Pod našom kožom nalaze se čitavi svetovi. Ako se bar može verovati ilustracijama. Ponekad nisam sigurna. Stežem ključnu kost. Štrči kada podignete ramena. Često to radim. Ključna kost je jaka, ali tanka. Ne bih mogla da je polomim. Ili bar ne golim rukama, ali ako bih je udarila nečim teškim, možda onom kamenom figurom na primer, sigurno bih je polomila. Nije potrebno mnogo da nestanete. Dovoljno je da se jednom zagrcnete i to je to. Gde završavaju komadići koji skrenu u pogrešnu rupu. Ne vidim ništa od krajnika koji vise u dnu usne duplje.
Ležim na kauču, topli laptop mi je na stomaku, previše je topao zapravo, i gledam prste kako ovo kucaju, ali ko kaže da su to moji prsti? Dok gledam svoje šake deluju mi predaleko od tela. Udaljene su metar i po, procenjujem. Ali nemam tako dugačke ruke. Desnom rukom dotičem obrvu. Uspevam. Tek tako sam premostila metar i po, ako ne i više. Da li mi je ruka elastična? I dok mislim o svemu tome, jedan deo mene posmatra me iz daljine i kaže: „Sada si, dakle, zaista potpuno odlepila, zar ne?“
Osvrni se oko sebe i reci mi još jednom da je to hemijski disbalans u mom mozgu. Pogledaj paprat koja tamni i kovrdža se tokom još jednog toplotnog talasa; bumbare koji obolevaju od insekticida koji se i nakon četrdeset godina nalaze u zemlji; piliće koji se u fabrikama okačeni za noge voze pokretnom trakom poput vašarske atrakcije; ljude u belim mantilima koji im rutinski presecaju grkljane; one koji silaze u podrume kada čuju rakete, one koji izlaze na ulice s transparentima napravljenim od starih kutija: nikad ne zaboravite da šalju tenkove, helikoptere, vojnike i oružje – ne na kriminalce, već na sopstveni narod; one koji uzvikuju policajcu u panciru koji prolazi kao da ništa nije čuo: „To je moja ćerka! Moja ćerka!
Laptop sada zuji na mom stomaku. Od državnog udara koji se dogodio pre tri meseca, mjanmarska vojska ubila je više od sedam stotina civila. Tokom protesta u Kolumbiji, policija je za dve nedelje usmrtila trideset i sedam demonstranata. Danas je 9. maj 2021. U Izraelu slave Dan Jerusalima, što znači da se na ulicama uzvikuju anti-arapske parole i upada u džamiju. „Bio je lep dan danas“, kaže gradonačelnik Lampeduze gde se u jednom danu iskrcava više od hiljadu i četiristo migranata. Svi ulaze u moju dnevnu sobu kroz ekran. Nema više slobodnih stolica. Udaljenost između onoga što znam i onoga što mogu da dotaknem je prevelika.
Kao tinejdžerka nisam izlazila iz pantalona od poliestera pastelnih boja: svetlozelena, svetloplava, svetloroze. Kada sam počela da krvarim, morala sam da ostanem pribrana. Tajna me čini ženom. Čim bi postalo vidljivo, pretvorila bih se u čudovište. Preturajući po ormarićima u kupatilu našla sam mamino pakovanje tampona, veličine super. To je bila prava stvar. A ne moji infantilni mini tamponi, s cvetićima na plastičnom omotu.
„Ti tamponi nisu za tebe“, reče mama. „Oni su za odrasle žene, koje već imaju decu.“
Nije razumela da se u meni nalazi nešto prljavo, nešto što sam morala da sakrijem po svaku cenu. Počela sam da joj kradem te tampone, svaki put po jedan, čuvajući ih za bitne trenutke: čas fizičkog, letnji kamp, plivanje s drugaricama na otvorenom bazenu. Ne verujem da je primetila. Sve dok jedne večeri nisam povukla končić dok sam u toaletu stavljala uložak. Tampon nije ispao. Povukla sam još jednom. Nije hteo ni da mrdne. Nešto u meni se zablokiralo i nije htelo da se opusti.
