Bio je vreo junski dan. Samo, tada se nije govorilo jun, već targelion, ili skiroforion. Dve prilike izašle su izvan atinskih zidina, u srdačnom razgovoru, i nastavile šetnju prirodom duž korita reke Ilis. Razgovarali su uglavnom o ljubavi.

Dečak, mlađi od njih dvojice, sa sobom je nosio prepis tuđeg traktata o tome kako je ljubav zlo, u šta je i sam verovao. Zapravo, sve o čemu je on razgovarao bio je taj traktat. Stariji muškarac se u sebi nije slagao sa njim, ali strast s kojom je mladić govorio prilično ga je uzbuđivala. Kada su došli do jednog visokog platana, muškarac se ispružio u travi i zamolio mladića da mu pročita odlomak. Kratko ga je slušao, s neskrivenim interesovanjem, a kad bi se mladić ponavljao, prednost je davao cvrčanju skakavaca u travi i istovremeno je, lisac, pripremao znatno zavodljiviji govor.

Prošlo je nekoliko milenijuma, i čitav grad izašao je izvan zidina. Tamo gde je tekla reka Ilis, danas trijumfalno huči autoput s osam traka. Tamo gde se uzdizao platan, danas stoje klupa i kanta za smeće. Grad se ispružio u travi, a reka je potamnela do te mere da nije ostalo ništa drugo nego da se pretvori u podzemni kanalizacioni tok. Atina je jedina evropska metropola koja je sahranila svoje reke.

Čim je mladić završio, stariji muškarac teatralno je prekrio lice, i na njegov govor protiv ljubavi nadovezao se do tada neimenovanim ispadima zaljubljenog čoveka - kakav je to ljubomorni manipulator i ucenjivač! Odmah potom, kada se suočio sa mladićevom lepotom, jednostavno nije bio kadar da se upusti u pohvalu razumnog, nezaljubljenog čoveka, što se od njega, majstora mudrolija, očekivalo. Umesto toga, pitao je nisu li naši najdragoceniji doživljaji pre izraz božijeg ludila nego nekakvog razuma.

Na obali reke Ilis nikao je hotel Hilton. Iz njega je izašla mlada studentkinja filologije s Harvarda, lagano uskočila u vodenu struju i zaplivala u smeru narodne galerije gde se održavala konferencija na temu „Srce i duša čoveka antike: konteksti, perspektive, problemi.” Ipak, sve to je neuporedivo manja ludost u poređenju s večnošću mladićevog lica!

Stariji muškarac zvao se Sokrat. Iz nepoznatih razloga smatrao je kako u svakom od nas ljubav postoji nasuprot mudrosti, kao što nezajažljiva naslada postoji nasuprot smernosti. Ili tako nešto. A kako bi iz tih suprotnosti izvukao osnov ljudske duše - treba istaći da pre Sokrata duša nije imala naročit značaj - uporedio ju je s konjskom zapregom. Ljudska duša je tako, u osvit svog postojanja, stekla poređenje s kočijašem koji se upinje da obuzda zapregu koju vuku dva nesložna konja.

Šta tačno ti konji predstavljaju, nikada nije objašnjeno: jedan bi verovatno trebalo da bude lep, dobar, beo, crnook, pravedan, širokih nozdrva, i nije ga potrebno bičevati... drugi je kvaran, pregojen, spljoštenih nozdrva, sklon hvalisanju i preterivanju, gluv, s dlakavim ušima. Predstava duše kao vozila glasila je:

ἐοικέτωδὴσυµφύτῳδυνάµει ὑποπτέρουζεύγουςτε καὶ ἡνιόχου.

Da li je baš ovakva simbolika mogla da ubedi gradskog mladića u Sokratovu istinu i da prevagne nad njenom idejnom neujednačenošću? Da li se homoerotična priroda prvobitne filozofije ispoljila i ovim putem? Zaprege nisu bile naročito praktične za kretanje po kamenim drumovima, više su se koristile za proslave i sahrane, a pre svega na trkalištu, gde je sve vrvelo od dečaka. Ili je Sokrata pod platanima naprosto opio žar letnjeg Sunca, za koje su govorili da predstavlja kočije boga Heliosa?

