Uvod

Godinama unazad zasipali su me pričama o Angoli. Pričama koje idu iz jedne u drugu krajnost, počev od onih koji su se zaljubili na prvi pogled i odmah se osetili kao kod kuće, do onih kojima je sve bilo odbojno i nikada nisu uspeli da se priviknu. Fantastičnim pričama za koje pomislimo da su svakako izmišljene, jer negde u sebi ne verujemo da je moguće da su istinite. Oduvek sam mislila da preteruju i da je svako svojoj priči dodavao neku mrvicu, a u nekim slučajevima i čitavu pogaču.

Godinama sam se kolebala da li da odem da upoznam tu mističnu zemlju. Ponekad sam mislila da moram da je upoznam, da mi treba taj pečat u pasošu, kao neki dokaz hrabrosti. Ali bilo je i trenutaka kada je strašljivica koja takođe postoji u meni odbijala ovu avanturu i tada sam mislila da me Angola nikada neće videti.

Čim mi se ukazala prilika - nisam ni trepnula. Izvadila sam novi pasoš, primila sve obavezne vakcine trudeći se da odagnam strah od bezbrojnih bolesti koje bih tamo mogla da zakačim, sredila sam vizu, oprostila se od svog najboljeg četvoronožnog prijatelja, spakovala kofer i krenula… spremna za pustolovine u nepoznatoj zemlji. A ko zna, možda se i zaljubim u nju.

Prvi deo
Luanda
Prvi dan

Probudila sam se pre vremena, osećajući se kao jedna od onih pustolovki koje viđamo u američkim filmovima kako se otiskuju na putovanja u neistražene ili daleke zemlje naoružane samo željom da upoznaju druge kulture i nove narode, iako je, u mom slučaju, zemlja već bila portugalska kolonija. Bila sam toliko uzbuđena zbog putovanja da sam provela noć u polusnu, u strahu da ne zakasnim na avion.

Moram da priznam da obožavam aerodrome. Onaj vrtlog ljudi koji žure na sve strane u potrazi za svojim šalterom, obožavam onaj monitor na kojem su nanizana mesta koja bih želela da posetim, duge rastanke u suzama, zatim one stidljive i užurbane kako bi se sakrile suze, one emotivne s čvrstim zagrljajima koji nagoveštavaju čežnju i one kratke i vesele pred dugo iščekivani odmor.

Let od osam sati protekao je prilično mirno, sedela sam na svom mestu sa slušalicama u ušima i gledala filmove, puštajući maštu da luta i zamišlja kako bi mogao da izgleda dolazak. Da li će ljudi razumeti koliko sam uzbuđena zbog toga što ću upoznati njihovu zemlju, da li će biti ljubazni, da li ću se prilagoditi od prvog trenutka? Ova pitanja vrzmala su mi se po glavi. Disala sam duboko i prepuštala se pozitivnim mislima.

U Luandi me dočekuje temperatura na koju nisam navikla, trideset vrelih i vlažnih stepeni obmotalo me je poput nekog prijatnog mekanog ćebeta koje sam prihvatila kao znak dobrodošlice. Kao i uvek kada nešto doživimo po prvi put, sve mi je novo i nastojim da to sve polako upijam kako mi ništa ne bi promaklo.

Prstiju isprepletenih u nemoj molitvi posmatrali smo uobičajenu povorku kofera moleći se da se moj kofer nije izgubio. Zatim sam pokušala da se što udobnije smestim dok budem čekala svoj prevoz. Nakon sat vremena koje sam provela sedeći na neudobnim i tvrdim sedištima, nije mi bilo teško da zaboravim na to i počnem da posmatram ono što se zbiva oko mene. Gledala sam poput slepca koji je upravo progledao, jer je boravak na tom aerodromu, koji ne može da se poredi ni sa jednim drugim na kojem sam bila, jedinstveno iskustvo. Napokon je stigao naš prevoz.

