(…) Neiskusno sam ušao u klub čim se otvorio, dok se omladina još uvek spremala za zabavu u okolnim pivnicama. Po praznom podijumu kružila su svetla reflektora, a di džejev uvodni set više je podsećao na mantru budističkog monaha nego na nešto satanističko. Po vlažnom odsjaju na podijumu moglo se zaključiti da je služba za čišćenje prošla tuda pre manje od pola sata. Tako sam u međuvremenu meditirao nad besmislenošću ljudske sudbine i povremeno odlazio do šanka po pivo, pre nego što se stvore redovi za koktele. Doduše, da sam došao kasnije, možda bi puštali samo devojke, u najboljem slučaju parove. Istinu govoreći, industrija zabave je u odnosu na, recimo, politiku, hiljadu puta osetljivija. Ovakvi kao ja – beta mužjaci koji ispijaju najjeftinija pića — nijednom klubu na svetu nisu potrebni.

Piće je već počelo da me hvata kada su se za stolovima pojavile prve Afrodite. Što su lepše izgledale, to su bile nadmenije. S vremena na vreme poneki odvažni pojedinac našao bi se na podijumu. Ipak, čim bi shvatio da pre deluje očajno nego kul, pokunjeno bi se povukao. Ništa, pijemo dalje. Ubrzo su se pojavila još dvojica. Step touch, step touch, mambo... opet ništa. Potom se našlo čak sedam odvažnih muškaraca. Iznajmljene nimfe u seksi tigrastom vešu priskočile su šipkama. I pazi sad, najednom svi skačemo u tom kotlu, zajedno s klupskim fotografom i njegovim sevajućim Olimpusom serije E-M10. Ako se ovakve zajedničke euforije u antičko doba nisu nazivale „dionizijskim“, onda ne znam šta dođavola jeste!

(…) Izabranica s kojom sam stupio u pakleni ples nema ni grudi, ni lice, i zove se Smrt. Nepogrešivo lovi sve lovce. Čim uspem da disanjem i pokretima tela postignem određeno bezlično stanje uma, sposoban sam da primam njene hladne dodire. To je moje oslobađanje od frustracija — čišćenje vodama zaborava. Na trenutak brišem ne samo Andreu i sve svakodnevne probleme, već i teret sebe samog, svoju priču. Prepuštam se smehu i plesu koji, mada potiče iz pradavnih seksualnih obreda, iza vela blaženstva skriva kapiju ništavila. Ništavila, koje kao da prethodi ljudskoj evoluciji. A ovde u Paklu — gde smo sad, ako ne u paklu? — uspeo sam da se popnem na sam prag te kapije! Pripit, u orgiji ljudi bez imena, uz mehaničku muziku s laptopa, iz zvučnika i drugih uređaja, pozvao sam smrt na ples; a ona je pristala.

Zaborav. Zab ra v... Z b v … tuc, tuc, tuc, ruc, tuc, tuc, tuc. Utom je u moju smrt stupio anđeo. Nema straha, ne pokušavam da preokrenem stvari na jeftinu ezoteriju, mada u tom trenutku nisam imao jasnu predstavu o bilo kakvoj stvarnosti. Ukratko, menadžer kluba nam je u ponoć priredio iznenađenje: mali pozorišni šou. Nimfe su nestale u garderobi. A anđeo, koji je akrobatski skakao po žicama razapetim iznad podijuma, zapravo je bio striper s krilima, samo u roze tangama i s violinom. Doduše, možda je bila i striptizeta, bilo je previsoko da bih bio siguran. Reći ćemo, najverovatnije nešto između, ili nešto treće, kako to već biva kod anđela. A krila su mu, dabome, bila veštačka, dostupna u svakoj prodavnici karnevalskih kostima. I violina je delovala kao plastična maketa; ali, to nije ni bilo važno.

Čim je anđeo gudalom dotakao strune, di džej se kao po komandi prešaltao sa smrtonosnog elektronskog seta na remiks gudačkog koncerta. I s obzirom na senzacionalne video-projekcije koje su pratile nastup, tipovao bih na Hendlovu „Muziku za kraljevski vatromet“, doduše originalno pisanu za duvačke instrumente. Ostalima, uključujući i menadžera, bila je više nego dovoljna simulacija zaboravljene, uzvišene muzike – iz vremena pre onoga koje mi zovemo praistorijom. A pošto nisu bili načisto kako se uz nju pleše, radoznalo su podizali džepne uređaje za snimanje. Drugom rukom su zacrvenele oči zaklanjali od naleta svetla.

