Majša mi savetuje da izgovaram sve slogove, da se ne pretvaram da sam iz Londona, da se previše ne rasplinem u teorijskom delu, da pre početka odbrane isprobam tehničku opremu, da budem smerna, da zapisujem pitanja i preporuke komisije i da ih pozovem na ručak u restoran s probranim jelovnikom. June misli da je takav meni neumesan i preporučuje mi ketering na fakultetu, neki Veberov citat, pola bensendina uz doručak i da me kolima poveze do Vitorije-Gastejs. Prihvatam predlog za bibliografiju i vožnju.

Krećemo iz Bilbaa s mamom, jednom rođakom i mojim dečkom, stisnuti na zadnjem sedištu, uz lampicu za gorivo koja treperi, kolektivnu histeriju i pričanje uglas. Nije ni čudo što propuštamo pumpu na autoputu A-8. Tokom nekoliko veoma napetih kilometara razmatramo mogućnost da nam kola stanu nasred puta i otkrivam da mi je svejedno. Svejedno mi je da li ću stići ili ne, doktorirati ili ne. Ravnodušnost mi se primećuje na prvi pogled. Ja, koja na štiklama idem čak i u kafiće čiji je pod prekriven piljevinom, najgore sam obučena u celom amfiteatru, kosa mi je prljava, a oči krmeljive.

Ništa od ovoga nije bitno jer je već prošlo.

Moja ravnodušnost je plod vremenskog paradoksa: proživljavam sećanje.

Postoji samo jedan trenutak kada u scenariju ima praznina, takozvanih faultlines Alana Sinfilda – citiranog na 367. strani celokupne bibliografije – a to je kada reč uzima profesor koji je predsednik komisije i jedini muškarac za stolom. Ne razume poglavlje u kome analiziram uticaj skandala u Abu Graibu na prikazivanje nasilnih žena, iako sam u tom delu dala jedini originalni doprinos. Odmah nakon 11. septembra, američki konzervativizam je iskoristio zbrku da udari na feminizam jednakosti. Amerika je napadnuta jer su je neprijatelji doživeli kao slabu, jer se muškarci više nisu ponašali kao muškarci. Serije koje su tada nastale odražavaju povratak klasičnih rodnih uloga, spasiti čirlidersicu, spasiti svet, s junacima inspirisanim vesternom poput Džeka Bauera i bespomoćnim, glupavim ženama. Ali što se više udaljavamo od nulte tačke, ova tendencija doživljava promene. Započinje period obeležen ženskim likovima, ženama s katanom, s FBI i CIA značkama, ženama koje rešavaju binarne kodove kombinujući najbolje od oba sveta. Mogu da seku glave i da budu majke, mogu, bez kratkog spoja, da budu androgine i da istovremeno zagovaraju omraženu intuiciju žene.

Pričam predsedniku da se heroine veoma kasno pojavljuju u akcionim žanrovima, jer je esencijalistički diskurs oduvek podsticao pasivnost i ljupkost koje su nam svojstvene. Sve do agentkinje Ripli, jedine nasilne žene na platnu su naslednice Medeje, monstrumi iz horor filmova. Postoji i grana feminizma zasnovana na ovim predrasudama. Taj feminizam stalno govori o feminizaciji institucija, kao da uključivanje žena u politiku i vojsku samo po sebi dovodi do civilizacijskog pomaka, kao da su sve one svetice, a njihova svetost zarazna. To je feminizam koji me iritira, a koji je doživeo veliki udarac kada su u javnost dospela mučenja u Abu Graibu. Američko društvo se nije šokiralo jer su njihovi vojnici primenjivali mučenje, već što su to činile i žene vojnici. Na slikama koje su obišle svet, Sabina Harman i Lindi Ingland poziraju nasmejane pored gomile golih Iračana. Jedina dobra stvar proizašla iz te strahote je preispitivanje urođenih vrednosti oba pola, gospodine predsedniče, a to je iznedrilo hibridne likove poput onih koje analiziram u poslednjem poglavlju.

Predsednik ne želi da ulazi u rasprave, kako kaže, ali ne prećutkuje svoje mišljenje.

––Svaki put kada neka od filozofkinja koje pominjete izađe sa stavom da nema razlike između dva pola, zaista mi dođe da sakupim sredstva i pošaljem ih na studije medicine ili biologije.

Tišina koja prethodi mom odgovoru miriše na krv, na mogućnost krvi. Ali dopuštam da mi metak prozuji pored ušiju i odgovaram sa šarmom kandidatkinje za Mis.

Komisija se vraća s razmatranja dok u sadašnjosti iz koje pišem ove redove iščekujem da se izrekne kazna na suđenju za silovanje tokom festivala Sanfermines. U sadašnjosti iz koje pišem mnogo sam nervoznija nego u tekstu u kom crtam cvetiće u poslednjoj studentskoj svesci, ne primećujući da svi iščekuju da nešto uradim. Majša se nakašljava sve dok ne uspe da privuče moju pažnju. Oči su joj izbečene i gestikulira kao kakav di-džej pred tipični tehno-haus krešendo. Najzad shvatam. Ovo je kao suđenje i ako ne ustanem neće pročitati presudu. Povinujem se protokolu i pravim se da sam iznenađena što se sve završilo u skladu s očekivanjima, što mi čestitaju, potpisuju akta i žele dobrodošlicu u ovaj novi klub s novom titulom od koje će me samo smrt razdvojiti. Doživotna doktorka De la Krus.

