Штерн се нагло пробудио и усправио у кревету, тргнут сопственим криком. У ходнику су се зачули брзи кораци, врата су се отворила и кроз њихову заслепљујућу светлу пукотину се појавила глава његовог оца – обученог за посао и обријаног – жељног да сазна шта се десило са његовим омиљеним (и стицајем околности јединим) сином. Штерн је седео у кревету и, збуњен, покушао да се присети ружног сна који је управо испарио из сећања. Господин Директор је схватио да неће да заобиђе брзинско питање. Ушао је у чарапама и сео на ивицу кревета. Ево ту сам, ту сам. Када је покушао да га помилује по коси, његови рукави, још увек слободни од стиска манжетни, бунтовно су лепршали. Директор је помиловао Штерна неспретно, као што то раде очеви који немају времена, и додао дежурно: Сад је све у реду, зар не? Штерн је климнуо главом. Хоћеш ли ми рећи шта си сањао? Не могу. Зашто? Треба да чекамо до дванаест. Иначе ће се остварити. Отац је направио киселу фацу: Мајка ти је опет напунила главу њеним сујеверјима. Дечак није одговорио. Знао је да је бескорисно да објашњава тврдоглавом Директору да снови не могу да се препричавају пре дванаест, осим ако нису лепи. Отац га је лагано уштинуо за образ и скочио с речима: Ужасно касним, а после нестао у предсобљу, у ком је вероватно у том тренутку навлачио свој сако и тражио кашику. Кола која треба да га одведу на аеродром одавно чекају доле. Трамваји су се већ пробудили и њихова бука се чула испод прозора. Дете је босо газило хладан под у ходнику. Отац се тек обуо, притом толико брзо да је замало покидао пертле на десној ципели. Да слушаш тетка Ему и да будеш добар дечак, јеси чуо? Ако све буде у реду, враћам се тачно за твој рођендан. Не гледај ме тако, нисам заборавио кад је. Дечак је ћутке климнуо главом, пришао и шћућурио се уз њега. Провери да ли су добро залепили крила пре него што одлетиш – рекло је озбиљно и отац је подједнако озбиљно обећао да ће проверити. Иди спавај. Много је рано за школу. А кад ћеш да ми причаш о бекству поручника Мјуке? Отац је намигнуо. Кад се вратим, обећавам! После су се врата залупила и Директор је бучно сишао низ тамне степенице. Дете је остало у предсобљу и радознало испитивало у огледалу крагну своје плаво-беле пругасте пиџаме. Иако му је отац често путовао, сваки пут му је било тешко да навикне на те прве тренутке његовог одсуства. Како то да је у једном тренутку ту, трчкара од собе до собе и прича нешто себи у браду, а у следећем тренутку није ту? Штерн је пажљиво повио рукаве не испуштајући поглед са одраза у огледалу. После је отишао у собу мама Кристине и нашао кутију за оловке којима је она цртала обрве. После тога је тако бос отрчао и узео своје наочаре, које су стајале на врху ноћног сточића до његовог кревета (био је далековид). Вратио се у ходник пред огледало и са два-три не баш сигурна покрета нацртао бркове, танке као мишји репови. Наравно, тетка Ема би викала: Ма шта си урадио с том оловчицом, душице! Тетка Ема је била онај тип људи који користи умањенице као зачин – никад није доста. Рукање, спавкање, наочарице, ногице и капутићи, ципелице, пољупчићи и доручкићи и све то га је нервирало и терало да се очигледно инати. Она би требало да стигне сваког тренутка и вероватно опет да се правда трамвајем који је закаснио, иако Штерн са свог прозора одлично види њихово равномерно кретање по шинама. Штерн је шљапкао бос до кухиње и био искрено изненађен када је открио да је тетка Ема већ ту и плеше поред фрижидера. Била је висока и слаба и носила шешире широког обода, који су чудно подсећали на облак. Ах, и ти си ту, душице! – зацвркутала је, што га је збунило. Она није била ту досад, како се одједном испоставило да је она ту, а њега нема? Ја сам ту, све време сам био ту, али кад си ти дошла. Тетка Ема? Окренула се и погледала га с таквим одушевљењем, као да је било најнормалније спустити се падобраном кроз димњак, а крајње необично да зазвониш на улазним вратима. Поштовани, доручак је готов! На столу је стајао послужавник са багетима, две