Kaladont

- Krevet
-Eto
-hmm….Tone
-Nebo
-Božić

Skoro svake večeri igraju ovu igru. Saša se primakne bliže zidu, a mama legne na ivicu njegovog kreveta i tako se dobacuju rečima. Ponekad mama približi sto krevetu i pusti  mu film na kompjuteru. Često mu film dosadi još pre nego što se završi. On se okrene prema zidu, a ona još malo ostane da leži i miluje sina.

– Počeši me ovde, kaže on, i mama mu počeše nos, ili čelo, ili lopaticu, ili glavu. Zatim navuče ćebe do sinovljevog lica, a ona legne na pod, na improvizovani ležaj sastavljen od delova kauča koji stoji u hodniku.

Saša pomalo svlači ćebe patrljcima ruku. Desna je amputirana ispod lakta, njom mu je lakše. A leva je tik ispod ramena. Momak i  mama tonu u san.

Ujutru će ga obrijati.

U bolnici Sveti Pantelejmon u Lavovu je mnogo vojnika. S tolikim prilivom ranjenika podela na vojne bolnice i civilne klinike gotovo da se briše. Svaka bolnica postaje ratna bolnica za hiljade evakuisanih s bojišta. Kada ranjenike dovoze u Dnipro, Zaporožje, Sumi, veće gradove najbliže frontu, lekari stabilizuju njihovo stanje, pripremaju ih za evakuaciju i šalju dalje, prema centru i zapadu zemlje. Prevelik broj ranjenika svakodnevno stiže u bolnice uz liniju fronta, zato se tamo ne zadržavaju dugo.

Trećeg dana mog boravka u Zaporoškoj gradskoj bolnici broj 9, kreveti s tek pristiglim ranjenicima su već stajali i po hodnicima zbog pretrpanosti soba. A četvrtog dana stotine vojnika je ukrcano u evakuacioni voz i poslato za Vinicu. Tamo sam ostao još četiri dana, sve dok nisam mogao da krenem kući. Kada sam stigao u Lavov i bio primljen na hirurško odeljenje bolnice Sveti Pantelejmon prošlo je nedelju dana od mog ranjavanja. U sobi nas je bilo petorica vojnika. Ja sam bio prvi koji je ustao na noge. Tolji, mom cimeru s leve strane, jedna noga jeamputirana, a sudbina druge je bila pod znakom pitanja. Lice mu je još bilo u modricama; pored kreveta mu je svakog dana sedela supruga, a noću, kada bi odlazila u iznajmljeni stan, Tolja je ostajao sam sa fantomskim bolovima, protiv kojih mu ni injekcije nisu pomagale. Kasnije mi je ispričao da ga je ranio neprijateljski FPV dron.

– Zveknuo me je iz neposredne blizine. Čudom sam ostao živ.

Cimer s desne strane se zove Vova. Jedna noga mu je amputirana deset centimetara ispod kolena, a druga — petnaest. Kasnije će dobiti kvalitetne proteze. Kraj njega je supruga Alina, koja ga ne napušta ni noću: razvuče sklopivi ležaj i legne kraj njega. Najvažnije je da izdrži još nekoliko meseci ležanja i stalnih bolova.

Preko puta Vove je Paša u poluležećem i polusedećem položaju. Desna noga mu je ispružena dužkreveta i probodena šipkama Ilizarovljevog aparata. 

 – Ruska snajperistkinja me je pogodila. Video sam kučketinu kako sedi tamo.

A u krevetu naspram mog sledećeg jutra je došlo do rokade. Doselio se Andrij. Pogodila ga je navođena vazdušna bomba. Ima gelere u leđima i po nogama, lice mu je unakaženo. Supruga Tanja bi ga jednom dnevno podizala iz keveta i grlila spreda i tako bi uz njenu pomoć, stajao nekoliko minuta. Ponovo je učio da hoda.

Jutra smo otpočinjali bolničkim doručkom, tabletama i bolnim previjanjima. Sledeći zadatak bio je da se preživi dan. Kada bi bol postajao jači, nečija supruga odlazila bi po medicinsku sestru i molila za injekciju protiv bolova. Kada je bol bio podnošljiv, svi bi razgovarali o nečemu sa bližnjima. Vova bi se šalio s Alinom da će, posle oporavka, u bolnicu zvati mlade žene. Tanja i Alina bi pričale o deci. Tolja i njegova supruga takođe imaju dete, ćerkicu. Često bi je zvao uveče. Dobijao je lekove protiv bolova i, kada bi se osećao bolje, zvao bi majku ili taštu; ona bi pružila slušalicu unuci, a ja sam svaki put slušao kako mladić izgovara jedne te iste reči.

