Prolog

Prvo što osetim uvek kada vidim žabe je iznenađenje, jer shvatam koliko nijansi jedne jedine boje postoji u prirodi. Trbuh žabe je jedne nijanse zelene, noge su joj druge, a leđa treće. Sve same nijanse zelene koje nikada pre nisam videla. Odmah zatim osetim olakšanje, jer shvatam da sam, u nekom iglou zaleđenih sećanja iz detinjstva, uvek imala strah da su žabe možda istrebljene.

Jednog dana, pre nekoliko godina, Ruben me je pratio kući, kada sam se bacila na sred prilaza da bih uhvatila žabu. Pokazala sam mu svoj trofej, sva ponosna.

„Pogledaj kako je lepa!“.

On se zgrozio, zgrabio me za ruku i počeo da je trese, sve dok to malo telo nije palo na zemlju i odmah odšepalo dalje.

Od tada na mom prilazu više nije bilo žaba. Zakreketale su jedna drugoj da se klone te kuće, tog mesta i, na kraju, celog sveta.

U zakržljalom dvorištu ispred zgrade okupljeni su skoro svi stanari, svi nagnuti nad malim želatinastim leševima. Čak su i stanari iz zgrade prekoputa izmileli iz svojih stanova protežući vratove kako bi videli žabe.

U uglu, blizu žive ograde, nalazi se gomilica naslaganih tela. Portir je uzeo grabulje i počeo da ih skuplja.

„Šta se desilo?“, pitam ga.

„Dvorište je prekriveno mrtvim žabama“.

„To vidim, ali odakle su se stvorile?“ 

„Ne znam, ali mi se ovo ništa ne dopada. Došle su tokom noći da bi umrle ovde. Prokletnice.“

Prelazim dvorište krivudajući između mrtvih žaba i stanara. Trudim se da nikoga ne dotaknem i mislim: ako ih pipnem, izgubila sam, izgoreću, umreću. Gospodin i gospođa Bava sa četvrtog sprata zure u mene kao da sam članica nekog udruženja ekoloških fanatika, koje je tokom noći istovarilo kamion mrtvih žaba u njihovo dvorište, u znak protesta protiv neodgovornog rasipanja vode, aluminijuma i plastičnih flaša.

Sve i da je bilo tako, nije da nisu zaslužili: ona svaki dan zaliva na balkonu biljke, za koje sam prilično sigurna da su veštačke, a višak vode se sliva na terasu naše kuhinje kao vodopad.

Gledam kako se stanari tiskaju kao golubovi i isto tako unezvereno kreću. Danas neće pričati ni o čemu drugom, a opet neće ništa razumeti.

Niko ne zna u potpunosti da ceni osećaj sigurnosti koji pruža prisustvo duha. To znači da razumeš kako zaista stoje stvari, a ne samo da pretpostavljaš. To je kao vera u Isusa Hrista, koja sprečava vernike da tumaraju u mraku, jer posle smrti postoji Raj sa hladnim pivom i krvavim biftecima, ili šta god da piše u Svetom pismu. To je munjevita spoznaja i, kao i sve takve spoznaje, uliva neko prokleto poverenje, koje poput niti vuče um u određenom pravcu.

Podižem pogled ka nekom neodređenom mestu na nebu: znam da si to ti, ali neću nikome reći.

I.

Ti: Sanjala sam te

Ruben: Mrzim te

Pred Rubenovim beživotnim telom, napola uronjenim u kadu, stradalim usled neispravnog električnog kabla, verovala sam da me ništa više ne može uznemiriti. Voda je bila plavičasta od farbe i još uvek topla. Vlaga u prostoriji je bila nekako naelektrisana, kao u nekom akvarijumu, sa neonskim svetlima, tropskom atmosferom i prečišćivačem za vodu. Bledo i sitno, telo mu je izgledalo poput sirene, sa dugom plavom kosom poput morske sase čija je boja prelazila u močvarno-zelenu. U ogledalima se ništa nije videlo i osetila sam potrebu da očistim paru koja ih je prekrivala, jer sam se zbog njih osećala klaustrofobično. Za trenutak mi se učinilo da i dalje vidim električne varnice kako plešu po njegovoj koži poput cirkona, ali to je bio samo odsjaj svetlosti na mokrom telu.

Kada sam pomogla bolničarima da ga smeste na krevet, njegovi pokreti su prethodili mojima, jer njegovi mišići još nisu bili izgubili funkciju. Uhvatila sam ga za ruku kako bih je položila uz bok i on bi, poslušno, dovršio pokret. Nikada pre nije bio tako saradljiv; pokretao se kao da nije umro kako treba, i u tom trenutku sam prvi put pomislila da bi mogao opet da se naljuti, da se naroguši i da mi kaže da sam sve pokvarila.

