Sara je tek napunila devetnaest godina i, zbog potisnute traume iz prošlosti, oseća rastući strah da će te godine umreti. Iz tog razloga, ono što bi trebalo da bude najbezbrižnije leto u životu, između srednje škole i fakulteta, ona provodi u senci anksioznosti. Izlazi sa društvom po alternativnim klubovima, pokušava da se pomiri sa bivšim dečkom Viktorom, puno pije i želi da je svi primete iako je suštinski povučena. Sve se menja nakon što Sara u mračnoj prostoriji kluba ima prvo snoviđenje u kom trauma iz prošlosti oživi - ponovo se susreće sa devetnaestogodišnjom, sestrom od tetke, Larom. Sara se budi sledećeg jutra sa trnjenjem u ruci, ono se širi i Sara otkriva da ima neimenovanu bolest, s kojom će živeti normalno, ali će je zauvek pratiti. Sara, dobijajući prvu naznaku da je njen strah od smrti opravdan, počinje panično da se bavi analiziranjem tog pojma, svog tela kao nečega što je krhko i prolazno, i kroz ta razmišljanja ubrzano odrasta. Kreće na pripreme za slikarstvo gde upoznaje Tisu i Balšu, njih dvoje su ekscentrični i oboje su se u prošlosti susreli sa smrću, i jedan i drugi imaju zakopane traume. Sara u Tisi pronalazi uzor, a u Balšu se zaljubljuje. Kroz odnos sa njima Sara se suočava sa svojom sadašnjošću, budućnošću i prošlošću - porodičnom tragedijom, koja joj je obeležila celo odrastanje, smrt njene sestre od tetke Lare.

Mia ima dvadeset sedam godina i svakoga dana mora da gleda ono najgore što svet nudi: radi kao moderator sadržaja i posao joj je da cenzuriše najnasilnije snimke koji kruže internetom. Od kada je njen bivši momak nastradao od strujnog udara u kadi, ona živi u nekoj vrsti začaranog kruga nihilizma i kajanja, obamrla od posla koji obavlja i psihoaktivnih lekova, a tek povremeno je prene prijateljstvo sa Denisom i Mirijam. Njena prošlost sa Rubenom je zbirka surovih uspomena, poput onih slika koje mora da uklanja sa društvenih mreža, ali ne može da ih obriše iz sopstvenog sećanja: njegove emotivne ucene, u kojima je optužuje da ga proždire kao bogomoljka, i njen strah da ga napusti. Međutim, kada naiđe na Sofijin video, devojke koja liči na nju, a koja se baca sa mosta, Mia uspeva da se trgne i kreće njenim tragom: upoznaje njenog dečka, Lapa, muzičara u usponu, i prijateljicu Margo, eskort-damu i igračicu u noćnom klubu; oboma dopušta da je zavedu u jednom vrtlogu odraza, sve dok Mia, sa Mirijam i Margo, ne odluči da sebi pruži alternativu, koja se ogleda u sestrinskom paktu van svih okvira, a koji će uspeti da razbije oklop njenog bola. „Bogomoljka” prati put jedne mlade žene koja prkosi gubitku i samoći, pobunivši se protiv iskonskog osećaja ženske krivice kako bi zakoračila napred, ka svetlosti svoje buduće verzije.

