Zveri

Poglavlje 1

Možda se nećete složiti, ali mislim da je s Tomom Kelerom sve krenulo po zlu još onda kada su ga njegova dva strica noću odvela u šumu i dozvolila mu da čini stvari koje jedan devetogodišnji dečak nikako ne bi smeo da radi. Ni njegov otac Frank se s tim verovatno ne bi složio. Mada, zapravo, mislim da Frank nije znao ništa o tome, iako tada još nije bio u zatvoru.

Ali ubrzo će saznati, saznaće ono što smo i svi mi saznali: Johan I Šarl su tokom najduže zimske noći poveli tog jadnog dečaka u svom raspalom, smrdljivom Volvu, na kome su između točkova zategli gvozdenu žicu i njime jurili punom brzinom po zaleđenim šumskim putevima; a onda su ga, tog dečaka, svoju krv, svog bratanca, ostavili na kraju staze da se sam vrati i da sa zemlje sakupi obezglavljena tela zečeva.

Ta dvojica nisu se čak ni osvrnula. Bili su strašno nadrkani; zveri su te noći bile razdražljive, oluja je bila na pomolu.

Topla para u Volvu mora da je mirisala na duvan i znoj i na nekoliko mrtvih zečeva, tvorova i fazana koje su već odrali i ostavili na polici prtljažnika. U mraku je sve to ličilo na lepljivi komad mesa zveri  sa šest ruku i tri repa. Inače bi sve to uredno sklonili u jastučnice i zatvorili ih, ali te večeri sve je bilo aljkavo.

Toma su tokom dana naučili kako se dere koža. Rekli su mu da pri dnu nogu mora da ostavi krzno, kako bi kupci u selu videli da je reč o zecu ili tvoru, a ne o nestaloj mački komšija preko puta. Naučili su ga da mora da zareže kožu oko članaka kako bi je palcem i kažiprstom odvojio i povukao nagore, od nogu ka telu. Kao i da se ostatak skida jednim dodatnim rezom duž trtične kosti, bez dodirivanja mesa — poput kaputa okrenutog naopačke.

Na dnevnom svetlu Tom je to prilično brzo savladao; pod pepeljasto sivim mesecom sve se vrlo brzo pretvorilo u gnjecavu, krvavu zbrku.

Njih dvojica prstom nisu mrdnula. Ostali su u autu zureći u zamagljen prozor automobila. Ćutali su. Ponekad bi Johan i Šarl proveli celu noć u lovu a da ne razmene ni jednu reč, osim reči „prokletstvo”. Ako bi se neka ptica stropoštala u dubinu jezera, bilo je to „prokletstvo”. Ako bi neka zver pobegla pre nego što bi je upucali puškom Li Enfild, koju je Frank kupio posle rata od nekog Kanađanina: „prokletstvo”. I sad je opet bilo „prokletstvo”, jer se Tom ni nakon petnaest minuta nije vraćao sa obezglavljenim zečevima.

Šarl, najmlađi brat, zgrabio je pušku i motorni far koji su pretvorili u lampu, i iskočio iz auta zalupivši vratima. Stariji brat Johan klimnuo je glavom i krenuo za njim svojim uobičajenim usporenim tempom.

Uopšte nisu ličili. Johan je već kao dvadesetpetogodišnjak imao lice čoveka, koji nakon čitavog života mukotrpnog rada, sada još jedino može nemo i gorko gleda u prazno. Lice mu je bilo puno brazdi, udubljenja, ogrebotina i kratkih, jakih, neravnomernih čekinja. Šarl je bio mišićaviji i pet godina mlađi, i jedino je zbog upornih gustih brkova donekle ličio na odraslu osobu, kao da je bio sam svoj gazda a ne samo mlađi, pokvareni brat svog najvećeg idola i mentora. U selu su ga zvali Šarel, a Šarel je zvao i samog sebe, kao da jedan Keler ne bi smeo da nosi pristojno francusko ime poput Šarla i da ne sme bez stida da ga izgovori na otmen, francuski način. Bio je bitanga duge, tanke kose koja je odpozadi ličila na mrežu za muve; potpuna suprotnost Johanovom izbrijanom, naboranom potiljku. Kako se videlo da su iz istog legla: nosili su identične, štrokave, teksas kombinezone duboko uvučene u čizme, tamnoplave kačkete i konstantno su mrmljali psovke. Tako su se i vraćali šumskom stazom.     