*

Na neki način tako je i bilo, postala sam manje osetljiva. Više mi se ne gade zgaženi bodljikavi prasići na ulici, gnoj, žuti i naduti čirevi, niti analize krvi.

Tog jutra sam videla dvoje dece kako se igraju pištoljem pronađenim u očevoj fioci; bilo je neizbežno da pre ili kasnije neki od prstića pritisne obarač. Uhvatila sam sebe kako se pitam ka kome će u tom trenutku biti uperena cev pištolja? Kladila sam se sama sa sobom koji će od njih dvojice pre umreti.

Eci, peci, pec, bum.

Ispričala sam to Denisu, a on mi je odgovorio da je upravo video dva obezglavljivanja, jedno sporo, jedno brzo.

Jebi se, Denise! Sa njim sve mora da bude nadmetanje.

Onda sam videla jednog psihopatu Tajlanđanina kako izvodi dva pitbula iz kaveza i ubija ih čekićem, jednog po jednog. Zatim im je rasporio trbuhe mesarskim nožem, dobro ih iscedio u jednu činiju sve dok od njih nisu ostali samo izgužvani dronjci sa očima. Zatim je pred kamerama, sa ludim osmehom i zubima obojenim u crveno, pio njihovu krv.

Denis to nije eksplicitno rekao, ali znam da sam pobedila zahvaljujući nasumičnosti mog slučaja, jer se Tajlanđanin probudio jednog jutra sa željom da popije pet litara pseće krvi.

Denis i ja smo kolege; zajedno smo potpisali ugovor, zajedno smo počeli. Pljunuli smo u dlanove i rukovali se. Zajedno smo prošli obuku. Prvog dana u kancelariji napravili smo selfi, koji su nas potom naterali da obrišemo. Ugovor o poverljivosti je izgledao kao dobar izgovor da se držiš po strani i ne odgovaraš na pitanja. Denis sad kaže da je posao moderatora sadržaja pomalo kao analni seks: u početku ti nikako ne ide, a onda shvataš da je to jedini smislen način da budeš na društvenim mrežama.

Danas je četiri meseca od kako smo počeli da radimo. Nakon ručka, na krovu zgrade u kojoj se nalazi firma, proslavljamo tako što delimo džoint i razmenjujemo tablete. Denis je počeo da ih bira na osnovu nuspojava:

„Vidi ovo, piše: „Priviđanje duginih boja.“ Ludilo. Ili, ili Ropinirol, „sklonost ka kockanju“.

„Šta će ti Ropinirol?“.

„Imam sindrom nemirnih nogu, trzaju mi se dok spavam, to me potpuno izluđuje.“ 

Povlačim nekoliko dimova, uvlačeći svaki put vrlo malo, jer me opijati teraju na plač. Zapravo samo duvam u prazno, ali Denisu znači da mu pravim društvo.

Kada ga pitaju čime se bavi, Denis odgovara da je pogrebnik. Zapravo, to je delimično istina: povremeno pomaže ocu u pogrebnom preduzeću. Tako smo se i upoznali: na Rubenovoj sahrani. Ja sam nosila crnu čipkastu haljinu, koju sam kupila u jednom gotskom butiku koji se zove INFERNO.

Srećom, niko me nije pitao gde sam je nabavila, jer bi istina samo pogoršala moj položaj, a ja imam tendenciju da izmišljam previše složene laži, koje same sebe opovrgavaju svojom apsurdnošću. Verovatno bih odgovorila da smo je Ruben i ja napravili, s naših četvoro ruku, da je on parao noću, a ja je danju šila i obrnuto, zavisno od raspoloženja. Neprestano sam popravljala crni ruž u malom kupatilu župnog doma, dok je Servo per amore jezivo odjekivalo.

Volela bih da je Ruben umro pre nego što smo raskinuli, jer mi uloga femme fatale  stoji suviše dobro da bih ubedila rođake i prijatelje da ga nisam ja ubila. To je bio nesrećan slučaj. 

Između devojke i bivše devojke pokojnika zjapi čitav ambis, posebno ako se raskid desio nedelju dana pre smrti. Osetila sam se poniženom, kao da donosim nesreću, za mene nije bilo ni tapšanja po ramenu, ni setnih pogleda, samo crni očerupani gavran šćućuren na posudi svete vodice. Kada sam rekla majci da smo Ruben i ja raskinuli, pitala me je šta sam zabrljala. Nije došla na sahranu. Ima crvenu kosu, svetlu put i vrućina je izluđuje.