Gužva u saobraćaju je najčešći izgovor koji se može čuti i niko se ne usuđuje da protivureči budući da čim stupimo u saobraćaj, to su reči koje se najviše koriste u ovim krajevima. Već sam imala predstavu o tome šta me čeka, ali niko me nije upozorio da u glavnom gradu praktično nema kolovoza. Ipak je to glavni grad. Umesto kolovoza, postoje rupe dovoljno velike da u njih stane čovek, a posle kiša još su veće. Da ne pominjem da osvetljenja uopšte nema. Svetiljke postoje, kao i brojni semafori, ali struje nema… nigde, ni na ulici ni u kućama. Bilo nam je potrebno sat vremena obilaženja (kako rupa tako i bezbrojnih ljudi koji prelaze ulicu kao da su na šetalištu a ne na kolovozu), ulica bez osvetljenja, lomača od đubreta koje gori (jedini izvor svetlosti), razrušenih skladišta i kuća (dobro, priznajem da kuća zvuči preterano za četiri zida od nepoznatnog materijala, krov od cinka, bez traga prozora ili vrata) i stigla sam na svoje odredište.

Moram da priznam da sam, kada sam videla većinu postojećih kuća, počela sa strepnjom da se pitam gde li ću živeti u narednih mesec dana, ali pošto sam se verovatno rodila pod srećnom zvezdom, naša kuća pre je ličila na palatu nego na kuću i pritom je imala dve stvari koje smatram neophodnim: kupatilo s tekućom vodom i klima-uređaj. Život je lep. Naredni korak bilo je temeljno kupanje kako bih sa sebe sprala lepljivu vrućinu, i prospavana noć kako bih vratila kosti i članke izglobljene putovanjem na mesto i bila sam kao nova.

Nisam kadra da duboko udahnem jer me vrućina guši a vazduh je toliko vlažan da miriše na jod. Komarci igraju oko svakog izvora svetlosti na koji nalete. Nadam se da će ostati gde su i ostaviti me na miru. Nikada nisam naročito volela insekte, a posle časa o zaraznim bolestima koje se mogu dobiti u ovoj tropskoj zemlji, priznajem da ih se plašim.

Ali uprkos svemu ovome… mislim da će mi se dopasti ovde.

Drugi dan

Spavala sam kao beba. Mešavina sedam sati leta, jednog sata vožnje i nemilosrdne vrućine navela me ja da zahvalim nebesima što u sobi imam klima-uređaj. Mali veliki luksuzi. Sobu delim sa sestričinom moje domaćice, devojčurkom po imenu Anžela, mojom saputnicom i družbenicom u avanturama. Soba je ružičasta (pristaje mi kao salivena, šta ću kad sam princeza), s dva kreveta na sprat, radnim stolom i televizorom ravnog ekrana koji ne radi, ali lepo pristaje kao ukras.

Pošla sam u kupatilo naoružana četkicom za zube i flašom vode da obavim jutarnju higijenu.
Čini mi se rasipnički prati zube flaširanom vodom, ali se ne usuđujem da se oglušim o naređenja moje lekarke, a čim sam ugledala boju vode koja je potekla iz slavine, njene preporuke mi više nisu delovale tako nerazumno. Drugi razlog je to što ne želim da se razbolim u zemlji koja ima tako nepouzdan zdravstveni sistem, a pored toga još i preterano skup.

Doručak nije ni po čemu zaostajao za onim što imam običaj da jedem u Portugalu, gde nikada ne nedostaju kafa s mlekom i sveža zemička, koju nam je donela mala Anžela i spremna sam za prvi dnevni odlazak u prestonicu.