– Taisija. Ti si tatina Taisija, je l’ tako? Je li? Reci tati. Hajde, reci.

 I ona bi rekla. A on bi se smejao.

Svaki ranjenik čeka trenutak kada će ga prebaciti u rehabilitacioni centar Unbroken. To znači da je njegovim najvećim mukama došao kraj. Za momke s amputacijama to je znak da su im patrljci udova dovoljno oblikovani da može da se započne s protetisanjem. A ako rehabilitolozi budu imali dileme, pisaće im dopust i poslaće ih kući na mesec dana. Pacijenti s drugim povredama, po pravilu, do tog premeštaja prolaze većinu, ako ne i sve operacije.

Do trenutka kada su me prebacili na Unbroken imao sam četiri operacije. Predstoje mi još skidanje spoljašnjeg fiksatora sa leve podlatkice, presađivanje nerva iz noge u ruku, fiksacija slomljene kosti titanijumskom pločom, onda i presađivanje dela kosti iz karlice na povređeni deo ruke. Pre tih operacija, međutim, mora da prođe izvesno vreme, pa su me lekari poslali na rehabilitaciju.

Nisam mogao da ispravim prste više od mesec dana, tetive su bile zategnute, jaka kontraktura, minimalna pokretljivost. Upoznali su me s ergoterapeutkinjom Jarinom i započela je duga faza svakodnevnog ispravljanja prstiju i bolnih oporavaka nakon njih. A uz to i — etapa novih cimera.

Za Kostju se ispostavilo da je major medicinske službe. Istina, za to sam saznao tek uoči njegovog odlaska kući. Do tada sam znao samo da je ranjen u desnu nogu. Sada ima veliki ožiljak na nozi i doživotne probleme s cirkulacijom.

Sanja je ratovao kod Trojke. Ranjen je u jurišu, amputacija ispod kolena. 

 – Zabarikadirao se, pederčina,  i sasuo po meni iz kalaša, imam nekoliko metaka u nozi.

Ime trećeg cimera nikada nisam zapamtio, ali i on je imao ranjenu nogu. Po potrebi je mogao da stoji, ali ne i da hoda, kretao se isključivo u invalidskim kolicima.

Bio je još i Vasja. Nije bio sa nama u sobi, ali smo se viđali svakog dana. Vasja bi svakog jutra dolazio kod nas i, dok smo još spavali, kliktao nešto na upravljaču za podešavanje kreveta, drugima podizao leđa ili noge i potom brzo odlazio u invalidskim kolicima.

Imao je veoma visoku amputaciju obe noge. Jednom sam sedeo na kauču pored njegovog oca. Vasja nam je prišao u kolicima, a otac ga je pitao koje cigarete da kupi. Vasja je iz džepa izvadio paklicu Marlboro gold i pružio mu. Otac ju je okretao u rukama, prevrnuo na drugu stranu i počeo glasno da se smeje. Pokazao je Vasji, i ovaj se takođe grohotom nasmejao. Onda ju je okrenuo prema meni. Pored upozorenja o opasnostima pušenja bila je slika mrtvog čoveka u mrtvačnici iz takvog ugla da se vide samo noge.

-    Noša.
-    Šal.
-    Šal je već bio.
-    Kad je bio?
-    Juče si rekla šal.
-    Dobro, nek bude šator onda.
-    Orah.

Oni su iz Sumske oblasti. Selo je bilo pod okupacijom na početku invazije, ali su brzo isterali Ruse odatle. Teta Tanji su u rat otišla oba sina. Stariji ima porodicu, čeka ga supruga. A mlađi, Saša, nije oženjen.

Saša je upravljao dronovima. Kada je u junu 2024. uzeo ptičicu u ruke da joj pomogne da poleti, ona je iznenada eksplodirala u njegovim rukama. Saborci su mu stručno pružili prvu pomoć i brzo ga evakuisali. Ubrzo se našao u  kijevskoj bolnici. Kada je teta Tanja stigla kod njega, odmah su joj rekli da su otkinute ruke najmanji problem. Imao je povrede stomaka i teške povrede glave. Bio je nepokretan i nije govorio.