Samo što nije svanulo. A sa svitanjem bi došao i čuvar lovišta, a s njim i policija, samo ako bi postojala i najmanja sumnja da su se ponovo bili glupirali sa Volvom. Grudva blata koja im se bila zalepila za čizme rasla je i otežavala se sa svakim korakom. Frank bi ih ubio da se vrate bez Toma. Ah, da im je tada jednostavno zavrnuo šiju, sve bi se tu završilo i svi bi kasnije bili pošteđeni čitave te drame. Ali pronašli su ga — u oštrom svetlu farova — među čičkovima i koprivama uz ivicu staze, kako drhti i jauče, baš onako kako biste i očekivali da zateknete devetogodišnjeg dečaka u takvoj situaciji.

Johan je ugledao dečakove drhtave noge kako vire iz visokog korova i, nakon nekoliko krupnih koraka, video je Toma na zemlji kako leži potrbuške sa zecom u rukama zaglavljen u čeličnoj zamci. Zec, srednje veličine, blede, prljavobele dlake, bio je napola mrtav. Još se slabašno pomerao, a leva zadnja noga bila mu je gotovo sasvim presečena gvozdenom žicom.

Da li je Tom pokušavao da ga oslobodi ili da ga poštedi muke, niko nikada nije saznao, o tome nikada nije govorio,  ni kasnije, kada je celu tu porodicu ostavio iza sebe, a pogotovo ne onda kada je, posle nesreće, bio primoran da se vrati, kao pas podvijenog repa, da ponovo živi s njima; da ga hrane i neguju tri puta dnevno kao psa; da bude vezan za imanje poput psa, sve dok ga neko ne povede u šetnju. Ali bilo je nešto u tom polumrtvom zecu u zamci, nešto drugačije od sasvim mrtvih zečeva koje je dotad viđao, nešto zbog čega nakon te noći više nikada neće poći s njima, ma koliko mu značilo priznanje one druge dvojice.

što jače vučeš, to se jače steže, rekao je Šarl.

Dečak je nekoliko sekundi nepomično ležao, drhteći na hladnoj zemlji. Johan je iz radnog kombinezona izvukao klešta i presekao žicu; Tomova ruka oslobodila se uz trzaj. Stisnuo ju je ispod pazuha, prevrnuo se na leđa i pogledao nagore u onu dvojicu strašila. Uspeo je polako da priguši jecaje, da ih svede na poluglasnu ciku. Zec je hramajući prešao preko šumske staze, vukući povređenu šapu preko zaleđene bare.

Johan je zgrabio Tomovu slobodnu ruku i povukao ga na noge. Tada mu je Šarl snažno pritisnuo kundak Li Enfilda u stomak i dugo ga gledao onim agresivnim očima, onim zakrvavljenim očima čiji je pogled još žešće udarao u Tomovu dečiju glavu nego puška u njegovu utrobu. Tom je ponovo zajaukao.

dokrajči ga. Šarl je, nehotično, zavirio u cev puške, što ga je na trenutak izbacilo iz ravnoteže, kao da je mogao da vidi sopstvenu smrt. To ga je samo još više razbesnelo. Još jednom je gurnuo kundak u stomak svog bratanca.

Tom je pao na leđa, u čičke, ali se brzo ponovo pridigao. Jecaji su utihnuli. Uzeo je pušku i podigao je, trudeći se da što manje drhti dok je usmeravao cev ka zecu. Zec je već bio odgegao prilično daleko, pravi mali borac. Tom je tiho zajecao.

završi ga već jednom, do đavola. Šarl je ugasio farove. Prvo jutarnje svetlo već se pomaljalo kroz gole grane drveća.

Od svetlosti sve je posivelo — čičci, poledica na barama, dugačka šumska staza, beskrajne livade iza drveća, daleki redovi joha i šiblja; sve je postalo beznadežno i bezizlazno sivo, naročito njih trojica i hramajući zec, koji su tamo stajali zaglavljeni u beznadežnoj i bezizlaznoj pat-poziciji  zureći jedni u druge: najstariji prevashodno nestrpljiv, srednji agresivan poput goniča, a najmlađi samo smrtno preplašen.

I sve u svemu, uverena sam u to, kao što je i svako, kome je Johan te nedelje prepričavao celu priču na motokrosu, to mogao da zna, baš to je bio trenutak u kome je to dete bilo prokleto. Tom je još jednom pogledao Šarla svojim tužnim plavim očima, zatim je ponovo pogledao hramajućeg zeca i, naposletku, zatvorio oči kada se to dogodilo.

Po prvi put u svom životu Tom Keler je iz velike puške nešto ubio.

Odlomak iz poglavlja 3

Nije rođen na motoru. Ljudi to rado govore, takve stvari, zbog novinskih naslova i nagrada i velikih obećanja koja su se sva mogla ostvariti da se nije iznenada, kao zdrav i perspektivan dvadesetčetvorogodišnjak, ozbiljno povredio u nesreći. Rođen na motoru. Ali nije bilo tako. O Tomovom rođenju među Kelerovima se jedino ćutalo, a među nama ostalima se samo šaputalo.