I šta sad?

Majša mi šalje link studije o stopi mentalnih bolesti među doktorandima i istraživačima. June mi pomaže s dokumentacijom za pomoć za nezaposlene. Majša mi preporučuje da disertaciju raspodelim na četiri ili pet članaka i objavim ih u specijalizovanim časopisima, dok je June više za format monografije. Obe me upozoravaju na egzistencijalnu krizu koja me čeka, a ja im kažem da sam na sigurnom jer imam plan, plan B. Ako se klin klinom izbija, praznina koju ostavlja doktorska teza dâ se ispuniti romanom ili nečim što mu nalikuje, možda nečim što je blisko memoarima, iako više naginjem ispovestima, poput onih ispovesti kriminalaca koje su cirkulisale po Engleskoj u XVIII veku, niste čule za to? Bili su to pamfleti koje je izdavala crkva s težnjom da obrazuje i odvrati vernike, a u kojima su pripovedane zločinačke karijere osuđenika na smrt. Pojedini teoretičari smatraju da su oni uticali na procvat romana jer su čitaoci uvek želeli još, a nije bilo osuđenika da zadovolje toliku potražnju, tako da su se pojavili profesionalni pisci. Vidite vi to, ispovest je izvor naše profesije. Može biti da sam odgojena u svetovnom okruženju, ali mi krivica ne deluje tako užasno. Krivica je materijal za stvaranje poetičke pravde, kazna za prestupe koji zastarevaju ili ostaju nekažnjeni. Bilo kako bilo, ovo je ideja: ispričati moj životni put, mojih trideset godina lakših zločina, kako bih pokazala da ono čega se stidim ima veze s paradoksalnom manom mizoginije.

June me već neko vreme ne sluša. Majša moj projekat ocenjuje jednim uzdahom. Traži primere mojih okršaja sa ženama, a ja joj pričam o Erazmus studentkinji koju sam odvukla u toalet kafića pod izgovorom da je pozivam zbog droge i kako sam je tamo naterala da se zauzvrat smuva sa mnom; kako sam napustila Milenu u situaciji koja mi je delovala opasna, dok me je molila da je ne ostavljam samu; o Manuovoj devojci, o tome koliko sam je progonila dok nije prestala da mi odgovara na poruke... Prekida me pre nego što sam dovršila listu.

Nije isto kada to uradiš ti i neki muškarac.

Ne kažem da je isto. Kažem da zaslužuje jednaku osudu.

Ne slažem se.

Sada je početak oktobra 2017. godine, što znači da malo fali da se pročuje slučaj Harvija Vajnštajna, a hešteg #MeToo osvoji naše zidove i timelines. Tvit koji će izazvati lančanu reakciju objaviće se 15, a ja ću za slučaj saznati 19. kada počnu da se javljaju prvi osuđivački glasovi među feministima, na primer oni koji žale što su uvek žrtve izložene i zahtevaju da, za promenu, agresori budu u žiži. Ja ću podržati ovu inicijativu i to svojim primerom, priznavši da sam i ja zlostavljala, mada mi neće pasti na pamet da se stavim na mesto optužiteljke, još uvek neću preći zamišljenu liniju koja me je u srednjoj školi odvajala od ženskih klupa niti ću shvatiti značenje seksualnog nasilja nad ženama, njegovu vaspitnu funkciju. Moći ću da unukama ispričam da sam u #MeToo učestvovala kao transvestit. Ugodnije se osećam u ispovesti nego u svedočenju, kao krivac nego kao žrtva, jer se još uvek uzdam u pobedu suprotnog pola: između otadžbine i smrti, otadžbina; između reda i nereda, zna se.

––Šta ti misliš, June?

June će se povesti za kolektivnim zahtevima, izlistavši na sopstvenom Fejsbuk zidu sijaset uvreda o kojima se nikada nije usudila da priča, ali koje će jednom sakupljene i ispisane izaći na površinu poput osipa vrelog na dodir, poput odbrambenog štita. U primeru kojim je Frojd ilustrovao traumu, neki čovek je preživeo sudar s vozom, peške stigao do kuće naizgled nepovređen i tek kad je bio na sigurnom postao svestan prvih simptoma povrede. June samo što nije stigla kući, samo što nije otkrila telo puno ožiljaka i pokazala ih s istim izazivačkim ponosom s kojim mi je Surinje pokazala svoje. Ali još nismo stigle do te tačke; još uvek je drugarica koja te ludački voli jer ne podnosi da se pogleda u ogledalo.

––Ako ćeš već pisati roman o krivici, bolje bi ti bilo da snosiš neku težu krivicu.