– Lekari su mi posle rekli da se on ovako popravio samo zahvaljujući mojim molitvama. Nisu mu davali nikakve šanse ni za oporavak, ni za normalan život, mislili su da će samo da leži. A vidi ga sad: hoda, govori, smeje se. Da, moram u svemu da mu pomažem, ali najgore je prošlo. Molila sam se za njega svakog božjeg dana. I sve vreme sam mu govorila da ćemo uspeti.

Na Unbrokenu ima mnogo pacijenata kojima pomažu da se izvuku, baš kao što je to bio slučaj sa Sašom. Ljudi uspevaju da povrate svoje kognitivne sposobnosti, uče sve od nule.

Neki muškarac ponavlja za rehabilitologom:
 „1, 2, 3, 4…“
 – Šta ide dalje?
 – …
 – Šta ide posle četiri? Znaš, znaš.
 – 3, 4… 5.
 – Bravo!

Seća se slova, ali je brojeve potpuno zaboravio.

Drugi pacijent ume da uzme lopticu u ruku, ume da je drži i ume da je pusti. Ali ne razume kako da sve to poveže i baci lopticu ispred sebe.

Moj saboracje zadobio tešku povredu glave u decembru 2022. u Jampilju u Donjeckoj oblasti. I on je jedan od onih koji su se izvukli. Iako se od tada promenio. To se vidi u njegovom govoru, načinu na koji sklapa rečenicu, u pogledu. 

– Vozio sam se u sanitetu i na krivinama sam čuo kako mi se mozak kotrlja i dodiruje kožu tamo gde nema dela lobanje.

Njegov otac je, kada me je obilazio, rekao ovako:

 „Sve povrede su strašne. Svima vam je teško, za sve vas se molim. Momci bez ruku, bez očiju. Ali, znaš, nema ničeg goreg od povrede glave. Možda to ne bih govorio da nemam lično iskustvo. Promeni se čovek, razumeš. Čak i ako se izvuče, postane drugi čovek. Ali nije to najvažnije,  najvažnije je da se izvuče. To je najvažnije.“.

Saša i njegova majka su već postigli ono najvažnije. On ponekad ne želi da izađe iz sobe, a jednom je s mamom otišao u tržni centar i uplašio se pokretnih stepenica. Ali to nije strašno,  najvažnije je da se izvukao. Ponekad je razdražljiv ili se ljuti. Dešava se i da se ljuti baš na majku. Tada se odmakne i okrene licem prema zidu. A mama sedne na ivicu kreveta i miluje ga.

– Sine moj, ti znaš da ja tebi ne želim ništa loše. Znaš da bih život dala za tebe ako zatreba. Izvini, izvini, ako sam rekla nešto pogrešno. Nekad ne mislim šta govorim, izvini.

Saša je ne odguruje, ne govori joj da ustane s kreveta. Verovatno razume da, ipak, nije ona ta na koju se ljuti. I ona to razume. Legne pored sina i kaže mu:

– Sve će biti u redu, Saša. Samo drugačije. Onako kako je pre bilo, neće biti više nikad. Ali i dalje će biti dobro. Samo sada drugačije. Sve ćeš moći, znam da ćeš sve moći. Toliko si  toga već prošao, iz takvog si se pakla izvukao… Znam da ti nije lako, sine moj, verujem ti kao niko drugi. Ali sve ćeš moći. Čuješ li? Znam da ćeš sve moći.

Neko vreme leže i ćute. Saša ne otvara oči, a teta Tanja ga miluje. Zatim joj on na neki način stavi do znanja da se više ne ljuti. Na primer, zamoli je da ga počeše ili da mu oljušti mandarinu. Tetki Tanji tada padne kamen sa srca i to joj se vidi po licu. Ona ispuni sinovu molbu, pa onda nešto rade zajedno. Ima on jedan uređaj, nalik na podvezt, koji se pričvršćuje na patrljak ruke i ima nastavak kako bi mogao da koristi telefon. Saša položi telefon na savijena kolena i lista vesti, gleda neke snimke ili igra igrice. Ili mama privuče sto s računarom i pusti film. Ili njih dvoje samo leže i igraju kaladont. Počinju otprilike tamo gde su stali prethodnog dana, ako uspeju da se sete. A ako ne, neko od njih jednostavno izgovori nasumičnu reč i igra se nastavlja.

-Krava, kaže Saša.
-Znači na “va”... Vatra..
-Razum.
-Umeti.
-Tinjati.
-Timariti.
-Titrati.

