Kada bi me neko pitao kada je sve počelo, rekla bih: na dan Polijeve sahrane.
Poli je bio zeleni agapornis papagaj sa žutom, razbarušenom glavom i dva dugačka šiljata krila, koja su mu neuredno visila sa strane. Agapornisi treba da se kupuju u paru, kako mi je objasnio lik u prodavnici kućnih ljubimaca, i toliko se vole da, ako probaš da ih razdvojiš, umiru od slomljenog srca. Ja sam, međutim, Polija kupila samog, što je značilo da je prodavac morao da ga odvoji od ženke, ali on nije skapao; naprotiv, bio je više nego dobro sve dok nije umro, i to od neke sasvim druge boljke, ne zbog ljubavi, iako zapravo ni sada ne bih znala da kažem o kojoj boljci je reč. Imala sam osam, devet godina, držala sam Polijev kavez na balkonu moje sobice, ali on se budio rano, u četiri, pet ujutru, dok se sunce još nije probilo kroz oblake svojim oštrim zracima i, uprkos hladnoći, mraku, vetru koji je divljački duvao, Poli nikada nije bio pospan, niti uplašen. Počinjao bi da krešti u zoru i sve bi nas uporno budio, nesvestan sopstvene drskosti, pa je moja majka rekla da ga stavimo na sims u dnevnoj sobi, jer će mu prijati da promeni okruženje, a ja se nisam bunila jer, priznajem, smučilo mi se da se rano budim. Poli je na simsu izdržao tri dana, nakon toga je umro.
Kada sam izašla da mu sipam zrnevlje, našla sam ga ispruženog na podu kaveza. Glava mu je bila savijena ispod krila, kao da pokušava da se sakrije, a na levom boku, u visini srca bila je velika rana. Izgubio je mnogo perja. Ličio je na klip kukuruza kome je vrana pokljucala pola zrna. Pozvala sam mamu da bih odagnala strah; ali nisam plakala, nikad ne plačem. Biće da je zato što mi je mama objasnila da su suze hirovi nevaljale dece. Osećala sam se kao da imam ogroman trn u grudima i tačno sam znala koliko je oštar, u kojoj meri mi probija meso i mišićna vlakna, ali nisam mogla to da objasnim. To nije bilo nevaljalstvo, sada znam. To se jednostavno zove bol.
Mama je pogledala kavez i zaključila da je zasigurno kriva neka mačka.
„Kavez je zatvoren“, rekla sam.
„Onda je to sigurno bila neka ptica. Neka koja je htela da ukrade zrnevlje. Ptičji kljun je tanušan, zar ne? Verovatno ga je gurnula kroz rešetke i … cap!“
„Posuda je prazna. Nije imalo šta da se ukrade.“
„Onda ne znam šta je bilo. Žao mi je.“
Mama je uzela Polijevo telo i umotala ga u nekoliko slojeva papirnih ubrusa.
„Želiš li parče torte?“
„Ne.“
„Biće ti bolje ako pojedeš tortu.“
„Ne želim tortu, mama.“
„Drži“, rekla mi je, pružajući mi mumiju od ubrusa. „Napravi mu sahranu. Sigurna sam da bi Poliju bilo drago.“
Tata me je odveo nekoliko kilometara od kuće na jednu čistinu, zelenu i ogoljenu kao levo Polijevo krilo. Tamo je bila jedna seoska kućica sa prozorima osvetljenim hladnim električnim svetlom. Iskopali smo rupu i u nju smestili Polija, to malo koščato, još uvek toplo telo, koje je delovalo kao da će svakog časa poleteti i zakreštati onom svojom uobičajenom upornošću, da će uraditi sve ono što me je nerviralo, a što bih volela da se vrati, kao da se ništa nije promenilo.
Tata je zatrpao rupu. Svakom šakom zemlje, Polijevo telo je pomalo nestajalo: prvo sam mogla da ga vidim celog, zatim samo glavu, krila i kandže, onda su krila takođe nestala, odmah zatim deo nogu, pa cele noge, a onda je red došao na grudi, na grudni koš umrljan zgrušanom krvlju, što je podsećalo na asfalt. Na kraju je ostala samo glava, smežurani žuti orah, i dva oka, crna i okrugla kao Haribo bombone od sladića. Polijeva glava je nestala pod poslednjom šakom zemlje. Tata je našao dve grančice i vezao ih u iks jednom travkom, pa je zabio taj krst ispred groba i kleknuo da se pomoli. Rekao mi je da mogu i ja to da uradim, ako želim. Počeo je da izgovara Oče naš, a ja sam mu se pridružila, kao što se to radi u crkvi, jer i onako ne znaš šta bi rekao, a ćutanje deluje kao greh.
Oče naš, koji si na nebesima, da se sveti ime tvoje, da dođe carstvo tvoje, da bude volja tvoja, i na zemlji kao i na nebu. Hleb naš nasušni daj nam danas, i oprosti nam dugove naše, kao što i mi opraštamo dužnicima svojim; i ne uvedi nas u iskušenje, no izbavi nas od zloga. Amin.