тегле џема – један од брескве, други од јагода – јаје свеже исечено на четири једнаке кришке и чаша сока од поморанџе. Да ли ће овај доручкић да умили ваш сурови карактер? Привремено – промрљао је и сместио се у столицу, одлучивши да не покреће тему о томе ко је први дошао. Требало је да проведу заједно следећих пар дана и није вредело да улази у сукоб с њом на самом почетку. Некако ће је истрпети, као и њене досадне умањенице. Доручак је показивао њене добре намере. Господин Директор је сматрао незахвалност много лошом особином. Ваше величанство ми делује љуто – додала је оклевајући, док је вешто ређала опране тањире у оцеђивач. Клише о клавирским прстима је код ње био у потпуности применљив, зато што је Тетка Ема била учитељица клавира. Сањао сам лош сан – пожалио се. И ја. Немој да ми испричаш пре дванаест. Штерн се окренуо и погледао је чудно. Шта? Зашто ме гледаш? Ах, ништа. Мама ми је исто рекла. Је л’? – приметила је тетка Ема и фркнула не окрећући се. Штерн је почео да глуми разговор између две преостале усамљене мрвице за столом. А где ви идете? – питала је лева мрвица. Ох, ја треба да идем у школу – одговорила је десна. А ви? Ја имам температуру и читаћу код куће. Сигурно је вирус. Хоћу да се поједем од муке – рекла је ова са десне стране. То је немогуће из више економских разлога – одговорила је веома озбиљно болесна мрвица. Дечак се тргао. Шта је било? – Тетка Ема је стајала иза њега, гледајући га упитно. Зар није време за школу? – упитала је и Штерн је устао са стола приметно невољно. Молим те, немој да бациш Левог Мрвића – рекао је и показао на леву мрвицу, која се у међувремену претворила у пријатну лоптицу. Он има температуру. Тетка Ема је климала главом. С овим мрвицама ће нам се одмах појавити бубашвабе. (Бубашвабице, додао је у себи, како јој није пало на памет?) Поставила је лоптицу на прозорску даску. Је л’ овде добро? Одлично. Његов огромни црвени пластични ранац, који је личио на огромно поштанско сандуче, мирно је стајао у подножју стола. Асен и Сосо су га звали Кофер и шутирали из све снаге када би приметили да му скакуће на леђима. Крећем, Тетка Ема – саопштио је, иако није била у његовом видокругу, кренуо да силази доле, прелазећи руком преко распадајућег малтера на зиду. Већ неко време је сто портира зујао празан. Увек је заборављао да пита тату где је чича Зиласко (на вратима је стајала таблица М. Зиласко, али није му знао име – Манфред, Мухамед, Мандолин?). Отворио је улазна врата и осетио хладноћу чим је изашао. Распршени снег је нестајао пре него што би дотакао тротоар. Штерн је бацио поглед назад и видео трамвај који се приближава. Зашто се увек погађало да мора да трчи? Кад би се поштовао ред вожње јавног превоза, он би га први закачио изнад кревета док га не научи напамет, али то је било потпуно бесмислена вежба меморије. Трамваји и аутобуси су били практично неконтролисани. Док је трчао и Кофер му је скакао по леђима, помислио је да није било ниједног јутра када је мирно стигао до станице. Трамвај се зауставио уз злослутну шкрипу, а врата су се отворила уз гласно звецкање. Сео је на последње седиште у дну и извадио књигу коју је читао у последње време. Превукао је прст по илустрацији на којој је један прљаво жути трамвај (тачно као овај у ком је седео) прелазио огроман булевар. Прелистао је пар страница (оне са одштампаним илустрацијама биле су пахуљасте на додир и само мало кремасте боје, док су остале биле снежно беле) и налетео је на илустрацију коју није видео пре. На њој је силуета на мердевинама која покушава да упали улично светло специјалним упаљачем. Штерн је затворио књигу зато што му је било много интересантније да посматра живе илустрације кроз прозор. Киосци за новине, пекаре, продавнице галантерије и продавнице пластике, облачићи који су излазили из уста продавача, помешани са метално сивим димом цигарете, димњаци који се пуше (ипак је децембар), све је журило да се уздигне навише, ка непробојној сивој плочи која је тешко лежала на граду. У том