Celo selo šuškalo je zanimljivostima. Prenosilo se od vrata do vrata, na ulici, u prodavnici, toliko oprezno da se činilo kao da su vetar i šuštavi listovi na drveću dobili glas i počeli da došaptavaju glasine. O onoj nesrećnoj večeri koja je trebalo da bude srećna. O mračnoj, nezagrejanoj sobi sa šest živih bića, u kojoj ih je te večeri trebalo da bude sedam.

Ostalo ih je šest. Četvoro sa onim osobitim licem, licem sa pitbulovskim očima, koje su stajale mrvicu predaleko jedno od drugog, sa neumoljivim izrazom koji smo svi ovde počeli da zovemo Kelerovskim licem, iako je to nekada bilo Baninkovo lice, lice koje su braća Frank, Johan i Šarl pri rođenju nasledili od svoje majke Nete, ali koje je, baš kao i sama Neta Banink, postalo vlasništvo porodice Keler onog dana kada se udala, onog nesrećnog dana kada je dopustila da joj čitav identitet, zajedno s tim licem, bude apsorbovan tim plemenom. U toj sobi nalazilo se to njeno lice, na četiri različite glave, koje su stisnutih usana posmatrale prostor oko kreveta okruženog gvozdenim krčazima u kome se sveštenik Lubelink trudio da održi u životu ženu koja je vrištala dok je stvarala život.

U početku Neta je sama vodila porođaj. Biće da je tako zahtevala. Kao Neta Banink, isprobala se nekoliko puta, improvizovano, kao babica; kao Neta Keler smatrala je da joj je to, uprkos nedostatku diplome i savremenog znanja, dovoljno da ritual rađanja svog unučića zadrži unutar sopstvenog klana. Kada je sve krenulo po zlu, nije imala kome drugom da se obrati za pomoć osim svom svešteniku.

U crkvi Svetog Martina godinama nije mogla da se vidi misa bez Netinog prisustva. Sedela je desno pozadi, preterano našminkana, sa pitbulovskim očima nepomično uprtim u oltarski prostor i u harizmatičnog čoveka koji je s njega propovedao, sa svojim sitnim telom ukočenim i nepokretnim na tvrdoj drvenoj klupi, bez obzira na to da li je ostatak crkve stajao, klečao ili prilazio da se pričesti. Promrmljala bi čitavu misu, od Pedeset šestog psalma pa do obaveznih Zdravomarija, ali ostajala je da sedi, tokom čitavog obreda, svake nedelje, sama, na klupi na kojoj nikog drugog nije bilo.

Njena klupa ostala bi prazna čak i kada je crkva bila dupke puna.

Njena klupa ostala bi prazna čak i kada su ljudi morali da stoje u središnjem prolazu.

Svako normalan pozvao bi hitnu pomoć da mu se snaja nalazi u situaciji u kojoj bi mogla na smrt da iskrvari — Neta je pozvala jedinu osobu kojoj se u punoj crkvi usudila da veruje.

O snaji (Frankovoj ženi, Tomovoj majci koja to nikada neće postati) znali smo da je Nemica — iz Prusije, rekla bi moja majka da je još bila među nama. Znali smo i da je bila starija od Franka. Ali niko nije znao kako ju je upoznao, niko je nikada nije video osim sveštenika, a čak je i on video samo dva puta. Prvi put kada ih je venčao, u ponedeljak uveče kada je crkva bila toliko prazna da se nije ni potrudio da obezbedi više svetla od nekoliko sveća na mermernom oltaru, pa su tamo njih šestoro (opet tih šest: sam pastor Lubelink; Neta; Šarl — tada još desetogodišnje đavolče; Johan i Frank — tek što su izašli iz dečačkog doba; i Nemica) morali da slave tu svetu nesvetu vezu usred zjapeće tame, nesigurni, slepo verujući u budućnost koja nikada neće doseći dalje od treperavog plamena sveća.

Drugi put kada ju je pastor video bilo je pola godine kasnije, one noći kada je Tom Keler došao na svetu u toj nezagrejanoj sobi, dok je njegova majka napuštala isti taj svet. Lubelink tu ništa nije mogao da promeni. Desilo se uz tup udarac,  jedan od gvozdenih krčaga tresnuo je o drveni pod; Frankove Kelerovske oči su na trenutak pratile kako se kotrlja preko dasaka. Kada je ponovo pogledao ka krevetu, već je bilo gotovo. Tup udarac, kako to s takvim stvarima uvek biva. Tom se rodio, ali u sobi je i dalje bilo samo šest živih bića.