Maestro u tangama, u paklu, na plejbek. Bilo bi savršeno apsurdno, da nije u meni budilo i nešto duhovno, nešto što sam pokušavao da potisnem. Iz anđeoskih udara gudalom letele su iskre, kao pri varenju čelika, a to njegovo gudalo zarilo mi se pravo u srce. Ali, ne, to više nije bila smrt! Ovo je bio izaslanik, ako ne bogova, onda jednostavno života, ljubavi i svega ostalog. Jasno je da je ispod svega bio nekakav glupak iz teretane ili salona za masažu, koji nije imao nikakva krila, niti je bilo ko u to verovao. Prskalica u mračnim talasima ljudskog kovitlaca... i ništa više. Ali nehotice je došlo do intervencije koja je bila namenjena samo meni, a njen intenzitet pretio je da postane trajan. Svako ko zapostavi svoje mladalačke težnje, ovakve znakove viđa prilično često. Nekad je to preslikan doživljaj iz sna, a nekad nedostatak sreće u trenutku kada bi trebalo da bude najsrećniji. Ipak, uporedo s tim čovek iznalazi načine da priguši te prigovore, a neretko mu život u borbi protiv njih dobije čak i sasvim novi smisao.

(…) Ne, još ne smem da se skrasim. Da nađem posao na neodređeno, bez ijedne prolivene kapi krvi. Da ne stavljam kondom pre vođenja ljubavi, ali da zato Andrei stavim verenički prsten na ruku. Da izaberem ne ime novog lika svoje knjige, već budućeg novorođenčeta, a da naše roditelje u ovoj knjizi života podignem na nivo praroditelja. Da ne preuzmem ulogu onoga s kim se završava Loza — nazovimo to apokalipsom — već da stvorim uslove za njeno komično produženje. Da ispunim odavno sanjani san malograđana, da postanem štafeta, stepenik, žrtva.... Da pustim da se poezija svede na otrcanu rimu tipa čist/list, po mogućstvu platni. Možda će trudnoća značiti kraj Andreinih bolnih menstruacija, ali ja bih doživljavao psihičke menstruacije pri pogledu na njen napupeli stomak. — Neću to dete! Izbaciću ga kroz prozor porodilišta, ili ću ga zajedno s kolicima gurnuti pod tramvaj. Ja sam to dete koje treba paziti, siroče među ljudima koje je jedva preživelo. Razumete? Govori li neko ovde češki? Ovo dete treba spasti!

U istom dahu dodajem kako nemam nameru ni da se borim protiv sadašnjeg sistema. Da postanem njegov izrod, ili protivnik. Ne padam na romantizam prokletih — poznajem dovoljno takvih jadnika. Tata je aktivan u jednoj dobrotvornoj organizaciji, i otkad znam za sebe Badnje veče provodimo s beskućnicima koje niko ne voli. Čak i ako biste se odlučili za njihovu sudbinu — a to uglavnom nije bila njihova odluka — ulica i panduri tako bi vas slomili da bi vam od čežnje za slobodom verovatno ostali samo izbijeni zubi.

Drugo rešenje? Nastaviti sa studijama, preko magistrature sve do profesure? Postati autoritet koji iz samoće svoje kule s pogledom na porodične kuće trabunja o pravima potlačenih? Ako čovek u sebi nema dovoljno vere da bi se zamonašio, još uvek može da se priključi redu akademika. Može da obuzda mladu misao zakonima beskrajnih relativizacija, kontra-argumenata i polemika, gde se hrabrost povlači pred surovom istinom, gde ideje najednom postaju hipoteze, hipoteze postaju aluzije na nove hipoteze, aluzije postaju prikriveni šapati... A mudrac piše, dok od njega ne ostanu samo ruke koje su zaboravile kako da grle.

Lagao sam sebe da je, nakon tavorenja na dnu, došlo vreme da ispravim greške svojih roditelja. Da doživim ljubav o kojoj sam tako dugo pisao, da svojim brakom zakrpim rupu nastalu njihovim razvodom. Da zarađujem za život, umesto da me izdržavaju drugi. Sada mi to sve nalikuje na vekovima utabanu stazu do zajedničke grobnice: striper najednom zamahuje krilima, kroz dim cigarete lelujaju tonovi sanjive muzike iz detinjstva, a ja, hteo-ne hteo moram nazad uzdignute glave. Kroz pustu noć se iz Pakla vraćam Andrei, a istovremeno je u sebi napuštam. Od sada mi je na umu samo jedno: stvoriti svoju sudbinu. Odlučno. Bez oklevanja. Čak i da samo lutam između mogućnosti i da se na kraju ne odlučim ni za šta.