Prošla su već tri meseca otkako sam dospeo u sobu broj 12 na hirurgiji. Nekoliko operacija, duge nedelje rehabilitacije i psihoterapije, tone tableta, desetine ranjenika sa kojima sa imao sreće da se upoznam. Slepi pacijent se sve bolje snalazi u prostoru bez vida i viđam ga u šetnjama sa rehabilitologom. Poneke sada viđam sa novim bioničkim protezama. Neko je pobedio u višemesečnoj borbi sa nepokretnošću i već juri hodnicima u kolicima, poput Vove.

Čudim se kako se ljudi snalaze sa svim tim, ali čini mi se da sam već pomalo shvatio princip. Najvažnije je izvući se. Od lekara ovde mnogo toga zavisi, ali ne sve. Čovek mora imati nešto u sebi da bi izašao iz onog prvog, najtežeg stanja. Mora postojati žudnja za životom, koliko god to zvučalo banalno. Moraš da vidiš nešto ispred sebe.

A svakoga dodatno hrabri i tuđa borba. Važno je imati druge ranjenike kraj sebe. Kada se sada osvrnem na prve nedelje lečenja, čudim se kako sam ih izdržao. Ali u to vreme sam gledao ljude pored sebe. Vova je ležao bez obe noge i zbijao šale o mladim ženama. Tolja je živeo s pitanjem: „Hoće li mi sačuvati ili amputirati i drugu nogu?“, a ipak je naručivao Mekdonalds na sobu. Kako sam mogao da ih gledam i da kukam zbog rupa u svojoj ruci? A oni su mislili na one koji su izgubili još više. A oni opet na nekog drugog. I na kraju, svi se mi u najtežim trenucima jednostavno setimo saboraca koji nisu preživeli. Jedan ranjenik u zaporoškoj bolnici mi je  rekao: „Ako te boli, znači da si živ.“

Ljudi se drže za ljude i za reči. Svakome su potrebne nečije reči u najtežim trenucima života. Supruga koja će ceo dan provesti sedeći kraj tebe i razgovarajući s tobom, a potom razvući sklopivi ležaj pored bolničkog kreveta. Brat ili saborackoji svakoga dana zove i postavlja isto pitanje, ali ga postavlja tako da ne možeš a da ne odgovoriš. Majka koja zna da se, čak i kada se na nju ljutiš, u stvari ne ljutiš na nju. I koja zna da ćeš sigurno uspeti.

U našim bolničkim sobama leže ranjeni vojnici. I uz svakoga neko sedi i govori. A ako kraj tvog kreveta nema nikoga, uvek ima nekoga na onom pored. Nekoga ko se takođe bori. I ugleda se na tebe isto onako kako se ti ugledaš na njega. I razgovara  s tobom.

Na prvom spratu bolnice Sveti Pantelejmon nalazi se veliki hol s mekim sofama, malim stočićima, apotekama, kafićima i kapelicom. Pacijenti koji mogu da napuštaju sobe često ovde primaju posete.
Prolazi moj drugi mesec na Unbrokenu. Uveče dolazi Marijana i naručujemo da nam na prvisprat donesu neku picu, burgere i sličnu hranu za kojom smo žudeli još na frontu. Sedimo tako na sofi, tik ispred kapelice, nedaleko od stepenica i liftova. Ispred nas je jelka, prilazi joj mala devojčica i uzvikuje nešto, pokazujući na ukrase. Odvodi je Toljina supruga. Okrećem se i vidim Tolju u invalidskim kolicima, s osmehom i nogom u gipsu. Klimnemo jedan drugom. Tolji prilazi starija žena, zatim supruga s detetom, i svi zajedno odlaze do slobodnih sofa. Devojčica trčkara oko invalidskih kolica.

– Jesi li ti Taisija? – pita čovek. – Ćero, jesi li Taisija? Jesi li ti tatina Taisija.

I ona kaže da jeste. A on se smeje.

P.S.
Nekoliko meseci nakon što sam napisao ovaj tekst sreo sam teta Tanju u hodniku Unbrokena. Ona i Saša upravo su se vratili posle mesec dana. Smestili su se u socijalnom stanu u Lavovu, obišli oca u rodnom selu, malo su se odvojili od bolničkog života. Teta Tanja me je povela u Sašinu novu sobu i pokazali su mi veliku, lepu medalju. Drugo mesto na Državnom prvenstvu Ukrajine u tenisu za učesnike s amputacijama ruku. To je Sašina prva sportska nagrada posle ranjavanja. Prvo od mnogih dostignuća koja će Saša ostvariti u svom novom životu.