U zbirci eseja pod naslovom Zen u umetnosti pisanja, Rej Bredberi piše da je od svoje dvadeset četvrte do svoje trideset šeste godine vreme provodio sastavljajući spiskove reči. Lista je glasila otprilike ovako:

JEZERO. NOĆ. CVRČCI. JARUGA. POTKROVLJE. SUTEREN. KAPAK. DETE. GUŽVA. NOĆNI VOZ. SIRENA ZA MAGLU. SRP. KARNEVAL. RINGIŠPIL. PATULJAK. LAVIRINT OGLEDALA. SKELETON.

Nedavno mi se dogodilo nešto slično.

Živela sam u porodici koja mi je pružila dobro obrazovanje i dobar odnos prema životu, ali u poslednje vreme uporno preispitujem neke stvari. Mnoge su preostale i još uvek me plaše na isti način.

Među njima se nalazi jedna nesreća, maska Zoroa, životinje u formalinu u teglama na policama moje škole, pucnjava, lažna smrt moje sestre, vrata naša stare kuće i mogla bih da nastavim. To su bljeskovi koji se vraćaju u moje sadašnje ja i odbacuju me u tajnu sobu. Ponekad dugo ostajem u toj prostoriji, ponekad se, opet, pitam zašto moram to da radim, pa prekinem. Ali ono što mi je očaravajuće jeste nedokučivost koju ovi prizori nose sa sobom. U određenom smislu bi bilo bolje ostaviti ih tako, ali u nekom drugom ta želja da se približim plamenu je toliko neodoljiva da nije važno što znam da ću se opeći. Jer će se to i te kako desiti. A suština je upravo u tome.

U jednom odlomku iz svoje zbirke, Bredberi piše: „Takvi spiskovi, iskopani iz dubine mozga, mogu ti pomoći da otkriješ sebe samog“.

Niko nikada nije rekao da je to lako i, pazite, u opasnosti smo da sami sebi nanesemo ozbiljne opekotine.

Bredberi govori o jednoj jaruzi, u blizini kuće u kojoj je živeo kao dete: „A onda sam želeo da se prisetim kako je izgledala ta jaruga, naročito noću kada smo se vraćali kući kasno, […] pa je moj brat Skip trčao napred i skrivao se iza mosta preko jaruge, […] i onda bi iskočio, zgrabio bi me i vikao, a ja bih trčao i padao i nastavljao da trčim, i do kuće bih vikao nerazumljive stvari“.

Nije mi poznata ta jaruga, ali mi je poznat taj osećaj „kada trčiš, padneš, pa ponovo trčiš“ i taj osećaj treperi u meni. Voljna sam da se kladim da treperi u svakom od nas.

„Trčao sam, uspinjao se. Ali nikad nisam mogao da se izborim, uvek bih u poslednjem trenutku trepnuo i zagledao se u tu užasnu tamu. I uvek je bila tu“.

Suština je da otkrijemo, da kopamo iskonski po svojoj prošlosti. Ako smo spremni na to, ako stvarno uspemo da svemu tome pogledamo pravo u oči, ne možemo ni da zamislimo na kakve ćemo sve mine naići.

***

Kuća strica i strine nalazila se na selu. Bila je jedna od onih istovetnih kuća u nizu, naslonjenih jedna na drugu. Nalazila se u blizini sportskog terena, sa desne strane od njih se selo završavalo, a zadnji deo njihove kuće prostirao se prema poljima. U tom delu je bilo dosta korova i sasušenih grana koje su se lomile poput krekera. Ponekad su cipele, kada bi ih nagazile, dizale prašinicu. Niko se nikada nije potrudio da to počisti, a i nije bio lep prizor za gledanje. Malo dalje su se nalazile neke napuštene gume, preko čijih bi se pneumatika sunce svakog leta presijavalo. Sa ove strane se videla kuća strica i strine, iz uličice u koju su automobili s mukom ulazili, kao da će zauvek ostati zaglavljeni u njoj. Ponekad je uličica bila skroz zakrčena, te smo morali da potražimo neko drugo mesto.

Kuće u tom delu nisu bile mnogo velike, ali su bile dobro građene, ako ništa drugo imale su debele zidove i bilo je teško čuti bilo kakav zvuk. Bilo je poprilično tiho, sem preko puta kuće, kuda je išla pruga.

Na neki način, ne razumem kako su stric i strina mogli da žive tamo, s tom promenom koja je uvek vrebala u zasedi. Voz je prolazio u zoru, a ponekad i kasno u noć, i to su bili trenuci u kojima se najviše čuo. Možda zato što je svuda vladala tolika tišina, a on bi dolazio poput nekog iznenađenja. Zamišljala sam da je ogroman, sa snažnom bukom gvožđurije. Nije bio od onih modernih, jer je pruga u selu povezivala manje stanice i vozovi su se često raspadali. Ljudi bi se vozili njime kad nije bilo drugog načina da se prevezu, ili bi se omladina leti nakrcala u njega. Stric i strina su znali raspored dizanja i spuštanja rampe, i svaki put kad bi voz prolazio, delovalo je da će se kuća srušiti. Njegov dolazak odjekivao bi nam u ušima i činilo se da će pod našim nogama pući pod. Kad je bio vrlo blizu i kad je prolazio pored kuće, prozori su se tresli, kao da je neki zemljotres. Prvo se čuo u spavaćoj sobi. Zatim u kupatilu, delovalo mi je da će probiti zid, sravnivši sve s podom. Svaki put bih pomislila da će se to desiti.

