Mama mi je ponovo pisala. Kaže da bi mi bolje bilo da napustim Kijev i odem u Žitomir. Gluposti. Naravno, sigurna sam da mi želi najbolje, ali to je nemoguće. Da, rat je, da, boljševici napreduju, i da,  pre samo mesec dana se i kod nas u Kijevu pucalo, ali da odem posle toliko godina… Ne. Sem toga, nikome još nije jasno hoće li oni uopšte dalje napredovati. I onaj ustanak je brzo ugušen. A ako bih ja i otišla, ko bi ostao sa pacijentima? Ako je verovati tetki Tatjani i njenim pričama o boljševicima, te nesrećnike ionako niko neće žaliti. Ne idem ja nikud. I tačka. Čak i ako boljševici zaista dođu ovamo.
Ali hoće li doći? 

 „Rada“ (u prevodu Veće) objavljuje umirujuće vesti o Slobodnom kozaštvu, ukrajinskim dobrovoljačkim jedinicama nastalim 1917. Formiran je i studentski kurinj, dobrovoljačka voljna jedinica (1918).  Čini se kao da grad ustaje na noge, da se budi njegov ukrajinski identitet. S druge strane, ako poslušate Viru i njene prijatelje, čitate njihove novine, neku „Proletersku misao“ (radničke novine), steći ćete sasvim suprotan utisak. Razume se, „Radi“ se više veruje. Nadam se, iskreno se nadam, da ipak neće ući u Kijev.

Ali dosta o tome, evo priče o današnjem danu. Danas je trebalo da radim u bolnici i pređem četiri lekcije iz udžbenika hemije. Prvo mi je pošlo za rukom, uz poneki doživljaj; s drugim, nažalost, više od dve lekcije danas nisam stigla. Beležim za sutra.

Što se tiče glavnih događaja (navodim ih hronološkim redom):

Ujutru sam imala malo vremena pre posla na Kirilovki. Svratila sam u poslastičarnicu „Markiz“, na uglu ulica Volodimirske i Prorizne, i naručila šolju jakog čaja. Nije bilo mnogo ljudi, to bi me u neko drugo vreme začudilo, ali minulih nedelja kafei su skoro prazni. Kao da napetost i odjeci borbi izvan grada dopiru i dovde i rasteruju uobičajene bezbrižne gospojice i užurbane tipove s berze. Čim sam sela i dotakla vrelu šolju, prišao mi je izvesni mladi gospodin. Visok, blago pogrbljen, ali vrlo blagog, jasno uokvirenog lica. Tamna kosa bila mu je zalizana po modi kicoša iz predratnih časopisa; tanke usne bile su skupljene u ravnu liniju — samo oči… One su bile nekako blede, duboko usađene i neverovatno prodorne. Da nije imao taj umoran izraz na licu, kakav se u današnje vreme viđao kod službenika ili bankara, ličio bi na špijuna iz romana. I on je u ruci držao šolju s nečim što se pušilo. Njegove vrlo lepe ruke su me podsetile na ruke stranih vojnih hirurga. 

„Mogu li da sednem?“, upita.

Dopustila sam mu da sedne, zašto ne bih. Gospodin se pokazao iznenađujuće raspoloženim za razgovor; rekao je da se zove Anatol (francuski?) Petrovič, pa me upitao kako se zovem, da li često dolazim ovamo i nisam li, kojim slučajem, medicinska sestra (verovatno je primetio moju uniformu). Odgovorila sam potvrdno. A on iz čista mira zapita:

„Pa, Natalja Fedorivna, lečite li vi ovde samo strelce i kozake, ili ipak Hipokrat ponekad odnese prevagu nad Mihnovskim?“ — pokazujući na „Samostalnu Ukrajinu“ (brošura „Samostalna Ukrajina“ Mihnovskog izlaže program Revolucionarne ukrajinske partije i govori o političkim, pravnim i filozofskim pitanjima ukrajinskof naroda i države) , koja je tek provirivala iz moje torbe. 

Nisam ni stigla da dođem sebi i smislim umestan odgovor, kad sam u blizini začula dobro poznat krik.

