Da skratim priču. Dvadeset četiri. Moje godine. Pola Mađar, pola Italijan. Rođen u Napulju. Odrastao u Udinama. Onima koji nisu Italijani, da dodam: blizu Venecije. A i nekim Italijanima. Malo iznad, da budem iskren, u Furlaniji, na severoistoku. Vino, psovke i još bolji stereotipi. Ne volim da kažem da sam pola Italijan, pola Mađar. Zapravo bi trebalo da kažem da sam u potpunosti Napuljac i Mađar. Ignorišem skrivena značenja. Preskačem moguće razloge zbog kojih izbegavam da izgovorim reči „Italijan“ i „pola-pola“. Sažimam ovde neke lične podatke kako ih ne bih u nastavku nasumično razbacivao. Biće jedno jaje na stepenicama, ali pre toga je tu komedija o samoći. Očajnička i detinjasta tragedija. Ljubavna priča. Prohtevi, velegradske misli, neobuzdanost, pokušaji revolucija koji ništa ne koštaju, i želja da dodirnem prstima svaku stvar, kao što sam uporno radio kao dete, kada sam pokvario video-rekorder. Odužio sam. Biće jedno jaje na stepenicama. Normalno detinjstvo. Nisam bio nasilnik, nisam trpeo nasilje. Visok sam. Maslinastog tena leti. Zelen zimi. Belac, muško, cis, hetero, sa svom onom bedom koju to nosi sa sobom. Pitam se da li je važno to naglasiti i nemam odgovor. Trudim se da napišem iskren uvod.
Premišljam se. U najgorem slučaju, jednostavno mi prija da pokažem kako sam svestan sopstvenih privilegija i ložim se na svoju inteligenciju. U najboljem, to je odbrambeni i bedni stav, koji zauzimam suočen sa sopstvenim protivrečnostima. Priznajem privilegije i zadržavam ih. Nastavljam. Još malo. Onda počinjem, kunem se. Biće jaje na stepenicama, ali prvo: Bolonja. Pohađam Akademiju lepih umetnosti i tokom cele jedne kalendarske godine moje dupe se nije mrdnulo s kreveta. To je simptom pažljivo nasleđene depresije od moje celokupne porodice. Počinjem da se osećam manje usamljeno kada shvatim da oko mene postoje ljudi i da me vole. Diplomirao sam i nemam posebne planove za život. Voleo bih da budem režiser. Majka mi je iz Budimpešte (već sam rekao: Napuljac i Mađar). Obično tamo leti provodim tri nedelje. Sad su već prošle. Avgust se bliži kraju. Moja baka živi u staračkom domu, njen stan je prazan. Na kraju krajeva, i nije mi tako loše samom. Nakon četiri godine u dvokrevetnoj sobi, neprestano okupiranoj gostima i cimerima, uzbuđuje me ideja da organizujem svakodnevicu samo i isključivo prema sebi, da podelim ideal jasno izbalansiranog i mirnog života samo sa sopstvenim egom. Ne znam da li je to zdravo. Želim da probam. Odlučujem da ostanem tamo. Počinjem.
