Promenile smo kožu. Kažem to sebi pred ogledalom zaustavljene vode koju nam poklanja valov. Više nema krava u selu tako da je ovo pojilo naše, kao i skoro sve ostalo što nas okružuje. I naše i ničije. Baština onih koje opstaju i ostaju. Moja ćerka, koja ima ostatke blata i suvog lišća po kosi, drži se za moje telo poput životinjice. Već dugo ne koristimo kolica jer ih kameni putevi obesmišljavaju, pa su se moji mišići svikli na nju, njenu težinu i konture, promaljaju se nove konture, atletske, nezamislive. Više nisam mršava žena. Sada sam skela.
Subota je ujutru i vraćamo se nakon pretresanja okolnih jarkova u potrazi za lekovitim biljem koje ja zovem veštičjim biljem da bi devojčica spoznala svoju lozu, odakle dolazi. Vidi, taj grm otužnog mirisa je ruta; u malim količinama pomaže kod premenstrualnog sindroma, a prevelika doza je jak abortiv, jedan od najčešće korištenih u doba kada su nas spaljivali zbog zavere protiv naših materica. Moja ćerka ima godinu i po dana i stručnjaci su složni da još uvek ne vlada ljudskim jezikom, ali je naučila jezik bilja. Prepoznaje fluorescentno narandžastu boju nevena sa neverovatne razdaljine, razlikuje ljubičastu nijansu sleza od ljubičaste cikorije, a danas se otela iz mojih ruku u susret žbunu polu-skrivenom među kupinama, nevažnom među obiljem istovetnosti kojom nas priroda zbunjuje, a istovremeno različitom zbog neprimetnog odsjaja kakav imaju provalije. Zaustavila sam je tačno na vreme da sprečim da se njene ručice zagnjure u tatulu. To ne, malena. Bunike nas ne vode na prijatno putovanje. Izazivaju anterogradnu amneziju. Od tatule se pravi skopolamin. Ono što su veštice nekad koristile za letenje, utrljavajući afrodizijske meleme drškom od metli, sada koriste muškarci da nas siluju.
Pogledala me je s pažnjom, ali nije ustuknula od opasnosti, pa sam je podigla u vazduh pomoću svojih novih mišića atlete i krenule smo kući. Subotnje je jutro i pre nekoliko meseci bismo ga provele proučavajući police u radnji Tiger: gumice za brisanje u obliku zeca, plastične zečeve, plastično grmlje u vazama u obliku zeca, nijedan zec na vidiku. Sada niču u ritmu naših koraka; pozdravljaju nas u cikcak, a mi uzvraćamo pozdrav. „Zdavo“. Ovo je prva reč našeg zajedničkog jezika i to govorimo divljim životinjama: Zdavo, više nismo ni potrošačice ni proizvodi. Sada samo kaskamo zemljanim putevima, kao i vi.
Ako kažem da smo promenile kožu to je zato što se stvarno činimo drugačije. Poprimile smo patinu dotrajalog pribora, vrednost srebra koje nije za ukras. Hoću reći da se tuširamo jedva jednom ili dvaput mesečno, u ovom valovu sa vodom sterilnom poput leda; da koristimo aktivni veš za skijanje i da se dičimo neupitnom lepotom jer nema nikoga ko bi je osudio. Kada nam se kosa isprlja, namažemo je pšeničnim brašnom koje upija masnoću, potom duvamo jako dok se prah ne razleti okolo i zaličimo na duhove. Otkad smo pobegle iz grada, sve što radimo je igra. Igra grabuljanja suvog lišća u bašti. Igra zalivanja sadnica u plasteniku. Igra skidanja nabubrelih krpelja sa članaka. Mi smo ono što bismo svi bili da neko uvek ne gleda, ali uvek ima neko, uvek. Prošle nedelje nas je posetila žena koja je sebe zvala tehničarem opštine kojoj pripadamo — primetila sam da u poslednje vreme socijalni radnici, u stilu tajne policije, izbegavaju to ime — i poklonila nam je dva balona flaširane vode i neke formulare za devojčicin upis u lokalni vrtić.
— Ako je problem prevoz, školski bus bi mogao da vas pokupi — rekla mi je, a ja sam se zasmejala, jer da prevoz nije problem, ne bismo ni živele u opustelom selu. Poslednji komšija kog smo imale, osamdesetsedmogodišnji gospodin koji je živeo sa seterom koga je s omalovažavanjem zvao Kučka, odselio se u grad jer mu nisu produžili vozačku dozvolu, a ovde su ti bez kola na raspolaganju samo sopstvene noge. Nije nas pogodilo jer je to bio jedan veoma neprijatan starac koji se žalio da su se naše kokoške nastanile u kućama koje su njegovi rođaci napustili pre mnogo godina, ali nepravda je nepravda, čak i kada snađe one koje ne volimo.
—Nemam nameru da školujem devojčicu dok to ne bude obavezno —rekla sam socijalnoj radnici koja je sebe zvala tehničarem, a ova je počela da klima glavom toliko snažno kao da je htela da otera moje reči umesto da im se povinuje.
—A, šta kažeš na popis? Ako se prijavite na ovoj adresi, mogli bismo da podnesemo molbu za pomoć. Imale biste struju i tekuću vodu. To je minimum, zar ne? Samo bi mi trebala lična karta. Misli na devojčicu...
Žena nam se obraćala iz jednog ugla verande obraslog kukutom i palo mi je na pamet da bi je s tim finim kaputom i žargonom socijalnog radnika bilo lako pomešati sa peršunom. Nešto mi je palo na pamet, ali suzdržala sam se. Uzela sam vazduh i suzdržala se. Uradila sam isto što kažem ćerki da uradi kada je nešto boli: prikovala sam pogled na daleku siluetu planinskog venca i sačekala da nebom projezdi neki lešinar. Nakon toga smo ponovo bile same. Slobodne i neidentifikovane. Nedosežne.
Juče smo videle guštera iste boje kao izdanci. Prelazio je blatnjavi put sa metom na leđima, ali je utonuo u istovetnu pozadinu čim je dosegao useve. Naterao me je da razmislim o nečemu što sam već duže vreme predosećala. Da više nisam žena. Životinja sam koja se kamuflira jer je njena koža zemljina suprotnost. Blatom koje je doneto sa planine, crtam detelinu sa četiri lista na devojčicinom čelu i opraštamo se od našeg odraza jer nas sunce u zenitu blizu zvonika požuruje, a treba da uradimo dosta stvari. Treba nahraniti kokoške i naseći drva za vatru i provreti vodu i podgrejati pire od povrća tvrdog poput jalove ledine. Sa svakim sutonom, sa svakom novom vatrom, plašim se da plamenovi ne ožive previše, pa da nestane ono što smo tokom dana stvorile, ali takođe znam da je taj strah predački i nerešiv, suptilna svest tela koje se seća pređašnjeg tela koje je spaljeno na lomači i takođe kažem sebi da je naša kuća samo obična tačka u širokoj mreži koja nas povezuje sa prostorom, sa drugim ženama i drugim devojčicama koje odbijaju da daju svoje ime na bilo kakvom popisu i koje prigrle nestabilnost da bi oterale pretnju, ucenu iseljavanja. Grad nas je izbacio, ali selo nam pruža utočište jer upravo njegova inertnost razuđuje granice između unutrašnjeg i spoljašnjeg sveta. Nastavićemo da menjamo kožu da bismo se poistovetile sa novim pašnjacima, ali, na neki neobjašnjiv način, osećam da smo oduvek živele i da ćemo uvek živeti u ovom selu.