Ko ne zna gde bi, nek pita čika Gugla. Prvobitno zamišljen kao doktorski projekat za digitalizaciju biblioteka, zahvaljujući svom zgodnom algoritmu za pretraživanje uzdigao se do pozicije omiljenog internet pretraživača i jedne od najvrednijih firmi na svetu. Ostale firme su na to reagovale zatrpavši ga spamom, ne bi li poboljšale sopstvenu poziciju. Ideja o jednostavnijem pristupu informacijama dovela je do buma informacionog otpada. Pored opcije „pretraži Gugl“, postoji i opcija „iz prve ruke“ koja vas odmah šalje na prvu pronađenu stranicu. Uneo sam u pretraživač nešto u stilu „ne želim da radim posle studija, šta dalje“ i teleportovan sam na stranicu razgovora s evropskim volonterima i lajfstajl savetnicima. Posle ispraznih fraza tipa „jedinstvena prilika“, „promeniti svet nabolje“ ili „pronašla sam smisao“ i ispod niza retuširanih selfija nalazio se link za stranicu s konkretnim projektima. Prvi na listi bio je jednogodišnji boravak u Bordou, u Francuskoj, pod pokroviteljstvom Evropske unije. U oglasu nije bilo jasno navedeno čime će biti ispunjen boravak. Očito svim i ničim, uz dovoljno slobodnog vremena. Tražilo se ukupno dvanaest volontera iz raznih zemalja, što je u poređenju s ostalim projektima, gde su dva do tri nesrećnika smeštena po nekakvim šumama, delovalo znatno primamljivije. A sve životne troškove pokrivala je Unija.

(…) A šta ako se pritom isprljam evropskom propagandom? Molim vas, kao da je danas moguće biti čist? Skoro da sam poželeo da kažem „Izaberi svoju propagandu i voli je“, kada i to ne bi bilo jednako nevažno. Politička čistoća, to je kod nas bilo moderno posle pada komunizma, gde se i četkica za zube zvala drug, pasta drugarica, a usta su bila centralni komitet. Osudivši tadašnju propagandnu retoriku, koja je zastarela toliko da je postala smešna, umalo smo izgubili svako interesovanje za politiku. Srećom, ljudi s distance od četvrt veka najzad shvataju da je i ta naivna antipolitičnost bila u osnovi samo trik nekolicine sposobnih, koji su u senci predizbornih transparenata razdelili narodno bogatstvo. Sada je vreme da uzmemo demokratiju u svoje ruke, dok još imamo krov nad glavom. Izađimo na ulice – pre nego što na njih zalegnemo. Razvitak u tom smislu, u smislu političkih stremljenja u Evropi, delovao mi je u najmanju ruku poučno, pa čak i ako se završi razočaranjem.

Kad je Češka pristupila Evropskoj uniji, 2004. godine, meni je bilo skoro petnaest. Još nisam znao za operu, ali sam znao za užitke onanije i za memljivu unutrašnjost katoličke crkve, koja mi je nekada glumila drugu majku. Sam čin pristupa gledao sam preko TV-a i pamtim ga kao veliku svečanost kojoj se uglavnom nisu protivili. Tadašnji predsednik je s jedne strane podneo zahtev za prijem u EU, dok je istovremeno na referendumu zajedno s petinom glasača bio protiv. Svečanost je, provokativno, proveo na planini Blanjik, čiji su mitski vitezovi, nakon NATO-a, bili dužni da pristupe Zajedničkoj bezbednosnoj i odbrambenoj politici (ZBOP). Njegov otpor se pojačao tri godine kasnije, nakon potpisivanja Lisabonskog sporazuma, koji je smatrao za otklon Unije od „liberalizacije ka unifikaciji“, drugim rečima od slobode ka jednakosti, od češkog preduzetnika ka evropskom komunisti.

Ja sam osetio obe strane — kako velikodušan priliv donacija, simbolizovan krugom od zlatnih zvezdica na brojnim novoizgrađenim objektima, tako i stenjanje pod pritiskom uvedenih smernica kojima je mnogo ugostitelja i zemljoradnika bačeno na kolena. Ipak, kad bih razgrnuo evropsku argumentaciju u vezi s određenom oblašću, uglavnom bi mi njena erudicija bila bliža od kafanskog rečnika zastupnika češkog naroda, čije već otrcano osećanje „briselske kolonizacije“ nisam delio. Zašto bi od nas pravili mentalno nemoćnu provinciju, kada bi po logici stvari trebalo da učestvujemo u zajedničkom stvaranju Evrope? Takođe sam im bio zahvalan na više nego smandrljanom programu Erazmus, mada priznajem da sam bio blago razočaran prilikom posete Briselu.

