Vetrenjače, staza ka reci, bunar, konji, krave i žito. Napukle kofe pune krvavo crvenog paradajza, zatvorene teglice s ukiseljenim povrćem za turšiju. Uzani tok Severskog Donjeca koji prošiva sva okolna polja, spaja Rusiju i Ukrajinu, vezuje zemljopisnu kartu, baš kao što pradeda Nikolaj iglom i koncem od zakrpa šije jakne. Vetar u jedrima vetrenjača, Komsomolke na seoskom trgu. Igraju. Prepliću ruke, održavaju ravnotežu oslanjajući se iskošenim telima jedna o drugu, odgurujući se od zemlje tek koliko je potrebno. Vetrenjače su gotovo nečujne, drvena mašinerija tek ponekad zaškripi. Nešto dalje, pradeda Nikolaj šeta poljem. U rukama drži klas, odlama deo stabljike, kruni nešto zrnevlja i stavlja ga u usta. Pod zubima mu krcka suvo seme, oseća ukus zemlje na kojoj odrasta moja baka: slatka i gorka. Žvaće, sluša životinje, klasje na vetru. Gleda u crnu zemlju pod nogama – tako plodna da može da nahrani čitav Sovjetski savez, zbog čega će se oko ovog komada zemlje uvek voditi bitke. Vidim svog pradedu na zlatnom polju, a iznad njega vedro plavo nebo.

Što se više približavam bakinom rodnom kraju, to je nebo njene mladosti vedrije plavo. Rupe u asfaltu se povećavaju kako se udaljavam od domovine. Kako ljudi ne bi ginuli, u rupe zabadaju dugačke grane, a tu i tamo iz njih izraste pokoji usamljeni suncokret. Nailazim na sve više razorenih kuća, sve dok vrhovima prstiju ne dodirujem jednu za drugom, rupe od metaka u ogradi moje baba-tetke Nine. Shvatam da plavo može da predstavlja sve: tako baba-tetke imaju plave oči koje se pretvore u oštre, zbijene sante leda kada se priča o politici, to su vrhovi planina niz koje spuštate glečer kada plaču ili viču. Dok se u njihovim očima sve umiri poput jezera na Kavkazu kada obedujemo: spokojan i prelep prizor, gde se osećaš bezbedno. Prabaka Ana nekada je tvrdila da će oči svih njenih kćeri i sinova biti plave poput neba nad ukrajinskim poljima. Bila je u pravu za svako dete koje se rodilo. Njena prva kći, Anastasija, imala je najplavlje oči od sve dece. Njen pogled isticao se u svakom prostoru u kojem bi se našla. Anastasija je sijala čak i tih poslednjih dana na samrtnoj postelji, kada mladića iz Luganska koji je došao da je zaprosi nisu mogli da oteraju od nje. Moju mladu baku tada su poslali iz sobe jer nije dobro za tako mladu osobu da vidi mrtvaca.

2.722 kilometara od polja na kojima je Nikolaj po prvi put držao u rukama svoju tek rođenu kćer Anastasiju, Folkert Jan mi pomaže da se popnem na njegov brod. Između obale i palube teče Donji Mervede, iznad nas holandski oblaci vise na bledo plavom nebu, nebu koje se nikada ne ističe nad pejzažom svojom izrazitom plavom bojom, već uvek pokušava da se stopi s okolinom. Koža mi pulsira od holandske sparine, koja se već danima obmotava oko mog tela poput mokrog platna. Na gvozdenoj crno-beloj palubi Tegljača I sparina se samo pojačava. Folkert Jan gleda skrštenih ruku u svoj teretni brod visok 192 metra i kaže: „Pa, dobrodošla, stigla si.“ Lice mu je pegavo, crvenkasta kosa presijava se na suncu.

„Znaš da nećeš moći da se iskrcaš naredna četiri dana, zar ne?“ kaže šaljivo.

Posmatram sitnog mladića u narandžastom radničkom odelu koji nešto dalje čisti palubu i omalenog Filipinca koji tek što je skočio s broda i sada na pristaništu bunker stanice ispija kafu iz papirne čaše. Mahnuli smo jedno drugom.

„Na ovom brodu je mirno,“ reče Folkert Jan, „i muškarci su fini. Na nekim brodovima ume da bude neotesano, a muškarci pomalo napadni. Na takvim brodovima se najčešće ne noćiva.“

Majka stoji na obali i s rukama na kukovima posmatra kontejnere koji su naslagani u četiri reda u otvorenom trbuhu broda. Vidim kako pogledom prelazi preko kontejnera, vidim je kako broji klimajući glavom: četiri u visinu, četiri u širinu, jedanaest u dužinu. Vukući se za Folkert Janom, odlazim na drugu stranu broda.

Došavši zajedno u postojbinu po prvi put, majka i baka plivaju u Severskom Donjecu.