BUMBLE GAME I ČAROBNA FRULA
Nemam prijatelje van kuće i nemam internet u kući. Imam deset gigabajta mobilnog interneta na raspolaganju. Fiksni telefon iz doba socijalizma zvoni svakog jutra tačno u osam. Moja baka zna da živim u njenom stanu. Zove me da pita jesam li budan. Tu uslugu rado koristim kako bih usvojio neki ton i ritam. Uvek odgovaram potvrdno, ne ističući očiglednost odgovora. Socijalistički parket škripi pod socijalističkim tepisima dok se s mukom vučem ka uskoj socijalističkoj kuhinji. Pripremam kafu Lavaca. Moja majka je drži u ostavi za svaki slučaj. Takva je ona, u životu uopšte. Palim socijalistički šporet upaljačem koji izgleda socijalistički, a zapravo je iz Spara. Zanimljivo je kako ilustracije na kutijama šibica nisu nikada evoluirale. Pijuckam kafu bez mleka i šećera. Premeštam se na hoklicu na balkonu, gde pušim prvu cigaretu u danu rešavajući sudoku na telefonu. Gasim opušak u pepeljari i obećavam sebi da ću je isprazniti sledeći put. Kakim u minijaturnom socijalističkom kupatilu, u kojem se nalazi samo WC šolja. Povlačim vodu i prelazim hodnikom sa gaćama oko članaka da bih stigao do drugog kupatila, onog bez šolje. Perem se u kadi temeljno i svečano. Izlazim. Ulazim u socijalistički lift, silazim. Otvaram ulazna vrata zgrade i divim se Ferenc teru, trgu u kvartu Ferencvaroš, u devetom distriktu, mom (i moje bake i moje majke). Sedam na svoju omiljenu klupu da bih se povezao na otvorenu Wi-Fi mrežu. Šaljem imejlove svakom studiju, produkciji ili osobi koja ima neke veze sa mađarskom filmskom industrijom. Ne pravim razliku i tekst je skoro uvek isti.
Ćao, izvini na smetnji. Ja sam bla, bla, studirao sam bla i radio sam bla i ovo je moja situacija. Želeo bih da budem režiser. Pomozi mi, ako možeš. Cenim i samo savet. Hvala puno, zaista. Bla, bla, hvala još jednom.
Ovaj pedantan i iscrpljujuć posao – kopiraj i nalepi – radim oko sat i po vremena. Po potrebi doteram poneku rečenicu, u zavisnosti od toga koliko poznajem osobu kojoj je upućen moj očajnički poziv u pomoć. Trg je ujutru pun šetača, pasa i dece u pratnji tih pasa i šetača. Tu se nalaze jedna napuštena trafika, drveni stolovi za piknik, dečije igralište sa penjalicama i fontana. Tu sam ja koji šaljem imejlove i jedna gospođa koja priča telefonom, nekoliko klupa udaljena od mene. Plašim se da me je pikirala. Uporno me gleda već nedelju dana. Pravim se da ništa ne primećujem. Ponovno pronalazim neku izgubljenu sramežljivost, neprijatnost zbog radosti koju osećam tokom pukog maštanja, seksa sa bilo kim u svojoj glavi i uživanja u potpunom izbegavanju svake društvene interakcije. Za danas sam završio, jagodice su mi umorne. Lupim se dva puta po butinama i krećem ka Mešter Đoršeterem, jednoj brzoj hrani mađarske kuhinje. Tamo u proseku potrošim hiljadu i sedamsto forinti za činiju pirinča i supu dana. Svakog drugog dana priuštim sebi parče rántott trappista sajt, pohovanog prženog sira, i jednu porciju uborkasaláta, salate od krastavaca. Od vlasnika Kineza naručujem na mađarskom. Zadovoljstvo je neprocenjivo, ako se transakcija obavi bez ponavljanja, sumnjičavih izraza ili nesporazuma. Moja klupa je okrenuta baš prema ulazu u moju zgradu. Ispred nje se uzdiže mala nagnuta bista Jožefa Atile, jednog mađarskog pesnika. Sedam tu nakratko, tek toliko da skinem epizodu neke nasumične serije da mi pravi društvo tokom jela. To je jedini oblik zabave koji mogu da priuštim da skinem na brzinu zahvaljujući misterioznoj konekciji na trgu. Hrana će svakako ostati topla u najlonskoj kesi. Kada se preuzimanje završi, ustajem i ukucavam šifru na ulaznim vratima. Ne trebaju mi ključevi. Silazim liftom, ali se uvek penjem peške. Možda bi bilo logičnije obrnuto.
