Ispred tetka Nikoletine kapije bilo je mnogo ljudi koji su došli da isprate čika Titija na večni počinak, čika Titija koji je, uprkos tome što je voleo da popije, bio čovek u koga si se mogao uzdati, čovek veseljak, veliki belaj za svoju ženu. Mladi ljudi, nikad ne znate šta će vam Bog dati, ali eto, žena ga je negovala, po čitav dan mu je stavljala hladne obloge na čelo, vodila ga kod svakojakih lekara i eto s kakvom ga pompom sada ispraća, da vidiš samo od kakvog lepog drveta mu je kovčeg, javorovina čista. A unajmila je i žene da tri dana spremaju za daću, i kod popa Kristea je sama otišla i pokucala na kapiju, i zamolila ga da on lično održi opelo, jer čika Titi ga je mnogo poštovao i stalno spominjao, a da vidiš samo kakvim će ga autom odvesti do groba, a ja ti kažem da je jadna žena potrošila pola imanja na sahranu, da ga pominju, da ga se ljudi sećaju. Mnoštvo je glasova dopiralo iz dvorišta dok se Ada približavala, razmišljajući u strahu o tome kako nikad pre nije videla mrtvaca. Na kapiji je bilo zakačeno veliko crno parče pamučnog platna u obliku mašne, razapeto na dva stuba, objavljujući žalost u porodici. Takav je običaj, rekla joj je baka Marijana. Prisustvo te crne mašne nasred ulice tokom leta i na suncu, kad bi smrt trebalo da je sporija – zar nije trebalo ta gospođa s kosom da dođe kad je svežije, maglovitije vreme? – uznemiravalo je prolaznike. Komad crne tkanine pod vrelim suncem prizivao je stihije.

Ispred čika Titijevog dvorišta, Adi se činilo da ulazi u neki drugi svet, u drugačije vreme u kom su se slatka popodneva raspršila, a smrt se događala samo u knjigama listanim na sofi. Tetka Nikoleta je sedela na klupi. Bila je u crnini, a zraci svetlosti probijali su se kroz praznine u vinovoj lozi poput teških kapi na odeći koja guši. Ada ustuknu, izbegavala ju je, kao da je tetka Nikoleta bila zaražena zadahom smrti i truleži.

Nije stigla da se odbrani jer je žena pohrlila ka njoj i zdrobila joj kosti strastvenim zagrljajem. Ada je osetila da se guši zbog crnine natopljene znojem.

Kćeri majkina, kćeri majkina, kakva nesreća, kada bi samo znala, kćeri moja, koliko mi je duša crna, napustio me je moj muž, kćeri, joj, šta da radim ja sada sama, da se budim sama, joj, kćeri, s kim da popričam, joj, kćeri, otišao je, otišao je tvoj čika Titi, a znaš kakav je dobar čovek bio, kad te je učio da igraš tavle? Eto, sad me je ostavio samu, hoću da pođem za njim, u zemlju da ga sledim jer ne znam šta ću sama da radim na ovome svetu. Znaš ti, kćeri, koja je to gorčina, da ga gledaš kako polako-polako odlazi, kako se gasi, kako gubi snagu, a koliko je samo jak bio, jel’ se sećaš; kada te je podizao i vrteo u krug kroz vazduh kada si mrvica bila, i kako se slatko smejao, a i pomagao kad je god kome trebala pomoć i kako je voleo da sedi uveče na tremu pre nego što uđe u kuću, da gleda u nebo, da vidi da li će sutradan da pada kiša ili neće, i kako se samo veselio na proslavama, i sa svima nama plesao do kasno u noć, i eto, sad me je ostavio samu samcijatu, da sama gledam u nebo, i da ne čujem ni jednu dobru reč uveče, Bog me ubio, ali ja hoću da idem za njim jer mi je srce teško i počinjem da ludim, i ne znam šta ću ja da radim bez tvog čika Titija.

Ostavi dete na miru, prekinu je baba Marijana, odvojivši Adu od oslabljenog i izmučenog tetka Nikoletinog tela, kojim ju je gušila. Ada je drhtala. Tetkine reči su joj se ubrizgale pravo u iznemogle vene. Nije toliko osećala tetka Nikoletin bol koliko osećaj ujeda koji kao da joj je progutao deo tela. Osećala se odrano, a koža kao da joj je lelujala na povetarcu koji je dopirao od loze.