Sutradan sam se zapitala: može li se umreti od slomljenog srca? Jer, mislila sam, Polija nije ubila ni ptica, ni mačka. Možda sam pogrešila što sam ga kupila bez ženke. Možda se od previše ili premalo ljubavi umire, pa sam to pitala mamu, i očekivala sam da mi odgovori, kako sam zamišljala, potvrdno. Ali odgovor je, naravno, bio ne.
„Znaš li šta znači umreti?“
„Znam“, odgovorila sam; a zapravo nisam znala.
Osećala sam se izgubljeno u praznom gradu.
Hodala sam mestom na kojem nema ni zemlje, ni neba.
Počela sam da shvatam, iako mi to nije trebalo. Suze su hir, a bol, uz njih, ne vredi ništa. Život i smrt su samo niz događaja; mimo toga, ne postoji bog zna šta. Ljubav, mislila sam. Počela sam tako da mislim kada sam se s dvanaest godina prvi put zaljubila. Zatreskala sam se u jednog tipa koji je napisao moje ime ogromnim slovima na prednjoj fasadi škole „Meuči“; ubrzo mi se smučilo i to: nema kretanja, pravca, ni cilja; nema promene, želje, čuda; nema prevare; nema spasa; nema čak ni, banalno rečeno, iskupljenja. Može li se umreti od slomljenog srca? I dalje se to pitam svakoga dana, i svakog jutra se budim nadajući se da je „ne“ pogrešan odgovor. Nadam se ljubavi većoj i žešćoj od prethodnih, nadam se ljudožderskom osećanju od kojeg će mi prokrvariti nos, oči, glava, noge, pluća, usta, sve! Želela bih da krvarim toliko dugo i toliko jako da bih nužno morala da se proglasim mrtvom. Želela bih da iskusim bol toliko oštar da se sručim na zemlju, a onda će i drugi silom prilika morati da me proglase mrtvom, a onda će se odgovor promeniti za sve; postaće, za svaku stvar i za svaku osobu na svetu, jedno ogromno, neosporno, nemilosrdno da.
1
Prvi leš se pojavio u novembru 2023: Amanda Ferero, zvana Mendi, trideset pet godina, s prebivalištem u Torinu, i boravištem u Rimu; umrla tokom posete majci u Baldisero Torinezeu. Mendina majka, gospođa Ferero, devojčko Leoneti, uz pomoć dva narcisoidna lika u odelima, navučenim na kokain, uspela je da spreči da uzrok smrti dospe u štampu, ali glavna inspektorka De Feo je znala (i još uvek zna) da se radilo o smrtonosnom miksu ruma marke XO Solera Gran Reserva Especial Zacapa, od skoro devedeset evra po flaši, i običnih benzodijazepina (Vitorija je napamet znala glavne vrste) koji je dokrajčio jadnu Mendi, osudivši je da se uguši u sopstvenoj bljuvotini, poput svake rok zvezde koja drži do sebe. U Mendinom stanu, koji se nalazio u jevrejskoj četvrti, jednom od skrivenih blaga prestonice, pronađene su, između ostalog, brojne prazne flaše, tačnije dvadeset sedam njih, istog brenda kao ona koju je Mendi iskapila da bi sebi oduzela život pod majčinim krovom, iste (paprene) cene. „Čime se bavila Vaša ćerka?“, upitala je zatečena Vitorija de Feo gospođu Ferero, zaintrigirana brojem, a posebno nimalo zanemarljivom cenom pomenutih flaša. Uprkos tome što je gospođa Ferero izjavila da je toga dana, kao i narednih dana, ali i narednih nedelja, meseci i godina previše potresena da bi razmišljala ili odgovarala na pitanja, Amandina profesija je nedugo zatim privukla pažnju medija, preplavivši veb magazine/društvene mreže/TV programe/svaki drugi vid masovne komunikacije uprkos protestima gospođe Ferero. Policiji je, u međuvremenu, bila dovoljna jedna pretraga na Guglu da razreši vexata quaestio, digitalna pretraga, vođena savetima posramljenog i sumnjivo šturog na rečima zamenika inspektora Martinelija.
„Znam da u poslednje vreme nemamo mnogo posla, ali mi se čini neprimerenim da se bacimo na pornografiju“, prokomentarisala je Vitorija prezrivo, sledeći trag koji bi mogao, zaobilazeći moralne stavove (i predrasude), da makar prividno povede istragu u dobrom pravcu.
„Šefe… ne radim to u kancelariji, ako me razumete.“
„Gospode Bože, Martineli! Ne želim da zamišljam te scene.“
„To je, na kraju krajeva, ipak kultura.“
„Živela foka? Girls just wanna have dicks?”