Mama je raširila peškir po pločicama. Legla sam na leđa, petama oslonjenim na pod, skupljenih kolena i raširenih nogu. Ležala sam na pločicama baš kao što je i ona ležala pre četrnaest godina, dok joj je neko gledao između nogu kako bi proverio da li mi se već vidi krunica. Potiljak mi se oslanjao na hladne sive pločice na podu. Mama mi je uhvatila kožu i nežno vukla u stranu i na gore, ali nije pomoglo.
Par minuta kasnije sedela sam na suvozačevom sedištu u širokoj trenerci na putu ka bolnici. Stenjala sam od bola sa svakim prelaskom preko ležećeg policajca. U čekaonici prve pomoći prekrstila sam noge. Niko nije smeo da vidi šta se odigravalo u meni. Listala sam pogužvane ženske časopise naslagane u čekaonici. Dijete, odeća, pop muzičari, poze u seksu.
„Gospođice?“
Doktor je bio mlad i zgodan, i imao je mnogo razumevanja za delikatnost situacije u kojoj sam se nalazila. Malo i previše razumevanja.
„Reci mi ako želiš doktorku“, rekao je. „Jesi li sigurna da si spremna? Da li te boli? Hoćeš da napravimo pauzu?“
Samo sam želela da već jednom izvadi tu stvar. Ponekad i dalje imam takav osećaj. Da se u meni nalazi nešto što mora da se izvadi.
Juče s El Gordom u teretani mi se ponovo javio isti osećaj“, kaže J. Balvin. Za potrebe dokumentarnog filma pratili su ovog regeton muzičara nedelju dana. „I pomislio sam, dođavola, opet ovo sranje. Kao da nisi prisutan. Ne nalaziš se u svom telu. Spolja je sve u redu, ali u glavi nije. Zašto se opet tako osećam, jebote?“
Otvoreno priča o mladosti, demonima i potpunoj nezainteresovanosti za politiku.
„Nisam desničar, nisam levičar, idem pravo“, nehotice ponavlja reči jedne holandske kontroverzne političarke. Politika ga ne zanima, ponavlja. Kao da bol u njegovoj glavi nastaje sam od sebe, a ne zbog izlaska na ulicu, na kojoj su pločice još uvek vlažne od vodenih topova dok znoj demonstranata i dalje visi u vazduhu.
„Esquina a esquina, de ahí nos vamos / el mundo es grande, pero lo tengo en mis manos“, kaže J. Balvin. Pojačavam muziku toliko glasno da ne mogu da čujem više ništa oko sebe, zatvaram oči i izvijam karlicu unazad. Sredinom dana, kada se nada mnom nadvije sivi oblak, a insekti počnu da mi stružu grudni koš, postoji samo jedan način na koji mogu da se izvučem iz tog stanja: regeton. Prepoznatljivi bum-ća-bum-ća ritam. Taj ritam potiče iz Afrike došao je do Paname i Portorika preko robova i migranata, a sada ljudi svetle puti poput J. Balvina zarađuju na njemu milione. Ne morate dugo da razmišljate: to je lavirint odnosa moći iz koga ne možete da izađete. Zarobljeni ste dok trepnete.
To je poput gripa: dokle god ste zdravi, gotovo da ne možete da zamislite kakav je osećaj kada ste bolesni, ali čim vas bolest ponovo pokosi, dok ležite u krevetu s osećajem mučnine i visokom temperaturom i ne možete da se pokrenete, pomislite: o, sranje, da. Tada više ne možete da se setite kakav je osećaj kad vas ništa ne boli. Depresija se opisuje kao magla, kao oblak, kao osećaj koji se spušta na vas i zasenjuje sve druge emocije. Da, ta crna rupa. Da, ta praznina. Kao da ste zakopani ispod zemlje, čekate u vlažnoj hladnoći dok ne smognete snage da se kroz busenje izvučete na površinu.
U ruci držim kafu iz automata i sedim za stolom u drugom redu u učionici. Pored mene nalazi se crna zatvorena pernica. Ispred mene razvijene novine i mrtva krtica. Mlitave šape joj se nalaze na članku o Evropskoj banci.
