne mora da ih gleda.
Čak je išao toliko daleko da mi je, neko vreme pošto sam prvi put dobila menstruaciju, njuškao prste svaki put kada bih izašla iz kupatila. Da proveri da li sam oprala ruke, valjda. Tako je rekao. Nije ga bilo sramota da to uradi. Sramota ga je bilo da naglas izgovori menstruacija. Menstruacija. Menstruacija. Menstruacija. U gimnaziji su mi drugarice iz razreda pričale o tome kako im očevi kupuju uloške, kako im kuvaju čaj kada ih boli stomak. Pokušala sam da ublažim činjenično stanje da ja nisam toliko bliska sa svojim ocem kao one sa svojima. Kao i uvek. Od drugarica iz gimnazije sam takođe saznala da postoje tablete za ublažavanje menstrualnih grčeva. Čak i žene kod nas razgovaraju o menstruaciji u šiframa. Jedna drugoj šapnu da ih stomak boli jer su dobile. Ja dobila, pa me sve me boli, kaže tetka njoj, kaže ona tetki. Sada sam očigledno dovoljno velika da i mene uključe u te razgovore. Toliko me ona nervira svojim šapatom i licemerjem da ponekad poželim da joj iskopam oči. Pre godinu-dve, preda mnom i Azrom počela je bestidno, čak vulgarno, da priča o tome kako je boli stomak. Menstruacija. Menstruacija. Menstruacija. Već više puta sam joj rekla da ne želim da slušam o tome. Pa i ja sam žena, normalno je da žene međusobno razgovaraju o tim stvarima, pojašnjavala mi je. Gde je bila kada smo Azra i ja htele da razgovaramo? Malo je zakasnila. Ne može sada biti požrtvovana majka. Neću joj dozvoliti! Neka se pretvara koliko god želi da je sve zaboravila. I smešno joj je kada zaboravi da baci korišćeni uložak u smeće. Ako ga ostavi na umivaoniku, niko ne viče na nju da je štrokava. Azra i ja čak i čistimo za njom. Ko je kome majka ovde?
Zaboravila je kako se ponašala prema Azri kada je dobila prvu menstruaciju. Kada se zgražavala zbog toga što je dobila prerano i s mukom joj dozvolila da koristi njene uloške, ništa nisam uradila. Ni tada se nisam ponašala kao starija sestra. Trebalo je bolje da reagujem, imala sam dovoljno godina. A to je bila Azra. Azra. Možda sam stvarno sebična. Azra mi je pomogla kada sam dobila prvu menstruaciju. Ja njoj nisam kada je dobila ona. Moralo je da prođe deset godina pa da počnemo da razgovaramo o tome. Bolje ikad nego nikad.
Morala sam da reagujem bolje. Žao mi je što nisam. Ne bih smela da računam na to da Azra sve može sama. Niko ne može sve sam. Ja sam loša starija sestra. Bolje bi bilo da je Azra starija od mene. Već je kasno. Morala bih da odem da se polako istuširam. Valjda u ovo vreme nema nikoga u kupatilu. Subota je.
Neki od njih stvarno nemaju srama. Uopšte ih nije briga što ne žive sami u domu, što i drugi žele da se istuširaju. Čak i zvučnik unose u kupatilo, pevaju. Ne znam kako tako mogu da se opuste u tolikoj prljavštini. Tuševi su puni nekakvih insekata, mušica. Momci su gori od devojaka. Mi devojke bar ne šetamo po domu polugole. Ali, takođe je istina da nas je u domu mnogo manje nego momaka, pa nismo toliko primetne kao oni. Imam peškir na stolici, moram da ponesem pidžamu, gaćice, brus, gel za tuširanje, šampon, ne smem da zaboravim brijač. Ako već idem u kupatilo, opraću i zube da završim s tim za danas. To je to. Mislim da imam sve što mi treba. Dobro je, nikoga nema u hodniku. Samo ću još zaključati vrata. Brzo. Brzo. Pre nego što neko dođe. Prvi, drugi ili treći tuš? Treći je najmanje prljav. Ući ću u treći. Ovde ću staviti ključ od sobe, mogu da presavijem peškir da ne zauzima toliko prostora. Čistu odeću mogu da okačim ovde, prljavu ću staviti na pod. Ništa joj se neće desiti za deset minuta. Pokvasiće se. Bolje je da je okačim pored čiste. Nema potrebe da je još i sušim.
Mrzim svoje telo. Gle, kakva su mi stopala. Noge krive. Uopšte nemam kukove kao druge žene. I niska sam. Moram da prestanem da razmišljam o tome. Više nisam u srednjoj školi. Prematora sam da razmišljam o tim glupostima. Za sve su krivi ono dvoje. Za sve.