Par sati autobusom od prljavog, licemernog i raspalog Pariza dočekala me je izložbena sala Evrope, grad napola sačinjen od kućica kao iz bajke, a napola od superluksuznih zgrada gde zaseda Moć. Kažem vam, i da bogovi ovde zasedaju — sve dok postoji makar jedna žrtva nepravde, treba se paziti svake moći. Ne treba se prepustiti njenom zavodljivom pevanju. I uvek treba biti na strani slabijih. Baš o tome piše Emil Zola u svojoj odbrani intelektualca: ne radi se o nekakvom nerazumljivom pametovanju, kako se to često karikira. Intelektualac je obrazovan čovek koji ispoljava hrabrost, čak i po cenu karijere.

Prve utiske o Briselu, kojima sam bio potresen, paradoksalno je dovela do vrhunca poseta Parlamentarijumu, supermodernom centru za posetioce od koga sam očekivao da u meni probudi zanimanje za EU. Nažalost, centar kao da je bio namenjen glupacima, ili možda deci, zvaničnim rečnikom rečeno. Čak ni najskuplje tehnologije nisu sakrile ogoljenost misli koja se svuda širila: Evropska jednakost u različitosti sačuvaće nas od Trećeg svetskog rata. Očekivao sam više: ovde je to bio samo slogan koji je u oblačićima nalik na stripovske ubacivan u usta najrazličitijih mislilaca poslednjih par vekova — od Čerčila preko Vagnera do Kamija i Kafke. To me je vređalo. Ta bezobzirnost propagande prema drugim sudbinama, pri čemu još ne vidimo celu sliku sudbine Unije, u koju bismo mogli da poverujemo, sa svim njenim nesuglasicama, porazima i greškama.

Tako sam pristao na godinu dana volontiranja u Evropi, zaputio sam se prema ništavilu kroz koje ću napokon ostvariti svoju sudbinu. „Opet samo bežiš!“ horski je vikala češka savest, mada je prava istina, i sigurno ćete se složiti, da me je od sebe samoga udaljavalo sve ono što se od mene u Češkoj očekivalo, one prave teške stvari, da zasadim drvo, izgradim kuću, napravim nezahvalnog sina. Tražio sam čamac za spasavanje, da me odvede daleko od svih aleja, gradova i porodilišta čiji su ofucani glasnogovornici iz dana u dan željno iščekivali da vide i vaš poraz. Čamac mi se nudio, samo je pre toga trebalo da zakoračim u srce pakla.

Česi za projekat ili nisu znali, ili ih je mrzelo da promole nos iz rupe, pa s obzirom da je projekat obavezno morao da primi jednog Čeha, nisam imao konkurenciju. Primili su me odmah, nisu ni čitali moju biografiju.

Tada sam skupio hrabrost da kažem i Andrei. Prebledela je kao kreč, ništa nije shvatala: „Tek što smo počeli da živimo zajedno, a ti tek tako odlaziš?“

„Ljubavi, izvini...“ izbegavao sam njen pogled, „znaš, život mi zavisi od toga.“

„Ljubavi?! Ti si sebičnjak koji ne ume da voli.“

Moguće da je ovaj udarac na sujetu teoretičara ljubavi sprečio da raskinemo odmah. Shvatio sam da bi, ako su nas dosad zajedno držali isključivo seks i banalnosti, odstupnica dopisivanjem mogla bogato da produbi naš odnos, ili da ga polako umrtvi bez ijedne povrede. Za nova osećanja i nove ljubavi! — slično sam svojevremeno održavao emotivni odnos s Bogom, sve dok nije prestao da mi odgovara.

Umesto Gospoda, ostao mi je ugojeni otac, dobričina koja se davala drugima nauštrb sebe. Zatekao sam ga ispred računara, gledao je američki ratni film skinut s piratskih servera. „Da?“ nervozno je skinuo slušalice, osetivši da imam nešto da mu kažem.

„Idem u Francusku na godinu dana.“

„Da li ti treba nešto?“

To je sve što imaš da mi kažeš? Ne zanima te gde idem, ili zašto, ili šta ću tamo da radim? Hteo sam da se pozdravimo. Vidi... Vratiću se, za razliku od mame. Možemo da se čujemo preko skajpa, biće kao da nisam ni otišao. Dok imam laptop, kod kuće sam svuda gde imaju utičnicu i internet konekciju. Možda ćemo se onlajn bolje slagati nego da živimo u istom gradu. Dobro, u tome i jeste prednost daljine, u većoj potrebi da razgovaraš. U uljudnosti, koja se javlja tamo gde je ranije nije bilo.

Ne uzbuđuj se, tata. Umiru ti ljudi na ekranu. Ja idem da u koprodukciji s Evropskom unijom živim svoj vlastiti film.