Sa sobom nosi aparat za kafu. Ne zna ko je. Samo zna da je žena s automatskom mašinom za espreso marke De’Longhi Magnifica S ECAM. Crno-sive boje. Pošto se ničeg više ne seća, svi detalji su bitni. Čim aparat u jutarnjim satima uz nesnosno veliku buku počne da melje zrna kafe, odmah je probudi – a i njene susede.
Kupila ga je kao vraćenu robu preko Coolblue i četiri dana zaredom svakog ga je jutra iščekivala kraj prozora. U međuvremenu je na svakih pet minuta pratila status pošiljke klikom na track and trace. Uvek iznova je pritiskala opciju track and trace i proveravala poruke na tviteru jer, zaboga, baš joj se pije kapućino s dovoljno pene - – ne previše – i dobra kafa. Svaki kapućino koji je do tada popila bio je preslab, a espreso prejak. Govorila je da je nestrpljiva i da voli kafu, ‘nestrpljiva ljubiteljka kafe koja svoj omiljeni napitak pije iz šolje od stakla a ne od porcelana’. Nije primetila da joj se anksioznost rasplamsava, jer je izgubila sebe, a kako ne bi morala da prizna da svega toga nije svesna, ova mašina za kafu postala je njena nova opsesija. Pretražila je na google-u: kako da zrna kafe duže ostanu sveža? Kako dobiti savršen sloj pene? Pročitala je onlajn uputstvo za upotrebu pre nego što je aparat stigao. Ako imate podrum, tavan, tri spavaće sobe i kuhinju od dvadeset kvadratnih metara, možete se lako izgubiti (iako je podrum pola godine poplavljen). Dok god je gledala kroz prozor, čekala nešto drugo, nije morala da baca pogled unutra, nije morala ništa sama da radi.
Sa sobom nosi aparat za kafu. Zatvara vrata za sobom. Scena je filmska, ali nema kamera koje bi to dokumentovale, ona nije bogata glumica koja dobija milione za ovu ulogu, a zapravo nema scenariste koji zna šta će se dogoditi sutra ujutru. Ne zna kako to da uradi. Samo zna da mora. Takođe zna da bi Virdžinija Vulf bila ponosna na nju, iako bi više volela da je život lakši, da nije moralo sve da bude ogromna borba, da je obična žena koju bi neko običan, nekada, na običan način mogao da voli.
Nije baš moralo sve biti tako teško, stoga pokušava da bude jednostavna žena zadovoljna mrvicama ljubavi ili nečim što liči na to. Zlostavljanje u uvijenoj formi u jednakoj meri mu pričinjava zadovoljstvo. Biće da je dovoljno da mu se četiri puta izvini. Kad bi samo bila u stanju da uvidi zašto se neko ponaša na okrutan i iracionalan način, onda se to nikada ne bi događalo. On nije voljeni, on je osoba s bolovima i dečijim strahovima koji isplivavaju na površinu i čija je ona dobrovoljna žrtva. Ljubav je požrtvovanost, zar ne? Ako ga ne razume, verovatno se ne trudi dovoljno. U međuvremenu pokušava da izađe na kraj sa svim raspravama, očekivanjima i svađama. Svaki put poprima drugo obličje kako bi se prilagodila i klonila svega što bi i najmanje moglo da naruši mir. Daje sve od sebe. Žrtvuje se: na lomači sa ženom koju je decenijama gradila, u vatri, jer jednoga dana biće vredno te žrtve.
No to nije dovoljno. Čak i kad ništa drugo ne ostane. Njena terapeutkinja će reći da deluje kao da ljude hvata za okovratnik i da ih trese, vičući: ‘pogledaj me, dođavola.’ Očekivaće da žena uhvaćena u zumiranom kadru kaže da ne mora to da čini. Međutim, njena terapeutkinja će reći da ne zna da li je to neophodno. Zašto ne kaže da zna da nema potrebe da ljude hvata za okovratnik, da u njoj ima dovoljno lepote da bude voljena, da ne mora toliko da se trudi da nekog ubedi u sebe? Ona želi da za nekog drugog bude nešto, a da pritom ni sama ne zna šta. Ima žena koje žele da postanu astronautkinje ili majke. Ona želi da bude večito voljena, ljubljena do večnosti. Napisaće u listu stvari koje ne treba uraditi: poslednje što ću uraditi je da čekam. Poruku, reč koju želim da čujem, potvrdu, ljubav koju zaslužujem. Zapisaće to, tako da će joj jednoga dana poći za rukom da to ne uradi, kao što se u listu stvari koje treba uraditi piše ono što će se jednoga dana zaista uraditi.
