Priča o mladoj ženi koja luta kroz nadrealnu Varšavu u pocepanoj venčanici. Umazana je zlatnom farbom, umesto torbice drži flašu vina, a u korsetu krije ukradeni predmet. Povratak kući otežavaju joj apokaliptična žega i oblak crnog dima koji se nadvija nad gradom. Ljudi koje sreće usput iznenađuju čak i više od vremena u prestonici. Ambroži želi da stvori remek-delo, iako mu manjka talenta. Ramona se rukama klijentkinja bavi na kompleksan način: radi manikir i proriče sudbinu iz dlanova. Stefan tvrdi da je albino – ili je to barem jedan deo njegovog tela. Razgovori sa njima služe kao izgovor da ispriča nešto o sebi i sopstvenim iskustvima. Ili pre: o osobi u koju se trenutno uživljava, jer pravo ime junakinje do samog kraja ostaje tajna. Znamo samo njen pseudonim – pod imenom cam girl Vajolet Lav ona nastupa pred muškarcima koji joj plaćaju za ispunjavanje fantazija, i to ne samo seksualnih.

I ako svi zaborave, priča o identitetu, otuđenosti i nerazumevanju, prvi je roman koji potpisuje Selma Skenderović, pobednica Festivala mlade literature Urška 2020. I ako svi zaborave je roman o odrastanju i potrazi za identitetom koji se nadovezuje na pitanja koja je autorka postavila u svojoj debitantskoj knjizi kratke proze Zašto ćutiš, Hava? Narativ u prvom licu i intimna priča studentkinje je priča o klasnoj sramoti, posledicama porodičnog nasilja, otuđenosti i problemima identiteta. Kako živeti kada si stranac i „ovde” i „kod kuće”? Zina je ćerka imigranata sa Kosova koja odlučuje da studira. Kada se iz malog slovenačkog grada preseli u Ljubljanu, u studentski dom, ona traži svoj put između svetova koji je definišu. Za nju postoje dva sveta, ovaj ovde, u Sloveniji, i onaj na Kosovu, kao što su dva sveta i ona i njeni roditelji, kao ona i njeni (odnekud imigranti) i Slovenci, i dva sveta u njoj samoj. Podeliti, ograditi, identifikovati, zbližiti se, spojiti ili isključiti? Ali s kim, pred kim ili od koga, kada smo na kraju svi samo ljudi. Zina je oštar posmatrač svoje okoline, roditelja i sebe. Razmišlja o tome ko je zapravo. Želi svoj prostor, svet u kome će biti više zagrljaja, bez nasilja. Što manje patrijarhalnih obrazaca unese u svoj sve samostalniji život, biće joj bolje. Toga je veoma svesna. I toga da svoj put u životu sam zacrtaš. Barem od trenutka kada se odupreš manipulacijama i udarcima koji su se smatrali, a ponegde se i dalje smatraju, prikladnim vaspitanjem. Sa jasnim razmišljanjem i razumevanjem događaja u svom životu i životima rođaka sa Kosova, Zina objašnjava razlike između ljudi koji su udaljeni „samo” 700 kilometara, ili čak samo nekoliko centimetara unutar sopstvene porodice.

„U ruci držite roman koji obiluje licima koja su delimično nestala, delimično (ne)stvarna, na marginama istinitosti. U hostelu Preko granice moguće je veđto spojeno i ujedinjeno sa nemogućim, ipak sve je izuzetno životno i materijalno, neknjiško. Lekićeva jezička izbrušenost i detaljistički pristup rubnim emocionalnim stanjima navodi preko granice očekivanja.“