Han pasado varios años desde que Luke y Eli pisaran por primera vez el Planeta Rojo. Al plantar guindos en Marte, lo único que crece actualmente en este desolado planeta, padre e hija se embarcan en una emocionante búsqueda de los secretos que se esconden en los depósitos del polvo rojizo. Árboles cargados de frutos de color rojo oscuro crecen bajo las cúpulas de todos los invernaderos especializados, excepto uno: el Distrito 24. Mientras sus trajes de astronauta se llenan de soledad, miedo, incomprensión y dolor, los trágicos acontecimientos del pasado siguen pesando sobre ellos como las sombrías nieblas de Marte. Aunque a menudo se obligan a no pensar en el hogar que han dejado temporalmente, las chispas de sus historias y recuerdos no pueden extinguirse por completo: los empujan hacia los pequeños y significativos detalles y acontecimientos que han moldeado sus vidas. ¿Por qué importa cómo come Eli sus guindas, o qué árbol plantó Luke cuando era niño? ¿Pueden la antigua finca, el huerto, el lago cercano, la tranquila feria del pueblo y una red de canales y bosques entrelazados ser el esqueleto y la sangre vital de una familia? En su primera novela, Boris Džinić entrelaza hábilmente el pasado y el presente de sus personajes, ofreciéndonos una conmovedora historia sobre el poder de los recuerdos, el amor, el dolor, el sufrimiento y los lazos inquebrantables entre las personas. Distrito 24 nos recuerda que, incluso en los lugares más oscuros, es posible conservar la alegría de vivir y la convicción de que merece la pena volver a lo que nos espera.

Je mu čtyřiadvacet let, je napůl Neapolitán a napůl Maďar, studoval v Bologni, chtěl by se stát režisérem a stále ještě hledá svou cestu: takový je výchozí portrét protagonisty Vezmu to stručně (La faccio breve), vynikajícího debutu Davide Di Lorenza. Jmenuje se Davide, stejně jako autor románu, a poprvé se s ním setkáváme v Budapešti, ve městě, v němž se narodila a vyrostla jeho matka. Nechal za sebou Itálii, přátele, rodinu, a přestože jeho život v zahraničí nešetří groteskními dobrodružstvími, jeho každodennost je ospalá a toulavá. Pracovní cesta do Berlína nic nezmění, věci se začnou hýbat až v momentě, kdy je přijat na filmovou školu a přesune se do Říma. Římská čtvrť Pigneto, protančené noci (a divoké návraty domů), únava a nová setkání přispějí k tomu, že se Davide znovu probudí a začne si lámat hlavu nad jednou záhadou: nesmyslným, ale stále častějším výskytem rozbitého vejce na podestě. Davide Di Lorenco dokáže s ironickou věrností vyprávět každodenní život mladíka stojícího na prahu dospělosti, jak v jeho domácí a melancholické rovině, tak v nekonečných římských večerech nebo na alkoholem naplněných večírcích po Evropě. Vezmu to stručně (La faccio breve) je bezstarostný a dojemný román, který si uchovává veškerý rozkolísaný rytmus a svěžest života dvacátníka.

Sara je šele dopolnila devetnajst let in zaradi potlačene travme iz preteklosti čuti vse močnejši strah, da bo v tistem letu umrla. Zato tisto, kar bi moralo biti najbolj brezskrbno poletje njenega življenja, med srednjo šolo in fakulteto, preživlja v senci tesnobe. Z družbo hodi v alternativne klube, poskuša se pobotati z nekdanjim fantom Viktorjem, veliko pije in si želi, da bi jo vsi opazili, čeprav je v resnici zadržana. Vse se spremeni, ko Sara v temnem prostoru kluba doživi svoje prvo videnje, v katerem travma iz preteklosti oživi – ponovno sreča devetnajstletno sestrično Laro. Sara se naslednje jutro zbudi z mravljinci v roki, ki se širijo, in Sara odkrije, da ima neimenovano bolezen, s katero bo normalno živela, vendar jo bo za vedno spremljala. Ko Sara dobi prvi indic, da je njen strah pred smrtjo upravičen, se začne panično ukvarjati z analizo tega pojma, svojega telesa kot nečesa krhkega in minljivega, in skozi ta razmišljanja pospešeno odrašča. Začne hoditi na pripravljalni tečaj za študij slikarstva, kjer spozna Tiso in Balšo, onadva sta ekscentrična in oba sta se v preteklosti srečala s smrtjo, oba imata zakopane travme. Sara v Tisi najde vzornico, v Balšo pa se zaljubi. Skozi odnos z njima se Sara sooča s svojo sedanjostjo, prihodnostjo in preteklostjo – družinsko tragedijo, ki je zaznamovala vse njeno odraščanje, smrt njene sestrične Lare. »Ranljivo in močno, razigrano in vznemirljivo. Izjemen roman Nađe Petrović se začne kot najstniška drama odraščanja, a hitro se spremeni v vznemirljivo intimno izpoved, vihravo in poetično, obenem pa ganljivo in bolečo. To je zgodba o globoki in temeljni krhkosti, o strahu pred smrtjo, a tudi o strahu pred življenjem.« — Srdan Golubović »Sarina pripoved, digresivna, pogosto obarvana z lahkim, samokritičnim humorjem, ni stereotipni mladostniški literarni glas. Njene zastranitve se pogosto zgostijo v nenavadne jezikovne podobe, ki dobijo tudi 'zunanjo' ustreznico: s tem, ko ni izbrala čisto stvarne proze, je avtorica v roman vnesla pomembne fantastične motive in celotne sanjske prizore, ki jih je s skladnim in zelo učinkovitim vpletanjem v pripoved izkoristila kot pomembne strukturne elemente celote.« — Izjava žirije v sestavi prof. dr. Jelena Panić Maraš, prof. dr. Predrag Petrović in dr. Tijana Tropin ob podelitvi nagrade Grozdane Olujić za najboljšo prozno knjigo leta 2023

