24

Vesna je sedela na malom kauču ispod velike lampe, u uskoj crnoj suknji i crvenim najlonkama. Pod živom žućkastom svetlošću svetiljke, njeno lice je bilo skoro neprepoznatljivo, kao lice kamenog kipa koji zaklanja siluetu. U ruci je držala zelenu flašu hajnekena i između rečenica bi je svaki čas prinosila ustima. Smeškala se. Izgledala je kao sasvim normalna devojka na normalnoj zabavi koja flertuje s normalnim dečkom u normalnim farmerkama (mada prevelikim za nekoliko brojeva i ogavno ružnim). Telom je bila okrenuta ka njemu, iako je zapravo sedela iznad njega, u fotelji, dok je on utonuo duboko u meke jastuke. Njegovo veoma visoko i veoma mršavo telo je delovalo preveliko za kauč, kao džinovska Alisa džin u kući za barbike. Verovatno mu je pričala nešto smešno, jer je prasnuo u smeh. Noge je povukla ka sebi. 

Soba je bila puna ljudi i buke. Zabava se odvijala i na gornjem spratu. Neki su sedeli na tepihu nasred sobe i dodavali jedni drugima džoint, neki su stajali više uza zid i glasno razgovarali, a jedna grupica je zauzela veliki plišani dvosed pored koga je stajao sobni bicikl. Kuća je bila ogromna. Kada me je Vesna dovukla ovamo, obećala je da uopšte neće biti mnogo ljudi i da idemo „samo da pogledamo“. 

U pozadini je neko promenio ploču. Sada su svirali The Strokes, bend koji je Vesna obožavala. Pod tušem je uvek pevala toliko glasno da sam je čula kroz zatvorena vrata sobe. Preko ušiju bih ponekad prevukla jorgan i jastuk da bih prigušila njen glas koji me je budio iz duboke kome. Pija je spavala s čepićima za uši. To je umela: da isključi život.

Vesnu sam jednom pitala zbog čega nikada nije pevala u bendu. Rekla je da su bendovi za ljude koji ništa ne umeju da urade sami. Sećam se da je njen dečko u srednjoj školi u mojoj prvoj godini imao bend. Išla sam u neki čudan bar nedaleko od Ljubljane da ih slušam. Stajala sam pola sata na hladnoći da bih u dugoj koloni došla na red za karte. Prodala mi ih je devojka sa septumom i zelenkastim iscrtanim obrvama na inače porcelanskom licu. Sećam se i da je koncert trajao duže nego što mi je bilo dozvoljeno za izlazak. Na visokim štiklama sam se odvukla iz kluba u hladni taksi i pijana otišla kući dok je Vesna, koju tada još nisam poznavala, verovatno plesala u ritmu muzike negde u prvom redu s cigaretom u ustima i požudom u očima. A možda uopšte nije bilo tako i sedela je negde pozadi, utonula u  preveliku jaknu s nekoliko koktela u krvi da bi  se pomirila s tim da je njen dečko očajan pevač u koga su zaljubljene petnaestogodišnjakinje kao ja tada. To je ne bi dovelo u zabludu, samo u anksioznost. Ako dobro razmislim, koncert je u stvari bio loš. Svi su se družili u pušionici, pod reflektorima ispred bine, a pušilo je nekoliko starijih, isto obučenih momaka. 

Na gomili knjiga, na kojima sam sedela, počela su da me bole leđa. U stvari su me skoro zasigurno bolela od sedenja na Lidijinom polomljenom pisaćem stolu. Da li je to bilo devojačko doba? Iscrpljenost? Sedenje u najudaljenijem uglu sobe? Sada se Vesna daleko od mene smejala već toliko glasno da je nadjačala muziku. Mršavi dečko pored nje joj je nalivao providnu tečnost iz velike boce s iscrtanim breskvama. Ako bih pokušala da analiziram naše živote, ta scena je bila čak adekvatna metafora. Vesna svojom savršenom, nenapadnom lepotom koja lebdi kao veliki leptir iznad sobe pune ljudi i na sav glas se smeje dok je požudno gleda muškarac i ja koja sam za tri sata na zabavi progovorila s troje ljudi dok sedim u preuskoj odeći na hrpi knjiga iako mi je Vesna prethodno ponudila kuhinjsku stolicu. Kako je uopšte upoznala domaćina? Ko bi znao, Vesna je poznavala sve. Gledala sam po velikom zadimljenom prostoru oko sebe, koji je imao neverovatnu zbirku umetničkih predmeta i sve žive starudije koje uvek nalaziš u kućama ljudi čiji su životi nekako puni svega: iznad kamina je bila vitrina s malim figuricama i sitnicama, ispod velikog pisaćeg stola od hrasta hrpa ćebadi i ukrasnih jastuka svih boja i dezena, stakleni kredenac krasile su mirišljave sveće, svuda su bili buketići cveća, mada verovatno veštački. Udobnost. To je bila reč koju sam tražila.