Ne znam koji sam razred tada bila. Šesti, možda sedmi. Tek sam počela da nosim brus. Ona mi je kupila dva siva. Jedan je imao srculence od šljokica na levoj strani, a drugi dve zvezdice. Nas tri smo sedele u dnevnoj sobi. Azra i ja smo nešto pisale za stolom. I ja sve više zaboravljam stvari koje su me povredile. Za nekoliko godina, kada se neću ničega sećati, niko mi neće verovati da se išta od ovoga dogodilo. Odjednom se niotkuda pojavio on. Čudno sam se osećala već kad je stao iza mojih leđa. Nisam znala šta će da uradi u sledećem trenutku, nisam se dovoljno brzo odmakla od njega. Uštinuo me je za leđa, odmah ispod pazuha, gde mi se lastiš brushaltera urezivao u kožu. I Zina ima šlaufove, rekao je razočarano, gotovo kao da je hteo da mi dobronamerno kaže da sam se ugojila. Ustala sam sa kauča ili stolice, ne sećam se više gde sam tačno sedela, i ušla u kuhinju. Bilo me je sramota da mu kažem da sam počela da nosim brus. Zašto se ljutim na njega, doviknuo mi je iz dnevne sobe. Nije ga bilo sramota da to uradi. A bilo ga je sramota da složi moj i Azrin veš. Sve što mi se dešava, dešava mi se zbog njih dvoje. Sve. Nije ga bilo sramota da kaže mom teči i tetki da je neprikladno da nosim majice bez rukava, da treba da se obrijem ispod pazuha. Sledećeg dana sam njegovim brijačem obrijala svaku dlaku na telu, čak i obrve. Bila sam jedino dete u šestom razredu koje je štedelo novac da kupi nove žilete za brijač. Trebalo bi da me bude sramota da mu pomenem da sam išla na depilaciju ruku. Šta je to sa mnom? Kako se usuđujem da pričam o ovome pred njim, pitala me je ona kada smo ostale same.
Brzo. Moram da se vratim u sobu dok još nikoga nema u hodniku. Gde mi je ključ? Brzo. I ovog puta mi je uspelo. Staviću peškir na stolicu da se suši. Prljava odeća ide u korpu za prljav veš. Opraću je sutra. Samo treba da stavim laptop na sto i mogu da idem da spavam. Tako. Tu sam.
Trebalo bi da me bude sramota što nisam prihvatila da su me vaspitali najbolje što su umeli. Umesto da budem zahvalna na svemu što su učinili za mene, ja im prebacujem što su tukli Azru i mene. Čak su me doveli u Sloveniju da bih mogla da se školujem, da bih mogla da nađem posao. Bar da nikada nismo došli ovde, uzdahnuo je poslednji put kada smo se ponovo oko nečega svađali. On mi je omogućio da imam ovakav život kakav imam. Izmišljam da se sve to dogodilo, rekli su mi. I uopšte nije istina da je bilo toliko grozno. Ali, da li je moguće da im zameram nešto tako sitno, tako nevažno, čudili su se. I opet sam bila sama kriva. Zina je opet bila luda. Ona koja ne zna šta priča. Očigledno su mislili da jednog dana samo mogu da se probude i sve ružno iz prošlosti će čudesno nestati.
Kad bi neko video kako se ponašaju prema deci svojih kolega i prijatelja, ne bi mi verovao da su se prema Azri i meni ponašali sasvim drugačije. Kada smo im to i rekle, ona nam je rekla da smo, za razliku od ove dece, uvek bile zrele za svoje godine. Možda zato što nismo imale vremena da budemo nezrela deca, draga majko. Zbog tebe i tvog muža. Ne brinite, neću im pokvariti predstavu. Kada stignemo, ponašaću se kao da je sve u redu, rekla sam im prilikom naše poslednje zajedničke posete Kosovskoj Mitrovici. Glumile smo srećnu porodicu bar milion puta. Prvi put sam im odbrusila sama, bez Azrine pomoći, da nisam zaboravila ništa što su Azri i meni uradili. I da neću. Da mogu da se pretvaraju koliko god hoće. Mislili su da sam luda i glupa. Ali neće me ubediti da nisu krivi za ono što su uradili. Šta sam zbog njih pretrpela. Šta još uvek trpim. Da oni i sami dobro znaju da nisu ništa zaboravili. Da poriču šta su radili, jer ih savest ne grize dovoljno da se izvine Azri i meni, dodala sam dok sam izlazila iz njegovog auta.
Sutra će opet biti pun dom. Moram da operem svoj veš. Dobro je što se nisam prerano upisala na spisak. Opet neću moći da ustanem. Barem sam danas otišla u prodavnicu. Istuširala sam se. Danas nije bio tako loš dan. Nije bio dobar, ali nije bio ni tako loš. Išla sam u prodavnicu. Istuširala sam se. Sutra će ovde opet biti galame.