Bašta kuće bila je s jedne strane oivičena zidom bez maltera. Stric je izravnao jedan deo u njoj kako bi uzgajao biljke. Mnoge su bile ukrasne, dok se puzavica pela uza zid. Zid je bio nizak, iza njega su se protezale beskonačne šine. Nalazile su se tik pored nas, sa sve tucanikom i korovom.

Kada je voz prolazio, imala sam ritual da zadržim dah, jer sam zaista bila sigurna da nećemo preživeti. On nas, naprotiv, nije ni primećivao. Očarano bih, naročito noću, razmišljala o železničkoj stanici i o tome šta bi sve moglo da se nađe ispod šina. Voz je mogao da smrska bilo šta, a mene su fascinirale misli o tome šta se sve dešava napolju i kako se tama premešta. Napolju nije bilo zaklona i sve stvari su morale da se čuvaju voza. Bila sam zabrinuta za njih i razmišljala sam o tome šta može da se dogodi dok niko ne gleda.

***

Leti, kad bi sunce počelo da zalazi, bili bismo na pločniku preko puta, i sedeli na zarđalim stepenicama ispred velikih zasvođenih vrata. Vrata su bila jednolične braon boje, nalik zemlji, a po sredini je virila lavlja glava. Nismo znali ko živi iza tih vrata, niti smo ikada videli da su se otvorila. Ostajali bismo na tim zarđalim stepenicama sve do uveče. Pod rukama bi nam se lepila rđa u ljuspama, koje bismo onda istrljali, i zbog toga se osećali važnima.

Svuda unaokolo, vrata od kuća bila bi otvorena, a naša majka bi nas gledala, dok je sedela u hladu.

***

Bilo je vreme pre večere, vladala je letnja tišina, povremeno su se čule neke ptice, možda sove. Nedaleko odatle, duž autoputa, prošao bi tek po neki automobil. Majka i ja smo čekale oca. Sedela je na ležaljci pod tremom. Nosila je cvetnu haljinu i jela krastavac. Onda je ustala, namestila stolice oko stola, i počela da kuva. Uzela je šnicle iz zamrzivača i oprala nekoliko listova zelene salate. Bacila bi pogled tu i tamo ka kapiji. Kapija naše kuće je od kovanog gvožđa i zelene je boje. Kapija je previsoka za preskakanje i automatska je, te se njome upravlja pomoću dugmeta na daljinskom upravljaču. Znamo kad neko dolazi po farovima koji se naziru iza rešetaka.

U vazduhu se čuo poj cvrčaka, i dalje ih mogu čuti. Malo dalje, selo je bilo nemo. Majka je uključila televizor. Nije progovorila ni reč, a ja sam je sledila u tome. Pokatkad bi izvirila na ulicu i čekala. Onda bi se vratila i nastavljala da radi svoje poslove. I ja sam gledala napolje i čekala.

Ne znam koliko je to sve trajalo. Nismo ništa progovorile, a u pozadini je tv i dalje govorio. Bacila bi pogled ka njemu, čula par reči, i onda se okrenula. Te večeri tišina je bila blizu, činilo se kao da je kraj nečega. Iz šerpi je dopirao miris crvenog mesa, para se širila prostorom. Majka je smanjila vatru, sve dok je nije ugasila i pogledala je u kapiju. Ja sam gledala nju.

I tada sam videla to. Videla sam ga na livadi, skriveno među borovima, nije bilo daleko. Majka se neprestano kretala između stola i šerpi na šporetu, i možda ga nije ni primetila. Nisam joj rekla ništa iz straha da se ne prepadne, ali sam se nadala da će ostati gde je, i da će se moj otac vratiti. Nisam se pomerala, ali sam osećala kako se prikrada. Ne bi imalo svrhe ni napraviti buku da bi se udaljio. Znala sam da je tamo i da hoće da je upropasti. Ne znam koliko ju je pratio, moglo je proći pola sata ili manje, a možda i više. Gledao je njenu haljinu, zatim kosu, i sve što joj je pripadalo. I dalje su se čuli glasovi sa televizije. Cvrčci na selu bili su uporniji. Nebo je bilo mračno i bilo je leto, ali se nije umiralo od vrućine. Majka je gledala našu zatvorenu kapiju.

Možda ona nije ni primetila, ali ja i dalje mislim da te večeri nismo bile same. Ne znam šta mi se učinilo da sam videla na livadi, tik pored nas. Ono što bih volela da saznam, negde duboko u sebi, jeste da li je i ona razumela, da li je shvatila da nismo bile same. Što se mene tiče, bio je na par koraka od nas i došao je po nas. Te noći sam se uplašila da traži baš nas i da neće otići praznih ruku.

Onda je iznenada nestao. Mora da je odnekud došao i da ga je neko poslao. Činjenica je da je mogao da ostane, da je hteo.

Nekoliko noći kasnije, vraćala sam se sa drugaricama s neke žurke. Već je bila noć i automobili su jurili magistralom. Čule smo kako se naš auto trese od njihovog prolaska. Dok smo hodale ulicom, zasijala su svetla. Neko nam je signalizirao da usporimo i pređemo u suprotnu traku. Na trenutak sam ga opet videla. Prošle smo pored smrskanog automobila. Hauba je bila kao zgužvan fišek, izgledala je kao prazna konzerva paradajza, a tu su bili i policajci i hitna pomoć. Ne znam da li je bilo povređenih i da li je bilo krvi, ali nešto me nagoni da verujem da jeste. Dok smo polako išle i gledale u taj auto, među nama je zavladala tišina, delovalo je kao da je kraj neke bitke. Drugarica koja je bila za volanom ponavljala je da smo imale sreće, „da je bio dovoljan samo jedan trenutak da mi budemo na tom mestu“. Te noći ulica je zaista bila mračna i znala sam da nas je ponovo poštedeo.