«Сніданок чемпіонок» — літературний дебют словенської письменниці Ліу Закрайшек, у якому читач разом із головною героїнею вирушає на три студентські підробітки: до кінотеатру, культурного центру та книгарні. Коли вона не відвідує лекції і не працює, то проводить час у маленькій, задушливій кімнатці мансарди, яку ділить з імпульсивною й хаотичною Вéсною та організованою й серйозною Пією. Їхні взаємини від розділу до розділу вибудовуються то більш, то менш драматично, а тоді знову руйнуються, і все це відбувається на тлі криз, які переживає молоде покоління, що лише виходить на ринок праці: від прекарності й непомірно високих цін на нерухомість до дедалі глибшої класової сегрегації, самотності та погіршення психічного здоров’я. Молоді люди в романі, які мали б ділитися своїми мріями та планувати майбутнє, змушені думати передусім про те, як заробити на наступну орендну плату. Роман, що запозичив назву у «Сніданку чемпіонів» Курта Воннеґута — це витончена сатира сучасності, яка нам неодмінно потрібна.

Questa storia è una ragnatela di fili spezzati: se si riesce ad afferrarne uno, il resto scivola via. È la storia di un'inquietante serie di morti nel mondo del porno tra Roma, Milano e Torino, ma è anche la storia dell'indagine condotta dall'ispettore capo Vittoria De Feo. È la storia di come una coppia di ventenni, Bet e Teo, sia finita su quella stessa pista in cerca di un colpo per rilanciare il proprio blog, ed è la storia del tentativo di un giornalista di gossip di fare lo scoop della vita. Attorno alle loro complicate ricerche si muove un coro surreale di personaggi grotteschi: chirurghi che si arricchiscono commerciando sex toy modellati sull'anatomia delle pornostar morte, avvocati luciferini che tengono i tirocinanti al guinzaglio, analisti forensi che tentano di sfondare come youtuber, ex attori di programmi per bambini caduti in disgrazia, psichiatri che si travestono da avocado durante le sedute, influencer verbose strafatte di cocaina, untuosi manager di attrici hard. Il tutto accompagnato e condito da droghe sintetiche e contratti di sottomissione, mani mozzate e crostate al limone, conigli domestici e programmi trash, magazzini Ikea e set pornografici. Dietro la detection più pura si dipanano coniugazioni di una pornografia dell’essere per la quale, oramai, non esiste più nulla di osceno.