Sudoku stvara zavisnost. Postavio sam rekord od tri minuta i dvadeset sedam sekundi na nivou „teško“. Postoje i nivoi „ekspert“ i „gigant“, ali ja sam „skroman“ i „običan“. Nakon ručka se opružam na socijalistički kauč, koji je zapravo tvrd krevet u dnevnoj sobi prekriven debelim vunenim prekrivačem koji me pecka po koži. Otvaram Bumble. Listam slike devojaka na odmoru i mađarskih studentkinja. Prve predlažu ekstravagantne i preterane turističke planove, mene to smara i nemam para. Druge mi nikada ne odgovaraju. Na Bumble aplikaciji muškarci ne mogu da započnu razgovor, a tako je i bolje, jer ako bih morao duže od deset sekundi da razmišljam o prvoj poruci, odmah bih sve batalio, prilično obeshrabren. Već dve i po godine nisam imao seks. Od kada sam živeo u Bolonji. Od pre one godine koju sam proveo u krevetu. Od kada sam bilo u vezi sa Elenom, koja mi je sada najbolja prijateljica. Čak sam uspeo da se zbližim i sa Dariom, njenim novim dečkom. Stvar je u tome što sam izgubio čak i onu trunku samopouzdanja potrebnog za fizičke odnose. Mada mislim da je ova besmislena rečenica samo izgovor da ne bih napisao da sam u trenucima očaja probao nekoliko puta, ali život moje erekcije nije to dozvolio. Ipak, tačno je, nažalost, da sam izgubio interesovanje za nove ljude. Mislim da na kraju krajeva samo želim da imam seks. Svestan sam da imam određenu blokadu, ali potiskujem svaku potrebu da to pod hitno rešim. A to da se skinem pred nekim – ni slučajno. Primenjujem precizan plan autosabotaže na sam tračak mogućnosti. Blokiram puteve pre nego što se asfaltiraju. Bubmle koristim bez mnogo nade, kao razbibrigu u zamenu za fantazije, kao iscrpljujuću igru od koje postajem melanholičan do srži. Mađarski razumem dosta dobro, kad ga slušam. U govoru se snalazim. Učim da ga čitam. Komplikovan je, alfabet ima četrdeset dva slova. Ako mi neko piše na mađarskom, odgovaram na engleskom. Onda se priča retko nastavi. I onda zatvaram Bumble.
Iscrpljujuće je piti sam. Šetam pored Dunava sve do mosta Petefi. Najjeftinije pivo je Kőbányai, pivo građevinaca. Ukus koji ostavlja u ustima se graniči sa ukusom gline i odlično se slaže sa gorkim notama oksidiranog gvožđa. Danas se, međutim, častim, pijem Soproni Ipa. Trista devedeset forinti. Evro za limenku od pola litra. Odlučujem da sednem na livadu uprkos mojoj oskudnoj telesnoj fleksibilnosti. Zauzimam iskrivljene poze. U neudobnom položaju gledam s divljenjem u reku koja teče pod svetlima i zgradama u stilu secesije sa budimske strane. Pijem sve dok ne počnem da razaznajem mirise grada. Sve dok mi nepca ne dosegnu takav nivo uzbuđenja da mogu da okusim vazduh koji udišem i duvan koji pušim. Sve dok se ne osetim toliko potištenim da mi se nezaustavljivo pokrenu suzne žlezde. Sve dok ne steknem utisak da sam toliko udaljen od drugih da počnem da sumnjam u svoju zavisnost od alkohola i još više u to da sam uopšte zdravo biće. Sve dok ne padne mrak. Sve dok ne počnem da štucam. Sve dok ne poželim da pišem svojoj majci. Od kada živim ovde osećam se blizak samo njoj. Pa ipak joj nikad ne pišem. Iskače mi Bumble notifikacija na telefonu. Poklapanje sa Vanesom, bio: film-maker. Nema poruke. Roni Abc je lanac malih prodavnica otvorenih dvadeset četiri sata širom cele Mađarske. Ulazim i častim sebe još jednom limenkom poslednjim forintama u džepu. Mašem Dunavu, kao kad sam bio mali, kada sam se vraćao za Napulj. Sada se vraćam na Trg Ferenc.