U mrtvačnici sam videla Denisa kako provlači ruku kroz Rubenovu kosu, oštećenu preteranim farbanjem. I Denis je imao žutu kosu, sprženu blanšom, i tamnobraon izrastak. Izgledao je kao tvor. Kada me je video, odmah je pretpostavio da sam ja devojka slomljenog srca, i pitao me je da odaberem boju kose. Pitala sam se zašto porodica nije tu da odlučuje o ovim tako prokleto važnim stvarima. Odgovorila sam  „roze“ i on je rekao da je to okej, pa sam onda predložila da mu obrve budu tirkizne, i on je zastao da me pogleda, s pramenom Rubenove kose još uvek obmotanom oko prsta. Preterala sam, ali je Denis to prihvatio kao izazov. „Okej“, rekao je, „ja sam fenomenalan, mala“. Zahvaljujući njemu sam i našla ovaj posao.

U jednom trenutku, tokom službe, sveštenik se umalo ugušio svetom hostijom i skoro sam sigurna da me je barem desetoro prisutnih popreko pogledalo, kao da je i to bila moja krivica. Maćeha je sedela pored mene. Zgrožena, sva se skupila u sebe, pokušavajući da se namršti, iako joj se obrve zapravo nisu pomerile, jer ih je godinama čupala, crtala i na kraju s toliko pažnje tetovirala da su postale nepomične.

Prvo pokojnik, onda sveštenik, koga je još trebalo da smaknem?

„Čini mi se da me Ruben proganja. Da li to je moguće? Kao duh, mislim.“

Denis gleda džoint koji visi među mojim prstima i krcka zglobovima, što zvuči kao kada se puna šaka oraha odjednom skrcka:

„Moguće, moj rođak kaže da je, dok je učio za ispit za vozačku, čuo dedu kako mu šapuće da će uspeti. Čuo je baš njegov glas, poput fijukanja vetra u ušima. Osim toga, ako je bila u pitanju nesre…“

„Denise, jebote“.

„Izvini. Budući da je u pitanju nesreća, moguće da duh još nije spreman da ode, da mu nešto treba“.

„Šta još hoće?“

„Ne znam, Mia. Možda je ljut. Možda i grešim. Hoćeš ovaj Ksanaks? Treba da se vratimo unutra.“

„Jutros je kod mene u dvorištu bilo na stotine mrtvih žaba“.

„Šta? Zašto?“

„Ne znam. Zagađenje?“

„Moguće. U Kini padaju gusenice s neba“

„Voliš li žabe?“

„Više volim leptire, ali vodozemci su neverovatni: na grčkom anfibius znači „dvostruki život“. To su životinje sposobne da savršeno dobro žive u dve različite sredine. Zašto?!“

„Rubenu se uopšte nisu sviđale žabe“.  

Bacam kao bajagi ispušen džoint i poslednji put osmatram grad odozgo. Mali crveni pauci se penju kamenim stepenicama. Mogu da budu oduvani, ali najćešće budu zgnječeni, nehotice, cele porodice ili pojedini mučenici, spljošteni jagodicama prstiju već crvenim od krvi drugih paukova. To je prelepa crvena, ne izgleda kao krv ili možda i nije krv, već samo kaša tela toliko krhkih da svakako ne pravi nikakvu razliku.

Silazimo sa krova protivpožarnim stepenicama. Dole, dole, dole, silazimo zajedno sa preživelim paukovima i zavirujemo kroz prozore. Oni na vrhu,  osvetljeni sve do zalaska sunca pripadaju kancelarijama menadžera, na vrhu piramide. Njihove prostorije su često od stakla, tako lomljive, a opet tako spokojne. Tamo gore ih vide samo laste. Imati novca znači udaljiti se što je više moguće od drugih.

Izvirujem, ali se trudim da me ne vide. Mi moderatori sadržaja imamo zaseban ulaz, da se ne mešamo sa ostalim zaposlenima u firmi. Ne moraju ni da znaju da postojimo ili barem ne moramo na to da ih podsećamo svaki dan. Niko nas ne vidi i zato nosim crnu duksericu sa kapuljačom i na posao.

Protivpožarnim stepenicama prolazim pored menze, ili bolje rečeno „Mens Sana & Pun Stomak“, pored Mindfluenss sale, firmine teretane, koja odiše znojem, obloženu belim debelim strunjačama, gde svi viču kao u samicama nekadašnjih ludnica. Kada stignem na parking, ulazim na vrata rezervisana za moderatore sadržaja, a onda opet dole, u podrum. Staklenik, kako ga ostali zovu.

Prva stvar koju danas vidim na ekranu su crno-zelena tela koja se nadimaju pod vodom kao riba-balon, tromo plutajući okeanom. Povremeno im priđe poneka riba, čija znatiželja kratko traje. Ružna su za gledanje, ali i krajnje patetična, jer  za razliku od riba, naduta koža naše vrste se ne smatra pretnjom.

Klik, brišem.