В „Щом животните” една жена изследва връхлитащото я след раждането на първото ѝ дете – изживяване толкова мрачно, че тя се съпротивлява на езика и смисъла. Търси опора в животинското царство, в старите митове, в снимки, имейли и дори в списъците си за пазаруване от периода около раждането. Как се превръщаш, дълго след като детето ти е дошло на този свят, в майка? И как съединяваш отново отломките от един човек, който се е разпаднал? Разтърсващ разказ, който опипом кара читателя да се замисли. Великолепно отчаяние. — в-к „НРК ханделсблат” Лизелот Мариен дебютира с изключително силен и нищо неподминаващ роман за майчинството. „Щом животните” е едновременно протокол от екзистенциално търсене и творба с блестяща стилистика. — в-к „Тейд”

Priča o mladoj ženi koja luta kroz nadrealnu Varšavu u pocepanoj venčanici. Umazana je zlatnom farbom, umesto torbice drži flašu vina, a u korsetu krije ukradeni predmet. Povratak kući otežavaju joj apokaliptična žega i oblak crnog dima koji se nadvija nad gradom. Ljudi koje sreće usput iznenađuju čak i više od vremena u prestonici. Ambroži želi da stvori remek-delo, iako mu manjka talenta. Ramona se rukama klijentkinja bavi na kompleksan način: radi manikir i proriče sudbinu iz dlanova. Stefan tvrdi da je albino – ili je to barem jedan deo njegovog tela. Razgovori sa njima služe kao izgovor da ispriča nešto o sebi i sopstvenim iskustvima. Ili pre: o osobi u koju se trenutno uživljava, jer pravo ime junakinje do samog kraja ostaje tajna. Znamo samo njen pseudonim – pod imenom cam girl Vajolet Lav ona nastupa pred muškarcima koji joj plaćaju za ispunjavanje fantazija, i to ne samo seksualnih.

Мислила ли си е някога бившата учителка по украински език, 72-годишната Вира Тиха, че в края на своя , макар не лек, но напълно щастлив живот, ще се озове в Дом за възрастни хора? Разбира се, че не. Още по-малко си е представяла, че там ще я заведе единственият ѝ и толкова обичан син. Госпожа Вира беше убедена, че няма да остане тук задълго. Просто е лятото на 2022 година и е война, синът ѝ Толя работи като доброволец денонощно, снаха ѝ е принудена да се евакуира с децата в чужбина, а селото в Киевска област, където живеят, бавно се съвзема след бойните действия и окупацията. За нея, с нейното слабо сърце, за да не безпокои сина ѝ, може би наистина е по-добре засега да остане тук, по-далеч от фронтовата линия, в относително спокойното малко селце, където войната съществува сякаш само по телевизията, в компанията, така да се каже, на връстници. Макар че тези „връстници” отдавна са прехвърлили седемдесетте. Вместо общителни и добронамерени старци, Вира Тиха попада в свят на наранени, хапливи, саркастични старчоци, които ден след ден просто наблюдават как животът им бавно се претъркулява отвъд небесния хоризонт. Там, където залязва слънцето е топъл и разтърсващ разказ за живота в неговия залез. Роман, който повдига важни и болезнени теми чрез историите на своите герои и чрез сложните им взаимоотношения, най-вече с децата им. Текст с терапевтично въздействие, от което всички ние толкова се нуждаем в тези трудни времена. Както казва самата авторка, това е книга-пластир за наранено сърце.

Este libro de prosa breve recoge el testimonio de un soldado sobre su experiencia en la guerra: la fe en el frente, la hermandad entre compañeros, el miedo y la esperanza, la muerte y el Amor. El autor revive sus recuerdos traumáticos, pero el texto acaba convirtiéndose en una forma de terapia no solo para él, sino también para quien lo lee. Habla de sí mismo, entrelaza realidad y sueños, pero sobre todo deja constancia de lo que significa vivir al límite. Retrata a personas capaces de un Amor inmenso sobre los que todo parece sostenerse. Aquí se le aparece el Señor de las Trincheras, comienza el Novísimo Testamento, la cultura ucraniana que cabe en una mochila se vuelve refugio, y los grandes nombres de la literatura bélica no resisten el contraste con la realidad. No tienen ni idea de nosotros, los ucranianos. De nuestra experiencia, solo podemos hablar nosotros mismos. En el frente del Este todo ha cambiado y Artur Dron lo cuenta sin rodeos, directo y honesto. Habla como solo hablan quienes han estado al límite y han vuelto.