Hajde da vidiš mrtvaca, nastavila je baba Marijana. Da vidiš i ti kako je to, sad si već velika.

Ispod loze se prostiralo pet stepenika kojima se ulazi u glavni hodnik. U sobi s desne strane videla se gomila crnih silueta, neke pognutih glava sa šeširima pod miškom, druge suznih očiju i otečenog nosa. Šapati su se probijali kroz udubljenja svečane tišine, iskidane na delove reči i prećutane slogove. Grupa žena stisnula se u jedan ćošak. Nosile su crne marame zakačene šnalama za pramenove kose. Među siluetama njihovih tela, naziralo se izglačano i veličanstveno drvo kovčega, iz kog su se prelivali karneri, čipka, cvetne suze i ikonice. Četiri sveće su dimile po ćoškovima, uokvirujući mrtvačevo mesto izdignuto na improvizovanom postolju. Kovčeg je bio postavljen na sto s kog ju je ranije tetka Nikoleta bila poslužila šerbetom i kolačima s orasima. Ponudila joj je tri parčeta i limunadu iz malog bokala s napuklim grlom. To je bilo pre nego što je čika Titi pao u krevet. Leš položen na lepršave crne čaršave video se delimično, iz profila, iza silueta od crnog štofa. Kako se približavala, počinjali su da se razaznaju nos od voska, ruke položene na grudi i izglačani vrh crnih cipela. Hajde da se oprostiš od čika Titija, rekla joj je baka Marijana, gurajući je s leđa. Voštana figura delovala je kao da će se svakog trenutka pomeriti. Bila je navikla da vidi isto to lice s mišićima u pokretu. Činilo se da potamnela koža više ne sadrži čika Titija, ili onoga ko je on nekada bio. Crvene žilice na obrazima, koje je Ada proučavala dok je čika Titi bio živ i dok bi igrali tavle, povukle su se, ostavljajući na površini kompaktan sloj kože. Ada je posmatrala stranca čije je nejasno lice imalo poznate karakteristike. Usne su mu bile modre, a nos zabetoniran u jedan autoritativan, stilizovan oblik. Crte lica spale su na jasnu mrežu nerava, naslikani portret čoveka koji je on nekada bio. Na koži je imao fini sloj belog pudera, a usne su bile naglašene crvenom bojom. Obrve su bile konturisane braon olovkom. Čika Titi je bio našminkan, ne bi li mu po poslednji put bile istaknute crte lica, ne bi li, tobože, bio lepši, međutim, efekat je bio groteskan i, sa svim tim bojama, delovao je još mrtviji, kao preparirana, ogromna lutka.

Bilo ga je i više ga nema. Progutao je dunju, kako je veselo govorila baka Marijana, kada bi se čula zvona u neko neobično doba, kad bi bila ili svadba, ili sahrana.

Pod teškim odelom u kom se čika Titi venčao, moglo se nazreti smanjeno telo okruženo maramicama, kutijom cigareta, tranzistorom malim kao dlan, tabakerom i srebrnim brijačem, stvarima koje je poneo na onaj svet. Ada je gledala u poklopac kovčega naslonjen na zid i razmišljala kako onaj drugi svet mora da je mali u toj drvenoj kutiji u kojoj će čika Titi da počiva.

Rekla mu je doviđenja i udaljila se strahujući od leša koji bi mogao da je zgrabi i povuče u onaj svet, ako još dugo bude ostala tamo. Nevidljiva promaja pulsirala je oko sanduka. Zato su pokrili ogledala čaršavima, kako se čika Titi ne bi video i uplašio, to jest da ne bi video da ga više nema. Smrt, tamo gde se više ne mrdaš, nalazila se baš pred Adom, nije razumela kako mu to dođe. Zar tu nema nekog nastavka? Na onom svetu? Ali čika Titi je bio mrtav upravo tu, u istoj sobi, što znači da je i ona zakoračila u taj svet. Šta ako su pogrešili, šta ako nije mrtav? Jer na neki način i nije, ako odlazi na neko drugo mesto. Tako svi govore, da ide, da odlazi, znači on sada nekuda ide, iako deluje tako ukočeno.