Ispostavilo se da je to moj Oleksandar Vladislavovič. Pacijent sa akutnim stanjem, demencijom prekoks, koja se ispoljila abnormalno kasno, moglo bi se reći  — contraire samoj definiciji. Jedinstven slučaj. Pobegao. Tada nisam mogla da shvatim ni kako je pobegao, ni kako se uopšte pojavio u „Markizu“? Naravno, ta pitanja postavljam tek sada, dok pišem; onda sam se jednostavno sva zaledila. U suštini sam već shvatala da će posledice po mene biti strašne. Ali šta se može — Oleksandar Vladislavovič je bio u psihozi, nije bilo vremena za oklevanje. Hvala Bogu, imala sam kod sebe torbicu s lekovima i, uprkos tome što se oko pacijenta okupio gotovo čitav lokal, uspela sam brzo da se proguram. Zgrabila sam njegovo tromo telo, pokušala da ga dozovem imenom. Bez uspeha. Samo me je gledao onim svojim čudnim, divljim pogledom, karakterističnim za psihozu. Neobično je podsećao na staroslovenske bradate čiče iz slavističkih udžbenika istorije. Dala sam mu uobičajenu dozu bromida i Oleksandar Vladislavovič je ubrzo klonuo. Više se nije tresao, gledao me je mirno, pokorno, pomalo tupo. A i gomila se u tom trenutku razišla, kao da je nije ni bilo.

Tada sam začula miran glas iza sebe. „Tužno je gledati šta je zadesilo Oleksandra Vladislavoviča, zaista tužno.“ Obraćao mi se Anatol Petrovič, u rukama više nije imao čaj, već elegantni štap koji se odjednom odnekud pojavio. Pomogao mi je. Uhvatio je Oleksandra Vladislavoviča pod ruku i zajedno smo ga izveli iz lokala. Naravno, upitala sam ga da li je poznavao pacijenta. „Pomalo, službeno“, odgovori kratko Anatol Petrovič. Zatim nam je pozvao kočijaša i, dok su kola prilazila, Anatolj Petrovič se okrete ka meni i iznebuha reče: 

 „Vremena su sada neizvesna, Natalja Fedorovna, ne bi valjalo gubiti lepa poznanstva. Da li biste imali nešto protiv da vas sutra pozovem na ručak u ‘Pragu’?“ Predlog je bio prilično neočekivan; u prvi mah sam se zbunila i nisam znala šta da odgovorim. A onda pomislih: zašto da ne? I odgovorih da nemam ništa protiv.

Kočijaš je vozio brzo; ulice su bile gotovo prazne i bez snega, što je bilo neobično za zimu. A ja sam se u mislima uporno vraćala na onaj susret. Zašto bi on nepoznatoj devojci predlagao da zajedno ručaju? Da li je on rasterao gomilu? I, najzad, kako je, Oleksandar Vladislavovič uspeo da pobegne?

2.
Čim smo stigli u bolnicu shvatila sam kako je Oleksandar Vladislavovič uspeo da pobegne. Tamo je vladala strašna zbrka i galama, upravo su raspoređivali nove ranjenike. Sigurno je ponovo bilo borbi. S Crvenom armijom? U prvi mah nisam bila sigurna koga su doveli, naše ili bele — a to je bila važna stvar! Onda sam čula ukrajinski jezik i odahnula. Naši su. U suštini, trebalo je da krenem i pomognem drugim medicinskim sestrama, ali sam tada imala preča posla. Povela sam Oleksandra Vladislavoviča na odeljenje za duševne bolesnike. Još se nije povratio od bromida i teško je koračao po snegu koji se ovdei dalje zadržavao na travi. Bilo mi je mnogo teže da ga vodim bez Anatola Petroviča. Sporo smo se vukli prema odeljenju za hitne psihijatrijske slučajeve.

Sada, dok ovo pišem, razmišljam: ipak je Oleksandar Vladislavovič imao zanimljiv put. Nekada davno, u nekom prošlom životu, bio je Aleksandar Vladislavovič Suhobrus, ugledan čovek, načelnik nekog odeljenja u Upravi Kijevske gubernije. Ljudi su mu se klanjali, verovatno su ga pozivali na balove i svečane večere. Imao je i svoju porodicu, ženu i dve ćerke, s kojima je leti odlazio u vikendicu ili na more. Neko bi mnogo toga dao da se s njim tako pod ruku prošeta, kao što sam ja tada išla s njim na odeljenje. Ali onda se nešto dogodi. Nešto iz podsvesti izvuče bolest; bolest napreduje, ljudi počinju da zaziru od Aleksandra Vladislavoviča, i nakon nekog vremena stiže i do bolnice. I tako se iz velike kuće negde na Lipkama, blizu general-gubernatorovog imanja, Oleksandar seli na usamljenički krevet u bolničkoj sobi. I postaje samo obični, vremešni bolesnik. Približavamo se odeljenju. U nekom drugom trenutku bih ga uvek posmatrala dok sam mu prilazila. Zgrada je bila naročito lepa — svetla i strmog krova, nalik cigleno-drvenoj verziji seoskog imanja bogatog vlastelina koji je mogao sebi da priušti dobrog rezbara. Lepo se stapala s masom golih, isprepletanih stabala unaokolo. Oleksandra je već na vratima preuzelo naše osoblje. Ja sam odahnula i šepajući pošla da tražim doktora Nečaja.