Uzela sam dugačak gutljaj hladnog piva i polila se po odeći baš u trenutku kada su se Vesnine oči srele s mojim. Nasmešila se i pokazala svoju čašu. Hoćeš i ti, bila je rečenica, koju je pokazala usnama. Samo sam odmahnula. Na zabavama me je svaki put pratio isti prazan osećaj: da sam sama i da je između mene i drugih neki neprobojan metalni štit, samo što nisam bila princeza na belom konju, već nekakav naoružan duh, koji se skriva u svojoj iznošenoj ljusci. Vesna nije bila takva, pomislila sam. Vesna je umela s ljudima. Barem prividno. Već to je bilo lepo. O tome su ljudi pisali romane. Kod nogu mi je zasvetleo telefon koji sam odložila na pod. Bila je Lori. Zurila sam u slova njenog imena. L O R I. L kao love. O kao odrastanje. R kao rana. Potegla sam iz flaše i dugo pila. Mehurići su me golicali u grlu.

Ruke tog dečka su sada u Vesninoj kosi. Ljubili su se na kauču. Tek tako. Vesna mi je prethodno, dok smo stajale u kuhinji i sekle parčiće torte, koju smo jele iznad sudopere, rekla da je student montaže i da se zove Goran.

„Vizuelno je moj tip. Ne znam da li je singl. Ali iskreno… Da li je to sada problem?“ promrmljala je s punim ustima.

„Ja sam mislila da ste ti i Val – zajedno? Da je ozbiljno?“ pomalo iznenađeno sam je pitala. Vesna se malo prkosno naslonila na umivaonik. „Da. I ja sam mislila da jesmo, da. Ali juče smo se posvađali preko telefona. Stvarno posvađali.“

„O, ne, zašto?“

„Ma“, zamahnula je rukom. Okrenula se ka meni, nežno me je boksnula u rame.

„Ali ti. Pa ti nikada nikoga nisi dovela kući“, nastavljala je ozbiljnim tonom. Stajale smo na hladnim pločicama koje sam osećala kroz tanke čarape. 

Preko celog zida su bili prozori kroz koje se videla vedra noć.

„Ne znam. Teško kliknem s nekim. I ne bih ga nigde dovela. Ja bih pre da on mene negde odvede.“

Ali, to naravno nisam izgovorila naglas. To sam rekla samo u svojoj glavi. Vesna je još buljila u mene daveći se tortom. 

„Halo? Zemlja zove.“

Obe smo se nasmejale. Žvakala sam tortu, odjednom sigurna da s mojim disanjem nešto nije u redu. Vrlo brzo mi je lupalo srce. I to mi se uvek događalo na zabavama tamo gde sam mogla da budem srećna i slobodna i seksi i tajanstvena i sve što umeju da budu ljudi u filmovima koje smo vrteli na poslu.

„To spada u život, znaš“, malo tiše je rekla Vesna i vrlo usredsređeno me je odmerila pogledom. Počivale su na mojima kao sitan prah. „Šta spada u život?“ 

„To. Da si na žurki i da te zabole za sve.“

„Mislim da je problem to što nije tačno da me zabole za sve.“

„Da. To ti sada misliš. Ali, sačekaj još nekoliko godina. I zaista će te boleti za sve.“

Nekoliko sati kasnije bilo je prilično očigledno da je Vesna taj nivo već dostigla. I dalje se ljubila s montažerom Goranom koji je možda imao devojku, a možda i nije. Ustala sam i otišla pored klupskog stočića i dvoseda na kojem je sedela grupica pijanih devojaka, do vrata i dalje po hodniku levo do kupatila. U želucu sam osetila kiselinu.

Koliko sam uopšte popila? Praktično ništa. U hodniku nije bilo ljudi, bio je samo dug mekani tepih. Bilo mi je stvarno loše. Otvorila sam vrata toaleta, okrenula se ka šolji i glasno povraćala. Ispovraćala sam svu sadržinu želuca sa sve rođendanskom tortom. Slavljenika uopšte nisam upoznala; kada smo Vesna i ja došle, već se komirao od alkohola. Neka devojka na stepeništu nam je rekla: „Timotej je totalno out.“

U Timotejevom kupatilu sam, dakle, povraćala kao potpuna amaterka, emocije su mi navirale kroz grlo, nimalo romantično i nimalo odraslo. Kada sam se ispovraćala, spustila sam se na kolena i zagrlila šolju.

„Izvini, ali jesi li dobro?“ Glas je bio sasvim pored mene. Od šoka sam skočila i osvrnula se. U kadi je sedeo mlad muškarac tamne kose, u prugastoj majici, pušio cigaretu i zabrinuto buljio u mene. Nije izgledao kao neko ko se na žurkama krije u toaletu ili plače po kupatilima. Nije bio ni ispovraćan kao ja. Brzo sam se uspravila i popravila haljinu. 

„Jesam. Izvinjavam se“, rekla sam, ne skidajući pogled s njega. S ivice kade uzeo je flašu vina i malo otpio. Zatim me je pogledao sasvim ozbiljno. O, ne. Sad sledi pitanje.