U vrelini tih sveća, vrtoglavi zaključci jurnuli su ka Adi. Iza nje, grupa narikača, nalik jatu vrana koje najavljuje gubitak, spremala se da ga oplakuje, da ga žale što je otišao, da mu, sve zajedno, pevaju o putu bez povratka, jer tetka Nikoleta i njen plač nisu bili dovoljni, bilo je potrebno da više žena zaplače kako bi se pokojnik uzdigao na nebo, a Bog čuo kako je čika Titi žaljen. Ada nikad do tada nije videla narikače, ali znala je da one to rade. Time se one bave. Oplakuju pokojnike. Iako ne poznaju sve pokojnike. Ada ih je čula kako šapuću; trebalo bi uskoro da počnu. Ako ne naričeš dovoljno glasno, pokojnik neće izaći iz kuće. A ako ne izađe, postane vampir, zaglavi se između dva sveta. Tako su govorili. Čika Titi je u tom trenutku bio negde na tavanu i gledao dole, u tu gomilu. Ada se pitala da li je možda ljut na nju jer ga se uplašila i jer joj je izgledao ružnije. Molila se da je ne kazni. Bilo je puno stvari koje nije razumela. Ako je na tavanu i ako je s nama, zašto mu onda naričemo? Ako tetka Nikoleta misli da će ga videti na onom svetu, zašto se malo ne strpi i zašto sve doživljava tako tragično?

U bašti je sunce bilo upeklo. Krajolik je bio gluv na patnju iz unutrašnjosti kuće. Preko puta, pekara s toplim pecivom bila je otvorena. Ada je bila gladna, što je značilo da je živa, da ne treba da se oslobodi svog tela i da se popne na tavan, da vidi baku Marijanu kako plače za njom.

Narikače su unutra naricale, klanjajući se na kolenima i drhteći svim udovima. Plakale su u horu, a kad bi se jedne umorile, povlačile bi se u stranu, trenirajući pluća za još veću tugu u drugoj rundi. Bila je to, u isto vreme, komična i potresna predstava. Kad bi smrt imala lice, to lice bi nosilo ovo crno jato, naborano i opsceno, koje je mirisalo na ustajalost, jer su narikače retko prale ove marame propasti koje su nosile na sahranama, dozvoljavajući tako smrti da se udene duboko u slojeve tkanine. Zatim je usledila služba popa Kristea, koji je iskreno bio tužan jer bi ponekad popio po koji špricer s pokojnikom, bilo je prerano, bio je premlad, ali takva je bila Božija volja. Okružio je leš oblakom dima iz kadionice, u pratnji dubokog glasa iz mantije, u molitvi Svevišnjem da pokojnika primi na nebesa. Onda je došao trenutak da ga okrenutog nogama napred komšije, ujaci i unuci na ramenima iznesu iz kuće. Kad je vrh nakrivljenog kovčega bio u otvoru stepeništa, tetka Nikoleta je uzviknula: ja ću ovde da ga zadržim, ja ga ne puštam, zatim se srušila u hodniku. Gole pete skliznule su po podu svaka na svoju stranu, a cipele su lagano visile pored onesvešćene žene.

Podigli su je, dali su joj vode i šećera, a tetka Nikoleta je prešla na čelo povorke koja je ispraćala čika Titija na poslednji put, pokrivenog samo tankim pokrovom. Pre nego što su ga stavili u kombi, jedna narikača mu je presekla kanap, kako bi mu ruke bile slobodne na poslednjem putu, da ima snage na svim iskušenjima koja treba da prođe, kroz svaku raskrsnicu, gde bi ista narikača bacala so po ćoškovima, da bi ga pustila da prođe. – Zašto toliko često stajemo? – upita Ada. – Staje se da bi se platila carina za pokojnika, a i ne možeš ići ispred njega. Ada se zapita gde je taj carinik, da li visi na nekom stubu, da li je nevidljiv, da li ga narikača sa solju vidi, da li govore istim jezikom. Zamišljala je celo naselje Kitila, a naročito put ka trgu, preobraženo u onaj svet. Ada je posmatrala zatvorene kapije, pusta dvorišta, oljuštene fasade, i sve joj je izgledalo isto kao i pre.