„Filmska kultura, zapravo.“
„Izuzetni tra(n)sporti. Neko je špircnuo po kukavičjem gnezdu?“
„Nije to poenta.“
„Da čujemo.“
„Publika je mnogo volela Mendi i sumnjam da bi iko imao nešto protiv nje toliko da je ubije.“
Vitorija razbacuje fotografije leša po zamenikovom stolu. Amanda u krupnom planu: modro, otečeno lice, prošarano petehijama, umrljano pljuvačkom i maskarom; detalj rožnjača (telo je pronađeno sa razrogačenim očima i izrazom užasa koji je, po Vitorijinom mišljenju, mogao da ukazuje na strah od smrti, makar to bilo i samoubistvo, ili pak od nekog nepoznatog mučitelja obučenog u kostim Kosača): crne suze zgrušane oko trepavica, bez mimičkih bora, ispucali kapilari; detalj usta: prepunjena botoksom (ako se pažljivo pogleda, mogu se uočiti tačna mesta gde je, vrlo verovatno, zabodena igla nekoliko dana pre smrti), usne izobličene vriskom ugušenog u plaču – poslednji pokušaj da se spasi život, nakon što je shvatila da njegovo uništavanje neće rešiti baš ništa. (Šta je to Amanda trebalo da reši? Finansijske poteškoće? Porodične probleme? Depresiju? Ljubavno rivalstvo? Neku mučnu, mračnu ucenu? Vitorija nije znala, bilo je previše otvorenih opcija na stolu, ali je duboko u kostima osećala da se nešto, neki sićušni deo, ne uklpana, remeteći sklad cele slike.) Total leša: Amanda sklupčena u fetusnom položaju, ruku stegnutih preko stomaka, nogu iskrivljenih u poslednjem trzaju da ne potone u ambis. Povraćka. Poneka mrlja na podu, a u njima nekoliko pilula koje su preživele korozivnu moć želudačnih sokova. Zamenik inspektora skreće pogled, a šefica, u znak poštovanja prema Mendi, posmatra njen beznadežan kraj, plastičnu uzaludnost tog izmučenog i oskrnavljenog tela, koje kao da nikada nije ni bilo ljudsko.
„Nešto ne štima“, kaže, nadajući se da će Martineli želeti da je sledi na tom putu prepunom sumnji. Martinelija ne treba moliti. Odgovara na upornu paljbu njenih pitanja, ali joj njegovo prisustvo ipak ne donosi olakšanje. Ne slaže se sa Vitorijom i ne boji se da joj to kaže, iako to suprotstavljanje znači da potpisuje sopstvenu presudu.
„Pričao sam sa majkom žrtve, sa koleginicama, agentom.“
„I…?“
„Ništa relevantno.“
„Jesi li proverio recepte za lekove? Mendin račun u banci?“
„Naravno.“
„Recept je bio u redu?“
„Jeste.“
„Jesi li primetio neobične tokove novca u danima pre smrti?“
„Nisam.“
„A šta možeš da mi kažeš o njenom kretanju?“
„Uobičajena rutina: išla je do seta i vraćala se nazad, uz poneki noćni izlazak sa koleginicama, i tako sve dok se nije vratila kod majke, u Pijemont.“
„Biće da si nešto propustio.“
„Nema ljubomornih bivših momaka, nema opsesivnih fanova, nema ucena i iznuda.“
„Uvek nešto propustiš.“
„Pretražio sam stan od poda do plafona, prevrnuo sam naglavačke kuću gospođe Ferero, čak i poslednji set na kom je Amanda snimala. Razumete li šta znači ništa, šefe?“
„Možeš li da prestaneš da mi se obraćaš tim razdražljivim tonom? Ne podnosim ga. Hvala.“
Vitorija sakuplja fotografije sa Martinelijevog stola i slaže ih u plastičnu fasciklu; isto radi i sa kopijama izveštaja patologa i iskazima lica koje je Martineli savesno ispitao; oblači kaput kamel boje, koja izgleda kao da je sa Gran Balona u Porta Palacu; gestikulira, besna, pred zamenikom kao da ga požuruje.
„Šefe… mogu li da Vam uputim jednu primedbu?“
„Ne. Idemo.“
„Ne razumem zašto ste tako… hm… zažareni.“
„Uzmi svoje stvari i idemo. Odmah. Jesi li zaboravio da imamo sastanak sa ovima iz Forenzike?“.
Odeljenje forenzike regije Pijemont (RIS iz Torina) nije baš kao ono iz Majamija: nema opremu vrednu milione dolara, niti može da računa na kompetentan i preplaćen kadar. S druge strane, Vitorija de Feo je ta koja zastrašujuće podseća na Horejšija Kejna: crvena, raščupana kosa, naočare za sunce zalepljene za lice čak i kada nema sunca; nula prijatelja, nula srodnih duša čije bi joj društvo ublažilo bolno postojanje (Vitorija je dopustila sebi poneku sporednu epizodu tek da popuni rupe u zapletu; kada dotični flert počne da joj smeta, potrudila bi se da preseče sve veze i hrabro nestane). Deca? Ni govora! Životna filozofija u skladu sa ,,prvo pucaj, pa postavljaj pitanja” (jedina replika koju Vitorija pamti iz jednog crno-belog ekscentričnog filma, koji ju je zamenik Martineli zvao da gledaju, kada je još mislio da ima neke šanse kod nje – rezultat: Vitorija je na kraju zahrkala na kauču, dok je Martineli sam, zadovoljno, priveo kraju analizu filma).