Sa sobom nosi aparat za kafu, zatvara vrata za sobom i ubacuje ključ od kuće u poštansko sanduče. Ključ sklizne i zastruže po metalu. U ovom času spaljivala je sve mostove za sobom, kako kaže izreka. Uvek se može plivati – a ona već poseduje plivačke diplome – ili izgraditi novi most, ali zašto se vraćati u prošlost kad se može i napred? Osim toga: spaljeni mostovi daju svetlost. Kao i žene u njenom okruženju koje će svakodnevno pitati kako je. Biće dobro, reći će im, i sama iznenađena. One će misliti da se drži hrabro, no ne može ni da ih laže da je loše, jer nije. Zaista o svemu misli. Za Novu godinu poslaće svakoj od njih ličnu poruku da će biti tu za njih ako im zatreba, ali da se nada da im nikada neće toliko trebati koliko su one njoj bile potrebne prethodne godine. Naučiće nove reči – poput ‘mortification’ ili ‘the narcissist’, ‘lovebombing’ i ‘ruminating’. Druge reči će zaboraviti – poput ‘žaljenja’ i ‘stida’ i ‘konstantne potrebe za validacijom’ (ovo su četiri reči, no dobro). Poređaće ih jedne pored drugih i izmešati ih. Praviće rečenice od njih, što više reči zna, toliko će više tekstova moći da stvori. Znaće da ništa od onoga što joj se dogodilo ne govori o tome ko je ona. Ona je ono što od sebe napravi. Faktički je razvedena – no gledajući njeno trajno stanje – nije razvedena žena. Ne može on nju da obeleži kao da je krava. Gade joj se ljudi koji bi da kopaju po njenoj unutrašnjosti, koje nikada nije svesna, koju ni sama nikada nije spoznala, ali koja je očigledno dovoljno vidljiva i prijemčiva za zloupotrebu usled večitog osećaja krivice, potrebe za validacijom, osećaja bezvrednosti, želje da bude primećena, zavisnosti od ljubavi. Gnuša se ljudi koji su prazni iznutra – bez osećanja, bez empatije, bez ličnosti – ljudi koje privlači sve ono čega je njoj previše i koji se hrane onim čega je nekome previše. Čita u člancima da to treba da smatra komplimentom. Da mora da je posebna. Ona ne želi da bude posebna. Zgrožena je koliko je svet neiskren: ako njemu bukvalno nedostaju delovi mozga, za to nikada neće biti leka, nikada neće biti pomirenja između njih. Uostalom, on se nikada nije sastavio s mozgom, on ne koristi ni mrvice mozga. On je žrtva. Ona je samo kolateralna šteta.
Sa sobom nosi aparat za kafu, zatvara vrata i ubacuje ključeve od kuće u poštansko sanduče. Zapravo bi trebalo da zaplače, pomisli, ali ne plače. Trebalo bi manje da razmišlja o tome šta treba da radi, misli. Dugo vremena život žene bio je jednostavan. Rađašse i umireš. Između toga dešava se sve o čemu sama ne odlučuješ. Jednostavno ne znači lako. Život žene nikada nije (bio) lak. Ali jednostavan jeste: ako postoji samo jedan put, nećeš zalutati. Nije reč o specifičnim promenama koje se tiču žena – o tome da voze auto, studiraju i jednoga dana možda i zarađuju isto onoliko koliko i muškarci – ili o tome kako se njihov položaj u patrijarhatu poboljšava ili pogoršava, koje bitke dobijaju, a koje gube, sve su to mišji koraci napred, neretko praćeni džinovskim korakom unazad. Ne. Radi se o promeni u toku jednog života i o tome kako je žena na sopstvenim rukama nosi. To su ajkulini zubi na putu, krivine levo i desno, zaustavni znakovi i obilaznice. To je lutanje. Nema više samo jednog puta. Već je to račvanje koloseka, sve moguće tačke u kojima se ukrštaju i na kojima se vozovi u punoj brzini mogu sudariti i razbiti u metalne delove. To se sada događalo. To su zaustavne rampe, trepćuća svetla, saobraćajne gužve. To su krugovi. Okretanje u krug, vrtoglavica, ali nikada nigde nisi kod kuće. I to je u redu. Haos joj je u glavi, zagonetke u srcu. Paradoks koji ona jeste. I to je u redu. Biće još dana kada se ničega neće sećati i tih dana, kad napolju bude toplo vreme, poneće ledenu kafu i popiće je na crkvenim stepenicama dok posmatra prolaznike. Vratiće se u svoju sobu, kuvaće za sebe i uživaće u tako običnim danima. Postupno će strah i dosadu pretvoriti u poverenje i mir. Shvatiće na šta je Lučebert mislio u stihovima ‘Sve što je vredno, bespomoćno je’. Zato će ponoviti ono što će u međuvremenu spoznati da bi ipak pokušala da se odbrani:
1. Odbija tišinu.
2. Odbija udobnost i naviku.
3. Odbija ravnodušnost i gorčinu.
4. Odbija sve etikete i imena i ćorsokake.
5. Odbija da poklekne, odbija vodu s vinom, ali i opijenost.
6. Odbija povez preko očiju i aroganciju, ali zauzima sav prostor koji misli da zaslužuje, koji zaslužuje.
7. Odbija da bude beznačajna da bi se drugi osećali značajnim.
8. Ali nije svaka borba i njena borba.
Sa sobom nosi aparat za kafu, zatvara vrata i ubacuje ključ od kuće u poštansko sanduče. Sumrak je i ulica je pusta. Niko je ne vidi da odlazi. Nema oproštajnog venca, trijumfalne povorke. Povređena devojka u njoj želi da čuje da je uradila pravu stvar, žena u koju izrasta, zna da čini pravu stvar, više se ne bori.
Prevod slika:
Slika1:
Zdravo, dobrodošli u bpost!
Zahvaljujemo se što ste sebi pomogli time što ste na neka pitanja već odgovorili.
Zdravo! Da li mi možete pomoći? Najpre je pisalo da će isporuka biti u subotu, a sada ne piše ništa: 323211191400038556970030
Slika 2:
iznajmila sam sobu
krenula sam dalje
Slika 3:
tako je bolje
sada imaš kontrolu