„To nije ista reka,“ kaže baka, nakon što je neko vreme plutala na reci, „i čini mi se da ima manje brda, kao da su poravnana.“

Leto je, godine 1973, u Stanici Lugansk je sparno i zagušljivo, tetka Nina je između kuće i šupe razapela platno kako bi napravila malo hlada. Majka slabo govori ruski, ali baki naviru na usta puni brundajući glasovi. Njen ruski je tečan i besprekoran, nešto što moja majka kod kuće, u Holandiji nikada nije tako opširno čula. Sada se po ceo dan koristi ruski. Za majku to podrazumeva beskrajno gestikuliranje rukama i nogama, što joj sa svakom čašom votke sve lakše ide. Svake večeri ona i baka moraju da idu kod nekoga u posetu, gde u velikom dvorištu pod razastrtim platnom sedaju za dugačke stolove prepune hrane, svežeg soka i votke. Sedi među rođacima rođaka, pored mladića i devojaka koji za sebe kažu da su joj braća i sestre – kao što nećak Maksim nije moj nećak već moj brat, a ta reč mi stvara osećaj da smo bliski. Na majčinom tanjiru nalaze se ogromne kriške lubenice, toliko velike da u njih može da ugura čitavo lice. Crveni sok lubenice slađi je nego kod kuće, rashlađuje joj pregrejano telo. Hrana na stolu je mrsnija, punijeg ukusa, a paradajz nema vodenast ukus, već podseća na vrućinu i leto, votka je jaka i hladna. Majka svojim farmericama odskače od okoline, pa kako nedelje prolaze sve češće nosi cvetne haljine, tako da se polako sve više uklapa sa svojim сестри i tetkama, svojom bakom Anom koja u dvorištu na stolici ispod jabukovog drveta ljušti krompir. Krompir stavlja u lonac, a ljusku u kecelju u krilu. Majka se pita da li će i ona nekada imati zlatni zub, poput tetaka, čije vilice svetlucaju na kasnom večernjem svetlu kada se smeju.

Tegljač I udaljava se od obale. Majka stoji sama na pristaništu bunker stanice i nastavlja da maše sve dok me ne izgubi iz vida, baš kao što to čini baka kada odlazim iz njene garsonjere u staračkom domu. Kod nas je običaj da se maše sve dok se ne zamakne za ugao, dok se ne izgubimo iz vida. Kod nas je običaj da se zvoni dva puta, a time poručujemo: dobri ljudi. Smeštam torbu u kabinu i otvaram na kip prozor iznad kreveta. Voda tiho protiče. Biciklisti prolaze nasipom, vetrenjače hvataju vetar, jedra prave krugove.

„Još nekih 50 kilometara do Manhajma,“ reče Edvin za kormilom, „plovimo brzinom od oko 10 kilometara na sat, pa izračunaj.“

Na ruci mu se nalazi tetovaža koja može da se čita i kao EDVIN i kao EDMIN, M i V su istetovirani jedno preko drugog. Za dva dana će mi ispričati da je to bila greška, to slovo M, da je jedno vreme među njegovim prijateljima bila popularna tetovaža svog imena ispisanog gotskim pismom. Okrenuću k njemu svoju podlakticu i pokazati mu ime moje bake: АЛЕКСАНДРА. Napisano je njenim pismom.

Edvin pritiska dugme. Lagano se uzdižemo u kormilarnici sve dok se ne nađemo iznad kontejnera. Možemo da vidimo pramac broda, mogu da posmatram reku. Prolazimo ispod mostova preko kojih sam kao mala prelazila na zadnjem sedištu automobila, pored nasipa na kojima sam leti vozila bicikl s roditeljima.

S krme posmatram sunce kako lagano tone u predeo, ostavljajući za sobom crvene pruge na nebu, stvarajući na vodi duge staze od svetla, poput poteza četkicom na akvarel slici. Holandska zastava vijori se na vetru, povremeno se presavije na pola, a onda se opet raširi. Muškarci na ribolovačkim stolicama mašu, stariji parovi zaustavljaju bicikle kako bi posmatrali brod.

S reke sve deluje usporeno, drugačiji je osećaj za vreme, život ima drugačiji ritam. Dok moja baka plovi ovuda, pred sam kraj okupacije Holandije, pred njenim očima se odvija isto: koliko god da je sve na obali razoreno, na vodi kao da se ništa nije dogodilo, ona je tiha i bezbedna. Vidim je kako prolazi, ukrštamo se, talasi između Tegljača I i njenog broda se preklapaju, reka penuša. Mršava je, koščata. Nosi belu košulju i uzanu suknju. Ruke i noge su joj preplanule, obrazi crveni. Petrove prljave pelene dodaje mužu Kosu nagnutom preko brodske ograde. Kos riba pelene sapunom u vodi i cedi ih udaraući ih najsnažnije što može o brod. Ćutim, ne dozivam njeno ime (Saša, za bliske prijatelje) preko uzburkane vode, samo posmatram. Njene tanane ruke, koje glade kosu malog Petera, njegove lokne namazane brilijantinom i očešljane u stranu, koje će u mladosti još više mazati brilijantinom, a svoj look učiniće još dramatičnijim vozeći motor uz obalu Mervedea; posmatram njen pogled koji sa zadovoljstvom i olakšanjem gleda u reku za sobom, a s vedrim i bistrim plavetnilom u očima gleda napred, s osmejkom na licu. Idemo kući, kažemo vodi i ona i ja. Napuštam krmu tek kada mi se izgubi iz vida, kada tok reke skrene u stranu, a večernje nebo poprimi tamno plavu boju.