Jedna silueta se polako smešta na moju klupu. Jožef Atila je nije čuvao kako treba. Dozlogrdio sam mu. Ljubomoran sam, prilazim da otkrijem s kim me vara. To je ona žena koja me pikira svaki dan cele nedelje. Preterano visoke crne čizme. Veoma duga smeđa kosa. Umorna šezdesetogodišnjakinja koja me gleda sa jasnom namerom da me ščepa. Problem je što sam već zakoračio na betonsku stazu koja prolazi pored nje, a ne mogu da pobegnem ni preko travnjaka, jer su se prskalice upravo upalile. Zatvaram oči da onesposobim slušni aparat. Ne, ne funkcioniše, nema smisla. Mogao bih samo da se vratim nazad, pretvarajući se da sam malo rasejan, kao da sam nešto zaboravio, možda uz neki teatralan pokret, mogao bih da se lupim po čelu. Prekasno je. Prolazim pored nje, moleći se da me ignoriše.
„Izvini, imaš li upaljač?“, počinje ona odlučno na mađarskom. Zastajem, smešim se i pružam joj ga. Ona pali cigaretu.
„Ovo je tvoja klupa.“
Da, to je moja klupa.
„Da, to je moja klupa“, samouvereno odvraćam na mađarskom.
„Uvek ovde sediš.“
Ne vraća mi upaljač.
„Živim tu iza.“
Rekao sam to na engleskom besmisleno gestikulirajući.
„Odakle si?“
„Iz Italije, ali mi je majka iz Budimpešte.“
Zapravo sam Napuljac i Mađar.
„I ja živim ovde iza. Kod prijatelja sam.“
„Dobro je ovde.“
„Da, ali noćas ne želim da spavam kod njega. Malo je naporan.“
Ja sam u stanju da prigrlim tišinu stvarajući pri tome potpuno nepotrebnu i mučnu nelagodu. Ona nastavlja.
„Ne brini.“
Ćutim.
„Nije tragično.“
Ponavlja mi na engleskom, zatim se osmehuje, sa žaljenjem, a ja oponašam njen izraz lica. Ne želi da mi vrati upaljač.
„A sa kim ti živiš?“
„Sa bakom.“
Nervozno opipavam džepove na pantalonama.
„Zapravo, čeka me, idem.“
Pokazujem joj u pogrešnom pravcu. Upućujem joj lažan i srdačan osmeh. Ona uzvraća snuždenim izrazom koji mi se čini totalno neadekvatnim. Udaljavam se nekoliko metara potpuno posramljen, a ona me ponovo zove.
„Čekaj, upaljač.“
Vraćam se, ali ne dižem pogled, ne gledam je. Ova interakcija me je toliko uznemirila da grabim čvrsto upaljač i samo uzvraćam:
„Hvala, izvini.“
Ali zašto se izvinjavam? Stežem zube i hodam. Dok hodam zamišljam je golu. I dok je zamišljam golu, razmišljam da to nije mogao biti poziv u pomoć. Da bih bio siguran, moram to da ponovim sebi još tri puta. Prvo: nije bio poziv u pomoć. Htela je da me odvuče u krevet. Drugo: nije bio poziv u pomoć. Zar ne može negde drugde da spava? Treće: nije bio poziv u pomoć. Pokušavam da sednem na neku drugu klupu: nije to to.
Kod kuće razmišljam kako je engleski jezik sa mađarskim akcentom baš zabavan. Podseća me na majčin. Svlačim se i bacam u kadu bez vode u socijalističkom kupatilu. Palim bojler i čekam da voda postane toliko vrela da počne da peče i puni prostoriju parom. Pažljivo sapunjam celo telo. Stižem do piše. Grubo odbacujem misao o majci i koncentrišem se na ženu koja me svako jutro pikira. Previsoke čizme. Veoma duga kosa. Njeno umorno lice. Znojim se i masturbiram.