Sve što se zbiva na trotoarima meni je novo a toliko se toga događa da sam na trenutak osetila vrtoglavicu od neprestanog okretanja s jedne strane na drugu da mi baš ništa ne bi promaklo. Sve mi je novo i čudno, tako daleko od onoga na šta sam navikla, potpuno sam fascinirana. Naš vozač je mlađi sin žene kod koje smo odsele, koja nas hrani i ophodi se prema nama kao da smo princeze. Vozili smo se neko vreme, a onda je zaustavio crni džip sa zatamnjenim staklima nadomak potoka kraj kojeg je bilo mnoštvo dečaka i sijaset automobila širom otvorenih vrata. Tik do mene obreo se dečak nag do pojasa, u šorcu prepunom rupa i japankama dva broja manjim od njegovih stopala, s kofom punom vode u ruci i zamislite samo moj šok kada je čitavu prosuo u auto. Sreća što su stakla tamna pa dečko nije mogao da vidi izraz neverice na mom licu. Na moje pitanje šta to radi, objasnili su mi da se ovako peru automobili u ovim krajevima. Količina prašine u vazduhu je tolika da samo ovako može da se spere, a kako su temperature veoma visoke sedišta se osuše za tili čas. I dalje mi je čudno, ali ko sam ja da sudim.

Nakon jednosatnog čišćenja našeg džipa, nastavili smo ka Luandi. Po dolasku u prestonicu, i dalje iščekujem da vidim crte po kojima ću prepoznati grad, ali od njih ni traga ni glasa. Ulice su zbrka bez označenih pravaca, pešaci prelaze gde i kako hoće, pešački prelazi ne postoje, umesto pločnika postoji samo crvena zemlja i vidim gomile đubreta gde god da pogledam.

Proveli smo dan ulazeći i izlazeći iz automobila, menjajući nepodnošljivu tropsku vrelinu na ulicama za nordijsku hladnoću u automobilu, ulazeći i izlazeći iz “Belas šopinga” (naj-in tržnog centra u kraju) gde sam se osetila gotovo kao u Portugalu i, kao šlag na torti, u odlasku u ekvivalent angolskog maksija. Bezbroj kasa i pred svakom red od desetak ili više ljudi, zaposlenih više nego što mogu da prebrojim, i, uprkos tome, obrela sam se pred tezgom sa suhomesnatim proizvodima s još četvoro klijenata čekajući više od dvadeset minuta dok je šestoro zaposlenih koji bi trebalo da uslužuju klijente bilo super “zauzeto” međusobnim razgovorima ili besciljnim muvanjem. Bilo čime osim usluživanjem klijenata. Tipično.

Ništa kao karakterističan obrok zemlje u kojoj smo da upotpuni dan i učini da se osetim kao Angolka. Riba tarpon na žaru s kuvanom bananom. Ocena: prava poslastica! Lakše mi je jer sada makar znam da neću umreti od gladi, pod uslovom da zanemarim neke od osnovnih higijenskih normi, no prihvatila sam poznato geslo koje glasi daleko od očiju, daleko od srca. Ili, u mom slučaju, daleko od očiju, mir u stomaku.

Samu sebe iznenađujem prirodnošću i snalažljivošću s kojima prihvatam stvarnost ove zemlje.

Treći dan

Sinoć je grmelo i pljuštalo. Za mene je to bio prelep spektakl majke prirode, crno nebo neprekidno osvetljeno munjama. Prvi put sam videla noćno osvetljenje u ovoj zemlji. Ali zbog ovoga je u gotovo svim kućama osim naše nestalo struje jer, zahvaljujući svim znanim i neznanim bogovima, imamo generator.

Probudila sam se veoma rano, jer ovde ne može drugačije. Ima mnogo toga da se obiđe, mesta na koja treba stići i pride još treba uračunati vreme izgubljeno u saobraćajnim gužvama. Za putovanje koje bi na bilo kojem drugom mestu moglo da potraje četvrt sata, utrošićemo u najboljem slučaju sat i po. Nije da se žalim, prizor je uvek drugačiji, makar prolazili istim putem. Prva jutarnja poseta na putu ka doručku: bubašvabe natprirodne veličine, makar za moje standarde, svuda po podu. I šta sam uradila? Zavrištala upomoć iz petnih žila? Izigravala istrebljivača s papučom na gotovs? Neee, ništa od toga! Na vrhovima prstiju, kao da prelazim preko minskog polja, pažljivo da ne bih nagazila nijednu, produžila sam svojim putem i ostavila ih da brinu svoje brige.