Bolje je da ćutiš

Život u kartelima u četiri odlomka

Aurora, Aleksito i Nena sedeli su rano ujutr, za stolom i krpili odeću, vežbajući usput i francuski. Nena je bila tiha. U poslednje vreme delovala je gotovo potpuno nemotivisano. Uglavnom je boravila u svojoj sobi i, osim Aleksita i roditelja, nije želela nikoga da vidi. Kada bi nastavnici zabrinuto pitali Aleksita za iznenadno odsustvo njegove sestre, on bi ćutao.

Odjednom se začulo snažno lupanje na vratima. Nena je zaprepašćeno pogledala ka vratima. U poslednje vreme svega se plašila. Majka ju je umirila klimnuvši glavom i otvorila vrata. Muškarci su ušli držeći ruku na izbočini sa strane pantalona.

„Došli smo po Alehandra”, rekao je muškarac zalizane kose.

Aurora je pogledala Nenu i Aleksita i osmehnula se. „Biće sve u redu”, rekla je. Zatim je klimnula agentima. „Brže, dođavola!” povikao je drugi.

Aurora se trgnula, pohitala uz stepenice i probudila Alehandra. „Došli su”, šapnula je. On je klimnuo glavom i obrisao joj suzu s obraza.

„Ne plači, već sam star”, rekao je tiho. Aurora mu je pružila košulju i svečane cipele. Alehandro je gurnuo pištolj u farmerke. „Neće me uhvatiti tek tako”, promrmljao je. Na vrhu stepenica još jednom se okrenuo ka njoj. „Izvini za sve”, rekao je tiho. Njegova žena je odmahivala glavom, prišla mu i poljubila ga u čelo. „Učinio si sve što si mogao”, rekla je.

Poljubio ju je u usta. Zatim se okrenuo i polako sišao niz stepenice, idući ispred nje. Dole je video samo leđa mlade Nene, koja je sedela za stolom.

„Jesu li napolju?” upitao je. 

Nena se okrenula.

„Otišli su”, rekla je tiho. „Aleksito je pošao sa njima.”

*

“Zašto si izabrao ovaj posao?” upitao je Aleksito drugog regruta koji je sedeo pored njega na hladnom podu. Bio je to mršav dečak s rupicom na bradi i pravougaonim naočarima iza kojih su se skrivale velike oči. Aleksito i on sedeli sedeli su već satima jedan pored drugog, ćuteći.

“Una vez que tocaste al diablo, él vendrá por ti”, odgovorio je dečak. Bila je to poznata izreka: kad jednom dotakneš đavola, doći će po tebe. „Nismo mogli da platimo sestrinu operaciju  slepog creva. Tada sam čuvao stražu za ovaj kartel. Zaradio sam više nego što moj otac zaradi za mesec dana”, nastavio je. „A kad sam jednom počeo — nisam više mogao, a ni smeo da izađem.” 

Iskezio se, ali mu je pogled bio turoban. „Za momke poput nas, porodica i čast vrede više od samog života.”

Aleksito ga potapša po ramenu i pokuša da se osmehne. „Uostalom, u čemu je poenta starenja?” promrmljao je.

Dečak klimnu glavom i baci štapić koji je do tada grickao. „Upravo tako.” 

„Posećivanje zubara postaje sve bolnije”, rekao je Aleksito osmehujući se. „Hodaš sve tromije.”

Dečak se nasmeja i nastavi: „A seks postaje sve gori.” Aleksito ga je pogledao; verovatno nikada nije imao seks. Kao ni on.

Tada su se klizna vrata naglo otvorila. Neka niska figura mirno je krenula ka njima. Nosio je crnu košulju, crne pantalone i čizme. U jednom pokretu, oba dečaka su ustala, kao I svi momci oko njih.

„Momci, dobrodošli. Ja sam Garsija, vaš novi vođa”, rekao je čovek koga su poznavali iz novina.

Klimnuo je Aleksitu.

„Ja ću sve da vam sredim”, rekao je. Aleksito se zapitao šta se pod tim sve podrazumeva, ali je ćutao.
Kod kuće je moglo da se priča.

Garsija ga je pogledao, kao da mu čita misli: „Ovde govore vaša dela”. Tada je klimnuo glavom ka dečacima. „I dobra dela”, dodao je. „Pomažem siromašnima.” Zastao je i pogledao napolje. „Ali ne smete da nas izdate.”

Pružio je ruku ka Aleksitovoj glavi. „Lepi uvojci”, rekao je tiho. Nagnuo se ka njemu dok mu usta nisu bila tik ispred njegovih. Mirisao je na cigare, znoj i beli luk. „Hoćeš li ovde dugo da živiš? Hoćeš li se pobrinuti da tvoje voljene ostavimo na miru — hoćeš li da zaradiš dovoljno za sve njih?”