Projektor se pali.
„Dobro“, kaže gospodin Volf, „da počnemo. Uzmite skalpel i počnite da sečete, pažljivo, od mesta ispod grla, preko grudnog koša skroz do dna, do anusa. Pazite: morate malo da pritisnete, koža je kruta, ali ako previše pritisnete raseći ćete stomak, dotaći ćete creva i onda ćete napraviti gadan nered.”
Kroz rukavice od lateksa osećam kako je životinjica hladna ispod mekog krzna. Želim da stavim glavu na nju, baš kao što to radim s mačkama. Nakon svakih par centimetara moram da pospem ranu piljevinom. Ona skuplja tečnost; krv i sluz.
Previše pritiskam, naravno. Probijam trbušnu maramicu i creva iskaču kroz tanak prorez. Nikakav problem, samo nastavi da odvajaš. Izvuci telo iz krzna. Šape odseci od kukova, makazama. Skelet ispušta zvuk kao kad povlačite vezice za kablove: čvrst, nesalomiv, dok iznenada ne popusti. Kada dođem do lobanje moram ponovo da uzmem makaze, kako bih veoma pažljivo uklonila kožu oko očiju. Mozak iskopavam pincetom. Buljim u plafon, pokušavam da dišem duboko. Ne mogu da gledam bledoružičastu sluz koja curi otpozadi.
Popodne se u učionici oseća neki miris. Nije od truleži, nije od mesa. Ima nešto sterilno, s daškom stare rane. Tako miriše smrt, pomislih u sebi, uzimam kožu iz posude s hemikalijama i presavijam je licem na dole. Sedam na stolicu za četkarom, nogom pritiskam pedalu i držim unutrašnjost krtice ispod razjarene, rotirajuće četke.
„Odlično“, kaže gospodin Volf. „Pazi da ukloniš sve meso, takođe i u uglovima. Pogledaj tu kod šapa, da, tako je.“
Nekoliko nedelja nakon te noći u prvoj pomoći morala sam ponovo u bolnicu. Imala sam zakazano kod ginekologa. Moj himen bio je preuzak. Morali su da ga raseku, u suprotnom bi mi stalno zadavao probleme. Nije me mnogo bolelo. Kada se završilo mogla sam da izaberem poklon u prodavnici igračaka. Izabrala sam crvenu vetrenjaču koju sam stavila na dasku pred otvorenim prozorom. Godinama sam pričala ljudima da sam izgubila nevinost u bolnici s makazama. Bilo je tako jednostavno, smejala bih se. Nisam morala da nađem onog pravog koji bi me rascepio, proteklo je glatko. Klinički i čisto. e
Poput većine umetnika J. Balvin ima dve ličnosti. S jedne strane je svetska zvezda, uspešan umetnik, okružen ženama, u najskupljoj odeći na motorima i gliserima. S druge strane je Hoze, depresivan čovek koji ponekad danima ne ustaje iz kreveta. Njih dvojica nemaju mnogo toga zajedničkog. Glas im zvuči isto, nalaze se u istom telu. U istoj glavi.
Nije nimalo lako nekoga usmrtiti i pobrinuti se da ostane mrtav. Dok trepneš dolaze crvi, počinje da truli, raste i nastavlja da diše. Krtica treba da izgleda kao da je upravo ispuzala iz krtičnjaka, ali prazna poput plastične lutke. Mora da dobije novu utrobu, od drvene vune i žice. Olovkom iscrtavate konture kako bi mere bile precizne. Lobanja se pomoću gline pričvršćuje za žicu koja se obmotava oko krtice. Koža se navlači poput uštirkane jastučnice. Rupa se zašiva pomoću konca za zube. Kada je prepariranje životinje gotovo, iglama se pričvršćuju odvojeni delovi: ruke, noge, rep. Osuši se i skupi.
Rukom mazim baršunasto krzno krtice. El mundo nos quiere, nos quiere, me quiere mi. Ruka mi je danas odgovarajuće dužine. Kroz slušalice oko mog vrata trese regeton. ¿Y dónde está mi gente?