Doktor Nečaj je predavao kod nas na kursu, jedan od dvojice profesora koji su se bavili duševnim bolestima. Upravo on mi je pre dve godine predložio da pokušam da se zaposlim u Kirilovskoj gubernijskoj bolnici, čiji je bio direktor, i upravo na osnovu njegove preporuke sam prihvatila slučaj Oleksandra Vladislavoviča. I rad u bolnici, i samo istraživanje s pacijentom… Bila sa dobro svesna koliko sam imala sreće. Većina profesora nije videla takvu budućnost za nas, kursistkinje. Psihijatrija nije za žene. Da, postoje izuzeci, ali to su izuzeci. Ali zašto bih baš ja bila među njima? Zato sam isto tako dobro znala da nemam nikakvo pravo na grešku. Jednostavno nemam. Sećam se kako sam počela da prevrćem bočice s lekovima u torbi, iznova i iznova ih preslažem. To me je smirivalo, jer sam tek tada u potpunosti postala svesna opasnosti cele situacije. Ne, posao u bolnici nisam mogla da izgubim, naravno. Medicinskih sestara za ranjenike nema dovoljno čak ni uz kursistkinje koje se volontairement prijavljuju na kurseve prve pomoći i prihvataju dežurstva. Ali praksu, mogućnost da radim sa duševnim bolesnicima, a pre svega Oleksandrom Vladislavovičem je već mnogo lakše izgubiti. S druge strane, pacijent nije nestao tokom mog dežurstva. Ali to ne menja činjenicu da je on moja odgovornost, da je rad s njim možda jedina moja pravauloga ovde. No, vremena za razmišljanje o tome tada je bilo vrlo malo. Doktor Nečaj me je pozvao. Glasno, kako samo on ume.

„Natalja Fedorivna!“

Pomislila sam: neka bude kako bude.

„Nadam se da ste obavešteni o stanju vašeg pacijenta?“

Sledila sam se. Već zna. S druge strane, naravno da je morao saznati. Bio je u svom uobičajenom sivkastom, besprekorno ispeglanom odelu, nosio je portfelj sa srebrnim kopčama, a u mutnom svetlu oblačnog neba njegov profil delovao je  sav nekako siv: sive ruke, siva ćela koja se nastavljala na visoko čelo, sive bore, samo su mu brkovi bili tamniji, začešljani naniže. Imala sam utisak da gledam neki film ili možda filmsku hroniku. Strašno mi se izlazilo iz tog kinematografa.

Kažem mu: „Pronašla sam ga, Pavle Ivanoviču, već je u svojoj sobi, nepovređen. Bio je u psihozi, morala sam da mu dam dozu bromida.“

„Vrlo dobro, Natalja, odlično. Dakle, to je završena priča, zar ne?“ — odgovorio je on svojim dobro poznatim tonom. Taj ton su znali svi praktikanti. Značio je da je dalje poželjno ćutati.

Doktor Nečaj je potom nastaviou stilu: „Vi ste pametna devojka, Natalja, i nadam se da dobro shvatate razmere ovog problema.“

Pauze su bile nepodnošljive. Imao je neverovatnu sposobnost da se tako zagleda u čoveka svojim tamnim očima, kao da iz njega upija sve ono što ovaj ne bi mogao sam da izgovori. Razmere problema sam razumela, možda čak i dublje nego on, jer nije doktor Nečaj taj koji je svakog trenutka mogao da izgubi jedinu priliku da se proslavi u psihijatriji. Trudila sam se da odgovaram jasno i sigurno, kako i priliči dobro obučenoj medicinskoj sestri. Razumem, pacijent je već na bromidu i hioscinu; razgovaraću s medicinskom sestrom koja je bila dežurna, ovo se više neće ponoviti. Pavlo Ivanovič me je pažljivo slušao, ali sam jasno videla da me ne čuje. Morao je znati, već je morao znati, koliko sam savesna! Za razliku od drugih medicinskih sestara, nijednom nisam napustila smenu, ni zbog sastanaka, ni zbog prijateljica. Čak sam nalazila vremena da pomažem drugim lekarima s njihovim pacijentima! Pavlo Ivanovič je morao biti toga svestan, jer dalje, o, dalje mi je dopustio da ostanem!