Zamislimo kako Sokrat objašnjava svoju teoriju o zapregama, a reka Ilis se u sekundi pretvara u autoput. Pokazaću ja njemu božje ludilo! Neka harvardska filološkinja lepo ide taksijem... Najpre Sokrat čuje nekakvo nepoznato zujanje u ušima. Šokirani skakavci još glasnije cvrče, ali dotad nepoznati zvuk motora hrabro uzvraća, šuštanjem nalik na morski talas u kome u pravilnim razmacima škljocne vilica čudovišta. Ni miris platana više nema značaj, danas štipa smrad olova i sumpora. Nema sumnje da se radi o elementima što potiču iz utrobe zemlje, koje noću čuva bog Had, a danju se njima bavi kovač Hefest. Ipak, ništa se ne može porediti s vizuelnim doživljajem: metalni konji i kočije bez konja neverovatnom brzinom prolaze levo i desno, jedni ka negostoljubivoj obali i tunelu koji vodi do podzemlja, drugi naviše, u planine, prema kružnom nadvožnjaku gde će se vrteti poput zlatne niti, dok se na kraju ne upletu u sunčeve zrake. U tom trenutku kao da je neko u neposrednoj blizini zatrubio.

„Te oči!” filozof teško uzdiše. „Te njihove blistave oči!”

Večnost u vidu zbunjenog mladića spremno ga pridržava da se ne bi povredio pri ustajanju. Biće da je imao još jedno od svojih priviđenja...

Sokrat je poredio dušu s konjskom zapregom, možda i zbog toga što u to vreme nije mogao da zamisli automobil. Ipak, kada govori o duši, o njenoj besmrtnosti, pridaje joj jedinstvenu sposobnost da se samostalno kreće.

A šta drugo predstavlja pojava automobila?

Reč automobil potiče od grčkog autos ili sam, i latinskog mobilis ili pokret. Novi izum nazvan je automobil kako bi se razlikovao od ostalih saobraćajnih sredstava koja su zavisila od eksterne snage.

S konjem je stvar složenija: čak i ako mu prikujemo potkovice, nasadimo sedlo ili ga privežemo za kola, to ne znači da je stvoren za transport.

Sokrat je voleo grad. Mladi čovek koji mu je pravio društvo morao je pošteno da se potrudi ne bi li ga odvukao u prirodu. Provincija i drveće ničemu nas ne mogu naučiti, za razliku od razgovora, smatrao je Sokrat.

Ako je,susrevši se s lepim mladićem, dušu uporedio sa zapregom, jednom drugom prilikom, kada se nakon nekog slavlja obreo u društvu staraca, Sokrat nije oklevao da dušu uporedi s elementima društva. Kočijaša koji tera dobrog i lošeg konja zamenili su razum u glavi, razdražljivost u grudima i lakomost u donjem stomaku, što je bila analogija za vladu, vojsku i zanatlije. Pravednost je odjednom trebalo da postane vrlina pojedinca i grupe.

U samom Sokratu kao da su se sjedinili stari i mladi konj. Konj koji vlada s konjem koji ludi. Pravedna duša i pomahnitala duša.

Sokrat se u svom učenju oslanjao na tradiciju kentaura, mitskih polu-konja, polu-ljudi, koji su od svakog mladića mogli da načine junaka. Doduše, jedan rival u ljubavi svrstavao ga je među nehajne silene ili satire, pritom je njegove reči smatrao pukim naklapanjima, pa ipak – mada ga je zbog tih reči društvo osudilo na smrt - zaslužio je neslućeni značaj u istoriji. Zaista, još u Geteovo vreme Sokrat je postao uzor ravan Isusu.

Naravno, Isus je od početka bio predstavnik potlačene manjine, nomad, protivnik gradova i pobornik milosrđa, pre nego pravde. A njegov trijumfalni ulazak u Jerusalim odigrao se na leđima seoskog magareta.