Aleksito klimnu glavom i pogleda Garsiju. „Hoću.”

Garsija se odmakao i odglumio da je iznenađen. „A kako to?” Aleksito se uspravio i pokušao je da ne trepće. „Govorim četiri jezika.” Garsija se nacerio, okrenuo i krenuo ka izlazu. „Pođi za mnom,” rekao je kad je već izlazio iz prostorije.

*

„Ovo samo  proizlazi iz neoliberalizma”, rekao je Garsija Aleksitovog prvog „dana prakse“, kako ga je zvao. „Nismo gori od Evropljana i gringosa. Sve je na prodaju. Tako svet danas funkcioniše.”

Zajedno su regrutovali migrante i decu iz siromašnih porodica. Najčešće su deca dolazila sama. Garsija im je nudio ukusne obroke tokom nedelju dana u zamenu za neki poslić. Ponekad su i roditelji, najsiromašniji ili psihički slabi, sami dovodili svoju decu. Deca su morala da motre i upozoravaju na policiju, FBI ili članove drugih kartela. Ali deca koja su želela da odu, nisu to smela. „Jednom u kartelu, zauvek u kartelu — to je glavno pravilo. A život u kartelu kratko cveta, kao i najlepši cvetovi”, govorio je Garsija. Decu koja bi u pogrešnom trenutku podigla uzbunu, lično je ubijao hicem u potiljak. Aleksito to nikada nije video, ali je znao. Svi su to znali. Pokušavao je da upozori decu. Kada bi mu neko doveo dete, slao bi ga nazad kući. Dva puta je čak odvezao dete u drugo selo i pozvao majku. Imao je i kukavičkije rešenje: izbegavao je Garsiju.

Trudio se i da se bavi pregovorima u kojima nisu učestvovali civili. Tako su prošle dve nedelje. Tokom tih nedelja stalno je radio s vojnicima, guvernerima i policajcima — svakog od njih si mogao da ubediš za odgovarajuću sumu. Pomagali su u „vršenju pritiska“ (nije znao šta su tačno radili, ali mogao je da pogodi: u svakom slučaju, uz njihovo anagažovanje isporučivali su se odgovarajući proizvodi po odgovarajućoj ceni) i često su radili kao oído: prisluškivači na mestima gde su se razmenjivale važne informacije.

Garsija je jednog dana rekao: „Ove nedelje nema pregovora. Čuvaćeš našeg smrdljivog gosta. Sam.”

„Koga?”

„Videćeš.”

Aleksito je sedeo sam ispred improvizovane ćelije u jednom od magacina. Zatvorenica, devojka od nekih osamnaest godina — njegovih godina — u pocepanim pantalonama i staroj majici, nije pokušavala da pobegne. Sedela je u prostoriji sa nošom, ćebetom i ničim više. On je sedeo na samom ulazu.

Na svakih pola sata bacio bi pogled na nju. U međuvremenu je pokušavao da se usredsredi na učenje francuskog, što mu je Garsija dozvolio. Zapravo, čak je i zahtevao jer je sledeće nedelje trebalo da razgovara sa Obalom Slonovače i Malijem, a za to je bilo potrebno da tečno govori francuski. Tako da je Aleksito čitao i čitao. Odlazio bi samo da donese hranu i piće za sebe i za devojku, a tada bi nakratko zaključavao vrata. Inače nisu razgovarali; svako je sedeo u svom uglu. Kada bi je pogledao, ona bi uvek skrenula pogled. Nije imao pojma kakve su joj oči. Verovatno su pomahnitale. Leđa su joj bila povijena, a čitava prostorija smrdela je na urin, iako je u uglu stajala noša i ogroman lavabo u koji je mogla da je isprazni.

Tokom prvog dana nekoliko puta se nakašljao, ali ona nije reagovala. 

Kada bi se usred noći probudio, pogledao bi u sobicu. To je postao njegov život: buđenje i čuvanje zatočene devojke.

Devojka je sedela okrenuta leđima ka njemu, čučeći. Držala je šake skupljene u činijicu ispod karlice i u njih skupljala malo mokraće. Zabuljio se. Da li je dobro video? Da, jeste. Podigla je šake i polila mokraću po rukama. Zatim je ponovo malo mokrila, sakupljala i mazala po nogama. Odjednom ga je pogledala. U deliću sekunde skrenula je pogled, uplašeno, poput mačke, ustala i otišla da sedne u drugi ugao, spustivši glavu na ruke. Aleksito je odmahnuo glavom, vratio se na stolicu za stražara i na trenutak zatvorio oči. Leđa su ga bolela.

U snu — onom koji mu se stalno ponavljao — video je dete sa Garsijinim pištoljem prislonjenim uz glavu. Dete je vrištalo. Trgnuo se iz sna i obrisao suze s očiju. Tada je iznenada ugledao oči zatvorenice. Sedela je sasvim blizu njega. Mirno ga je gledala i pružala mu čašu vode.