тренутку је помислио како му је тата одавно полетео и лебди на небу. Ако се сад трамвај подигне изнад поцинкованих и кровова са црепом, изнад кула и балкона, изнад минарета џамије и огромне куполе синагоге, који му је личио на десерт неодређене врсте, не би се изненадио, просто би се пребацио на прво седиште десно од кабине трамвајџије, где је поглед био најбољи. Зашто трамваји не лете? Ето питања које заслужује НајОзбиљније Размишљање. Један трамвај није тежи од обичног авиона, а ипак? Вероватно се трамвајима просто не лети – закључио је он. У том тренутку трамвај је изненада стао. Штерн је полетео напред, повучен тежином Кофера, али једна снажна рука га је ухватила за раме и задржала. Окренуо се и поглед му је полако ишао одоздо нагоре, од дугих шиљастих ципела до грозних карираних панталона, једва видљивих трегера и машне иза љубичастог сакоа, па чак до округлих наочара са танким оквирима, иза којих су га радознало гледале крупне очи. Да у Грејштаду постоји циркус, Штерн би помислио да је човек побегао са одећом неког кловна. Али пошто је био васпитан младић, само се учтиво захвалио и упитао: Ви сте далековиди, зар не? Да, претпостављам – рекао је човек са једва видљивим осмехом на лицу. Тек сад је Штерн приметио да му је једно стакло на наочарима плаво, а друго црвено. Али у том тренутку је Штерн схватио да треба да сиђе и да ће се врата трамваја сваког тренутка затворити. Прогурао се између две жене величине куполе синаноге и сишао, али му се учинило да је тад човек промрмљао или видећемо се ускоро, или поздравите господина Директора, што је само по себи било чудно, јер две реченице нису биле нимало сличне. Можда је рекао обе истовремено – једну са плавим стаклом, другу са црвеним? Али Штерн није имао времена да размишља о томе, зато што је трчао ка вратима школе. На крају, није било Бог зна како чудно да носиш наочаре са различитим стаклима или љубичасто карирано одело. Пред вратима је као статуа стајао старији портир Ностиц у мишјој униформи. Ваш сат треба да буде намештен пола сата уназад – рекао је злобно и намерно му скроз полако отварао врата. Тако ће вам лепу опомену написати, Штерне, да ће вам се уши зацрвенети. Штерн се затрчао уз степенице и успео да уђе мало пре госпође Шолц, која се већ застрашујуће брзо кретала ходником. Још једном је за длаку избегао опомену. Заправо му је дан добро прошао. Госпођа Шолц га је похвалила за препричавање, али није пропустила да га искритикује што измишља ствари којих нема у оригиналу. Предпразнични контролни из математике, којим их је плашила месец дана, био је онолико непријатан, колико се очекивало. Како је било? – упитао је Миш, када је предао свој рад. Штерн је слегао раменима. Као и увек. Али то је ситница, надокнадићу из књижевности. Како си се ти снашао? Нажалост – добро. Тата ће бити задовољан, тако му идем уз длаку, пошто жели да постанем инжењер, конструктор авиона или Бог зна шта. Да ти иде нешто што не желиш је права несрећа – замишљено је додао Штерн, али ускоро му је пажња била усмерена на далеко важније ствари, јер су сви у учионици кренули да ките јелку. Био је први понедељак последње недеље пре зимског распуста и Божићна еуфорија је лебдела у ваздуху. Сви су скакали и викали, а и госпођа Шолц није видела ни начин, ни посебан разлог да их заустави. Чак су Асен и Сосо помагали са украсима и никога нису малтретирали. Учитељица им је задала да до петка напишу састав о томе шта желе за Божић и распустила их (и без тога је болела глава). После часова су сви заједно отишли да се санкају у Северном парку, грудвали су се, а они који су имали клизаљке упутили су се ка клизалишту код празног вештачког језера – све ствари које су подсећале на недељу пре распуста. Штерн је кренуо када је постало прилично мрачно. Био је мокар до коже, али задовољан. И тек тад, док је ходао по разбијеном тротоару и пазио да га не испрска нека подла плочица, схватио је да је цео дан једна мисао вребала из подсвести. Колико је чудно истинит и жив био сан тог јутра.