U Isusovo vreme u Egiptu je živeo drukčiji tip kentaura, i to čovek na čelu tamošnjeg muzeja, Heron Aleksandrijski. Hrišćanstvo je još uvek bilo u povoju, a staroegipatski kultovi gubili su popularnost. Stoga se sveštenstvo okrenulo svemogućem Heronu, kako bi im za izdašnu nadoknadu pretvorio hram u mesto čuda.

Heron je podigao pogled sa razmontiranog aparata za limunadu i prihvatio ponudu: hram je unapredio pokretnim vratima na ulazu, uljanim lampama sa samostalnim dotokom ulja, pokretnim lutkama bogova sa zvučnim efektima, a zahvaljujući poznavanju magnetnihpolja i pod tavanicom je podigao metalnu zapregu.

Slava tebi, mehaniko!

Sâm Heron dotakao se principa parne mašine: sferu koju je pokretala vodena para nazvao je „lopta boga vetra Eola.”

U vreme kada je Gete još uvek bio u pelenama, drugi genije odbacio je latinsko i grčko učenje, jer su ga mnogo više uzbuđivale poluge, kranovi i klipovi u tatinoj radionici. Parne mašine ponovo su izmišljene za potrebe engleskih rudnika, a Džejms Vat je odlučio da posveti život njihovom usavršavanju.

Ipak, nije bilo kalajdžija koji bi radili po njegovim preciznim uputstvima, nije bilo ni jedinstvenog mernog sistema, stoga je prošlo mnogo godina pre nego što je parni pogon zauzeo svoje mesto u modernom svetu.

A kako bi svetu koji se razvija bolje predstavio tu đavolju novinu što se zvala parna mašina, Vat je izračunao učinkovitost jednog od konja koji su radili u rudnicima i došao do sledeće jednačine konjske snage: jedna mašina proizvodi snagu jednaku snazi deset do dvanaest konja.

U veku pare konj je i dalje bio sveprisutan. Vukao je seoska kola i plemićke zaprege, poštanske kočije, fijakere za iznajmljivanje i omnibuse, pa čak i prve vozove i tramvaje! Konj je razvozio poštu, odvozio kontejnere, održavao red i mir zajedno sa stražarima, zavlačio se u kopove zajedno s rudarima, ginuo u borbama zajedno s vojnicima. Konjsko meso se peklo na ražnju, griva se sekla i koristila za četke i gudala muzičara.

Prva motorna vozila tako su morala da se prilagode prevozu konjskim zapregama. Sâm automobil osmišljen je sleva: vozilo se levom stranom puta, a vozač i volan bili su smešteni na levoj strani kabine jer se i konjima oduvek prilazilo sleva. Kretanje automobila, kao i konja, kontroliše se nogama, a koriguje rukama. Brzina automobila, kao i konja, može biti različita. Baš kao i konj, i automobil se mora s vremena na vreme nahraniti i parkirati kako bi se odmorio.

Istorija duše: Nikola-Jozef Kinjo, supružnici Benc, Rudolf Dizel, Ferdinand Porše...

Johan Volfgang fon Gete ušao je u školske čitanke s baladom Kralj duhova. Otac i sin jašu kroz tamnu noć, sina proganjaju prikaze kraljeva i princeza s onog sveta i odvlače ga u smrt. Pojedini psihoanalitičari pesmu tumače kao borbu za rastrzanu dušu deteta između dobrog oca i homopedofilnog nasilnika. Začudo, niko u mračnom kralju nije prepoznao Bibenduma, belog lutka koji se smeši s reklame firme Michelin i geteovskog junaka obaveštava o dolasku modernog doba u saobraćaju. Otac nema razumevanja za sina i ne šalje ga za Bibendumom. Kako to obično biva - najviše nam naškode oni koji bi trebalo da se o nama brinu.