Rekao je: „Dobro, Natalija, vidim da delimo istu viziju po ovom pitanja. U bilo kojim drugačijim okolnostima, već biste mogli da zaboravite i na preporuke i na dalju praksu, a ja bih vam savetovao da pređete da radite s doktorom Brjunoom i njegovim babicama, ili pak, ako sam naročito blagonaklon, kod Grunje Juhimivne i njene dece.“ Tu mi je već postalo smešno, a primetila sam i kako su se i samom doktoru trzali brkovi, jer uprkos nespornom značaju akušerstva i dečje psihijatrije Grunje Jehmivne (upravo me je njen primer i bodrio kroz sve one strašne ispite), nisu bili ni prineti našim istraživanjima. I, ruku na srce, ni blizu tom nivou zanimljivosti. Doktor mi je dalje rekao: „Natalija, vi ste pravo blago, u našim okolnostima. Vaš um, a još važnije, Vaša upornost i pažnja prema detaljima su istinska retkost dostojna Diogena, kako među studentima, tako i među kursistkinjama.“ Baš tako je rekao! I zatim dodao da ću dobiti još jednu priliku. Samo moram da pronađem način da sprečim svaki mogući budući beg Oleksandra Vladislavoviča. Njegovo lečenje i dalje košta tri puta više nego za druge. A mi smo u obavezi da njegovu suprugu i ćerke ne uznemiravamo njegovim prisustvom.

Samo kako to izvesti? Razmišljala sam o tome sve vreme dok sam previjala vojnike. Rat je, nemamo dovoljno bromida da ga zadržimo kod nas, strašna je nestašica čak i za one kojima je životno neophodan, a kamoli za pacijentove hirove. A i gotovo je nemoguće proučavati njegovo stanje pod bromidima. Kako da znam o čemu razmišlja i da li još uvek čuje one „đavolje glasove“ ako stalno bude spavao ili dremao? Na kraju sam došla do jednostavnog i logičnog rešenja: razgovaraću s Oleksandrom Vladislavovičem i ispitati šta ga je toliko uznemirilo. Možda ću uspeti nekako da ga nagovorim? Znam, razgovori s obolelima od demencije prekoks su prosto nepredvidivi. Kada nemaju napade, uglavnom je moguće razgovarati. Ali čak i tada uspeh razgovora nikada nije sasvim izvestan. Pacijenti mogu da skreću s teme, da im druge stvari odvlače pažnjui, da počnu da se igraju rečima, ili pak da sasvim zapadnu u katatonično stanje. Kao da su izgubljeni u sebi i neprestano pokušavaju da se iz te izgubljenosti ispetljaju. Zato je često prosto nemoguće uhvatiti nit razgovora za koju bi se moglo držati, ponekad čak i za njih same. Baš zbog toga sam za nešto više od godine dana rada sa Oleksandrom Vladislavovičem imala jedva dvadesetak dobrih razgovora. Shvatila sam da je ključ u saradnji s pacijentom, u umeću da se pronađu načini da mu se pomogne da ostane jasan. Dakle, pokušaću. Jer, osim razgovora, u ovom trenutku nema drugih mogućnosti.

Zato sam odlučila da ću sutra, šta god da se dogodi, otići kod njega i razgovarati s njim. Možda ću uspeti da bar izvučem razlog koji ga je naterao da prvi put posle tri godine pobegne iz bolnice, usred dana po kijevskom mrazu.

3.
Poslednji važan događaj za danas: srela sam Viru i dobila poziv na izvesni „skup na kojem danas mora biti svaka misleća osoba, a naročito ona naših osećanja“. Viru sam srela na putu kući, na Trgu sena. Delovala je pomalo užurbano, ali veoma radosno. Govorila je uzbuđeno o planovima i perspektivi za blisku budućnost. Vira je, doduše, ovako ili onako uvek govorila nadahnuto. Večito u pokretu, kratke crne kose po poslednjoj modi i smeđih očiju koje su uvek gorele zbog nečeg novog. S Virom sam se družila još od prve godine studija i, kao zemljakinje s jednako čisto ukrajinskim pogledima, držale smo se čvrsto jedna uz drugu. Čak i uprkos razlikama u drugim stvarima. Tada sam se pitala da li je Vira čula neke vesti u vezi s Četvrtim univerzalom, aktom kojim je 22.1.1918. proglašena nezavisnost Ukrajinske Narodne Republike, ili je, možda, bila na studentskom skupu koji je prethodnog dana najavljen u „Radi“. Ali iz tajanstvenog tona kojim je govorila čim je pomenula taj sastanak, postalo je jasno da je reč o ilegalnom okupljanju. Dakle, s komunistima? Ona je, naravno, socijalistkinja — ali da je došlo baš dotle da se sastaje s moskovskim agitatorima? Mogla bi ona i to, ali se nadam da nije. Nadam se da je to samo studentski skup sa socijalističkim prizvukom, na kakve smo ponekad odlazile. Zato sam pristala. U naše vreme biti politički obavešten, znači biti bolje pripremljen. Tako da sutra uveče treba da se nađem s Virom i odem tamo.

Posle susreta s Virom vratila sam se kući, malo učila organsku hemiju iz beležaka i onda prešla na ovoj pisanije. Videćemo kako će biti sutra.