„Sanjao si nešto ružno”, rekla je. Glas joj je bio dubok i blag. „Pij”. Oklevao je, obrisao još jednu suzu, a zatim uzeo čašu i popio.

Neko vreme je sedeo zureći ispred sebe, sa šoljom ispred lica. Onda ju je pogledao. 

„Hoćeš li da ti donesem vodu i sapun?” prošaptao je posle nekog vremena. „Imam nešto viška novca. A zasad nas ne proveravaju.”

Pogledala ga je iznenađeno. On je gledao nju, pa svoje ruke. „Taj miris… video sam da si…” promrmljao je. „Zašto to radiš?”

Odmahnula je glavom.

„Tada me manje dodiruju”, odgovorila je tiho.

Aleksito je spustio glavu u šake. Dugo je gledao u pod. Zatim se ponovo uspravio. „Ja nisam takav”, promrmljao je.

Ona je klimnula glavom. On je pogledao oko sebe, u praznu sobu, u hladni magacin iza sebe, u tamno ništa. A onda joj je ispričao o majci, ocu i sestri. O tome kako ih štiti time što učestvuje. O tome kako će se jednog dana vratiti njima — čim se ovde otkupi. Jednom je nekom članu kartela to pošlo za rukom. Tada je i ona počela da govori. Najpre vrlo polako, a zatim sve slobodnije. O svom rodnom selu na jugozapadu Meksika, gde je hrana bila kao iz raja, gde su drveća imala sve boje i gde su ljudi bili topli: mogao si da ideš od kuće do kuće bez ičega u džepu i da preživiš godinama: ljudi su sve davali. A onda i o proslavama. I o muzici.

Posle sat vremena razgovora, oboje su zaspali. On na stolici, ona na ćebetu tik do njega, poput psa. Kada se probudio, sunce je kroz mala okna već obasjavalo prostoriju. Ona je još spavala. Zaključao je vrata. Od novca koji je imao kod sebe kupio je salatu, vitamine, čaj, tortu, peškir, sapun i svetloplavu haljinu za nju. Ponosno je doneo sve to.

„Za kad izađeš odavde”, prošaptao je, a ona se osmehnula.

„Hvala ti”, rekla je.

Tada je zazvonio telefon.

„Ramírez će te zameniti”, čuo se Garsijin glas. „Ti ideš sa nama kao prevodilac sa francuskog, za prvi razgovor s Malijem. Poranili su. Odmah. Požuri.”

Ustao je i klimnuo joj. „Ramírez dolazi, ja moram da idem.” Ona je takođe klimnula i, smešeći se, rekla: „Hvala ti. Za sve.”

Napolju mu je sunce grejalo lice, a u kolima je tiho pevušio neku pesmu. Možda život u kartelu i nije bio toliko loš. Mogao si da pokažeš snagu. Bilo je prostora. Mogao si da budeš bitan. Te večeri saznao je da se obesila u zatvorskoj sobi, o pojas svetloplave haljine.

*

Aleksito se vratio kući s prvim zracima sunca. Majka ga je obučena čekala za stolom. Shvatio je da je te noći, kao i svih prethodnih noći, neprekidno bdela nad njim.

„Nije ništa strašno”, rekao je i seo, uzeo joj ruku i poljubio je. „Meni se neće ništa desiti. Govorim jezike. Značim im.” Ustao je. „Idem samo po odeću, pa moram nazad. Čekaju me napolju.” Pogledao je što je normalnije mogao u majčine oči, koje su se punile suzama. „Pretvorili su te u jednog od njih”, promrmljala nežno mu položivši ruku na obraz. „U njihovog roba”.

Uzeo joj je ruku među svoje. „To je jedini način. Inače će sve uništiti. Tebe, takođe.” Hteo je da zvuči bezbrižno, ali glas mu je bio promukao.

Aurora je klimnula glavom. „Svaki dan ću ti čuvati jednu tortu”, promrmljala je. „Za slučaj da navratiš noću.” Gledala ga je dve sekunde. „Ostani živ”, rekla je. „Nauči jezik koji će te održati u životu.”

Kada je izašao iz kuće, još jednom se okrenuo. Otac je u pidžami stajao na stepeništu gledao u pod. Majka i sestra su ga gledale. Nena je pridržavala Auroru. Od poslednjeg puta kada ju je video, Nena je porasla barem dva centimetra i stajala je blago povijena. Suze na njihovim obrazima i njihovi pogledi puni ljubavi bili su nepodnošljivi.

„Aleksito, nemoj to da radiš”, prošaputala je majka, „sakrićemo te.” Ali odavno se više nije radilo o tome da li on to hoće ili neće. Imao je samo jedan izbor.
A jedan izbor i nije izbor.