S druge strane, kada je mladić po imenu Henri Ford u Detroitu predstavio prvi američki automobil, masa se zgražavala, tvrdeći da im plaši konje, a policajci su hteli da ga uhapse, ali nije bilo nijednog zakona koji bi to hapšenje opravdao. A Henri je izdržao sve sumnjičave poglede, rešen da uspostavi masovnu proizvodnju automobila dostupnih svakome.

Uspeo je da smanji troškove proizvodnje uvođenjem pokretnih traka, kakve su se tada koristile u klanicama. Njegovom krivicom proizvodnja se donekle robotizovala, budući da je radnik na traci provodio iks sati dnevno vršeći jednolične poslove. I Henri je morao da mu ponudi brojne benefite ne bi li ga privoleo da ostane.

Dok su u klanicama radnici na svakih deset sekundi slušali skičanje zaklanih životinja koje su zatim sekli na komade, u Fordovim fabrikama sklapali su revolucionarna vozila pomoću kojih se mogao osetiti novi duh slobode.

Odrastao sam u istočnoj Češkoj, kraj prometne raskrsnice. Svake noći san su mi remetili kamioni, do te mere da se i moj krevet pretvorio u kamion koji je prevozio perjane jastuke i plišane životinje.

Predstava kamiondžije koji sluša radio i odmara se na pumpama toliko me je privlačila da sam se izvesno vreme šišao kao oni. Tata je govorio da ličim na devojčicu. Očevi, nažalost, često ne razumeju svoje sinove.

Nikada nisam video ništa lepše od razlivene barice benzina – u mojoj mašti to je bio model galaksije u kojoj bih hteo da živim.

A prva sazvežđa koja sam naučio da prepoznam? Mala i velika kola.

Mada, u gradu se zvezde nisu mogle videti od oblaka zagađenja koji se uzdizao nad njim, što je u meni izazivalo neobičnu teskobu.

Ne treba da čudi što sam se upisao u lokalnu autoškolu Popelka čim su se stekli uslovi. Znao sam da moram da pratim svoju sudbinu i da ne smem izgubiti dodir s detinjstvom. Ukratko, bilo mi je suđeno da postanem vozač.

Bio je vreo junski dan. Na usijanom betonskom parkiralištu stajala je usamljena Škoda Felicija s vidno istaknutim slovom L. Zarasli mladić s kačketom i teksas-prslukom stajao je naslonjen na haubu.

„Tu ste!” mahnuo mi je, ugasio cigaretu i otvorio vozačeva vrata.

Nervozan, smestio sam se za volan, a on na mesto suvozača, gde je do malopre stajala torbica s dokumentima. Između nas se ljuljala mirišljava jelkica.

„Šta je prvo što treba da uradite kada uđete u auto?”

„Da okrenem ključ?” pokušao sam.

„Glupost”, iskezio se, „razmislite, ili ću vas odmah izbaciti.”

Oblio me je hladan znoj. Onda sam se setio: sigurnosni pojas.

Instruktor se zadovoljno nasmešio i nastavio predavanje: „Dole kod nogu imate tri pedale. Levo je kvačilo, njim se menjaju brzine, u sredini je kočnica, desno je gas. Pre nego što krenete, morate udobno da se smestite. Proverite ogledala. Sada spustite ručnu kočnicu, tako...”

Uhvatio me je za ruku kako bi mi pokazao. Napokon je došlo vreme da okrenem ključ i, uz njegovu pomoć, pritisnem kvačilo, ubacim u prvu, polako dodam gas...

„Kakve su to gluposti?! Gazite kao slon. Auto morate da volite. Idemo još jednom, ovog puta mnogo nežnije, u redu?”

Kolena su mi se tresla.

„Samo mirno, mladiću, inače neće uspeti” potapšao me je po butini uz očinsko razumevanje. ‘ἐοικέτωδὴσυµφύτῳδυνάµει ὑποπτέρουζεύγουςτε καὶ ἡνιόχου.’

Nakon pola sata početničkih manevara, izašli smo na opusteli put.