„Da li uvek povraćaš kad piješ?“
„Ne baš. Zapravo nisam uopšte mnogo popila. Nadam se da nešto nije bilo u redu sa tortom.“
„I ja se nadam. Jer sam je ja napravio.“

Osećala sam se glupo i postalo mi je vruće. Dovukla sam se na nogama i sela na hoklicu pored toaleta. Želudac mi se polako smirivao. Momak u kadi je i dalje mirno srkao vino i posmatrao me s pomalo ironičnim izrazom lica.

„Pa, bila je jako dobra“, ispravila sam se. „Ovde sam sa cimerkom, zapravo ne poznajem nikoga.“
„Nije tačno. Sad već prilično intimno poznaješ ovu ve-ce šolju“, nacerio se.

Užasno mi se vrtelo u glavi. Učinilo mi se da mi svetla s plafona namiguju, kao na nekom usamljenom aerodromu. A bile su to samo bele tačke na pločicama.

„Vau, baš si pijana. Hoćeš da pozovem nekoga?“

Zamislila sam se. Da li uopšte postoji iko koga bih pozvala kada bih dotakla samo dno? Fizički ili psihički. I da li bi možda trebalo da priznam sebi da jesam na dnu? Da otkako sam u dvadesetim, još nisam bila na žurki na kojoj se nisam osećala kao potpuni prevarant, kao luzerka. Brojala sam do deset. Pred očima mi se nije pojavilo nijedno relevantno ime.

„Sigurna sam da ću biti okej. Samo sam previše popila.“
„A zašto si se napila? Ostavio te dečko?“
„Ne. Cimerka me je napustila, tamo se žvalavi s nekim. I zove me sestra, kojoj ne mogu da se javim, jer ne želim da slušam o tome kako bi se ubila i kako mi objašnjava da je sve bez veze. Ma znaš šta. Možda je Lori u pravu. Možda je sve bez veze.”

„Čekaj, Lori?”

„Moja sestra.”

Momak se iskobeljao iz kade i seo uza zid pored mene. Odnekud je izvukao cigaretu i ponudio mi. Uzela sam je. Prekrstila sam noge i razmišljala o tome na šta miriše kupatilo. Na lavandu?

„Da. Može da bude bez veze. Ali znaš šta je rekao jedan filozof:

Ništa od toga što radimo nema smisla, ali je ipak dobro što to radimo jer niko drugi to neće uraditi umesto nas.
Aha, a Artur Miler je valjda rekao da je pesimizam jedina odbrana koju ima protiv optimizma. Možda je tvoja sestra samo pametnija od nas. To nije idealno, nemoj me pogrešno shvatiti. Ali da, možda samo ne laže sebe.“

U ušima mi je odzvanjao njegov glas. Potom je neko glasno pokucao na vrata kupatila i pritisnuo kvaku. Bila je to Vesna, vidno šokirana što me nalazi pored šolje sa nepoznatim muškarcem.

„Hej“, rekla je i podigla levu obrvu. „Je l' smem da piškim ili imate sastanak?“

Momak pored mene je mirno ustao, zgrabio flašu vina i otišao bez reči. Na vratima se okrenuo sa širokim osmehom i mahnuo mi. Vesna je zalupila vrata za njim, svukla suknju i hulahopke. Sela je na šolju pored mene i začula sam glasan mlaz koji se sliva.

„O bože, popila sam tri litre piva, mislila sam da ću se upišati tamo pred svima“, izjavila je s olakšanjem. Još uvek se nisam sasvim otreznila, pa sam samo nemoćno zurila u ormarić sa šamponima, tuferima i brijačima ispod lavaboa naspram nas.

„Nemoj da budeš neprijatna, Vesna“, konačno sam rekla.

„Neprijatna? Pa šta je s tobom, ti si stvarno nemoguća ponekad. Dovučem te na žurku, ti ni sa kim ne razgovaraš, piješ kao smuk i posle ti sve smeta. Jesi li takva bila i u srednjoj? Ne znam, nikad nećeš imati prijatelje ako stalno budeš tako čudna.“

Ovo poslednje me je zabolelo. U glavi sam vizualizovala Vesnu kao viteza u oklopu koji me probada svetlucavim mačem. Ali to je bila samo metafora.

„Gledaj. Ja idem napolje, moram da pozovem Janeza, jer je opet nešto u autu. Posle se vraćam i možemo kući. Goran ide s nama. Prošvercovaću ga pored Pije. Nadam se da ne očekuje doručak ujutru, jer radim od osam. Hajde, mrdaj. I moraš da piješ vodu.“

Vesna se sada nagla iznad mene i pružila mi ruku ispred lica. Uhvatila sam se za nju i s mukom ustala.

Privukla me je do lavaboa, uhvatila me za kosu i odvrnula slavinu. Voda je bila ledeno hladna, pustila sam da mi curi niz bradu. Vesna je obzirno ćutala, pomazila me je po čelu. Kada sam popila dovoljno, zatvorila sam slavinu. Ispravila sam se i pogledala u ogledalo. Tamo su bila naša lica, bleda i našminkana šljokicama i izbledelim crvenim karminom koji mi je Vesna pozajmila. Donekle smo ličile. Možda bi nas neko čak mogao smatrati sestrama.