Da li je bivša nastavnica ukrajinskog jezika, sedamdesetdvogodišnja Vira Tiha, ikada pomislila da će se na zalasku svog teškog, ali ipak ispunjenog i srećnog života, naći u domu za stare? Naravno da nije. Još manje je mogla da zamisli da će je ovamo odvesti njen voljeni sin jedinac. Ali gospođa Vira je ubeđena da je ovde samo privremeno. Eto, u toku je leto 2022. godine, rat je, njen sin Tolja danonoćno volontira, snaha je s decom bila prinuđena da se evakuiše u inostranstvo, a selo u Kijevskoj oblasti u kojem su živeli tek se oporavlja posle ratnih dejstava i okupacije. A za nju je kao srčanog bolesnika, kako se njen sin ne bi brinuo, možda zaista bolje da ostane ovde, što dalje od fronta, u relativno bezbednom seocetu, gde se rat prikazuje samo na televiziji, da bude u društvu vršnjaka,. Pa makar tim vršnjacima bilo i preko sedamdeset godina. Ali umesto komunikativnih starijih ljudi, Vira Tiha dospeva u svet ranjenih, zajedljivih, sarkastičnih matoraca koji iz dana u dan posmatraju kako im se životi kotrljaju ka svom zalasku. „Tamo gde sunce zalazi“ je topla i potresna priča o životu na njegovom zalasku. Roman koji otvara važne i bolne teme kroz priče o ljudima i njihovima odnosima, pre svega odnosima sa decom. Tekst ima terapeutsko dejstvo koje nam je svima preko potrebno u ovim teškim vremenima. Ili, kako sama autorka kaže, knjiga je flaster za ranjeno srce.

Doručak šampionki je debitantski roman Liu Zakrajšek, u kojem s protagonistkinjom odlazimo na tri različita studentska radna mesta: bioskop, kulturni centar i knjižaru. Kada ne pohađa predavanja ili ne radi, provodi vreme u maloj i zagušljivoj tavanskoj sobici stana koji deli sa impulsivnom i haotičnom Vesnom i organizovanom i ozbiljnom Pijom. Njihova dinamika se manje-više dramatično gradi i urušava kroz poglavlja, a sve se to dešava u pozadini širih egzistencijalnih kriza koje doživljava mlađa generacija koja će tek ući na tržište rada – od nesigurnosti i preteranih cena nekretnina do sve ozbiljnije klasne segregacije, usamljenosti i lošeg mentalnog zdravlja. Mlade junakinje u romanu, koje bi trebalo da razmišljaju o svojim snovima i budućnosti, najviše se brinu oko toga kako da zarade za sledeću kiriju. Roman, koji je inspiraciju za naslov pozajmio od Kurta Vonegata, suptilna je satira modernog vremena koja nam je preko potrebna.

Ćrtice je roman o Miji i njenoj porodici koja je pretrpela takozvano brisanje nakon što je Slovenija stekla nezavisnost. Brisanje stanovništva bio je jedan od najmračnijih trenutaka u modernoj slovenačkoj istoriji: 1992. godine, više od 25.000 ljudi – uglavnom bivših građana drugih jugoslovenskih republika – nezakonito je izbrisano iz registra stalnih stanovnika. Preko noći su izgubili svoj pravni status, lična dokumenta i osnovna ljudska prava, čime su postali nevidljivi u sopstvenoj zemlji. Roman prekida tišinu oko ove traume – ni porodica ni društvo ne govore o njoj. Mijina priča pruža intiman uvid u drugu, manje svečanu stranu nezavisnosti Slovenije i raspada Jugoslavije. Sofisticiranim humorom i osećajnim narativnim glasom, autorka otkriva kako se društvene i političke promene odražavaju u svakodnevnom životu pojedinaca. Ovim romanom, slovenačka književnost se prvi put bavi brisanjem iz perspektive deteta – devojčice koja u početku ne razume značenje državljanstva, granica i identiteta, ali kako odrasta, sve više razume zašto je važno imati „dovoljno crtica” na poslednjem slovu svog prezimena. Debitantski roman Tine Perić, iako se bavi izazovnom temom – brisanjem – i iako gotovo svaka rečenica napisana o tome boli, nije gorko štivo. Birokratski potez koji je dobio posebni naziv u detinjstvu glavne junakinje – „problem s papirima” – ne samo da je izbrisao Mijinog oca iz registra stalnog stanovništva, učinio ga nesposobnim za rad i lišio ga svih prava, već ga je praktično izbrisao i iz njenog života. Srećom, ne trajno.

Dvojici pokvarenjaka naloženo je da pogube cinkaroša. Dok tumaraju planinama i selima, za petama im je vlastita prošlost. Ovo je onirička parabola smeštena u surovi svet, u kojoj strah gospodari sudbinama junaka.

Ova knjiga kratke proze je svedočanstvo jednog vojnika o iskustvu velikog rata. Vera na frontu, bratstvo među vojnicima, strah i nada, smrt i Ljubav. Autor obrađuje sopstvena traumatična sećanja, ali tekst može poslužiti kao psihoterapija ne samo za njega već i za čitaoce. On govori o sebi, prepričava stvarnost i snove, ali pre svega beleži život na samoj ivici. Govori o ljudima velike Ljubavi, na kojima sve i počiva. Ovde se javlja Gospod Rovovski, započinje Najnoviji zavet, ukrajinska kultura u rancu postaje oslonac, a priznati majstori ratne književnosti ne izdržavaju ispit stvarnosti. Oni o nama, Ukrajincima, ne znaju ništa. O sebi možemo govoriti samo mi sami, jer je na Istoku svašta novo. I Artur Dronj o tome govori otvoreno i neposredno. Onako kako govore oni koji su bili na ivici. I vratili se.

Centralni lik novog romana Filipa Grujića je pravi „junak našeg doba“, mladić na prelasku iz dvadesetih (kada se sve prašta i ništa nije konačno) u tridesete (kada sve postaje obavezujuće i ozbiljno), upravo izašao iz duge veze s nejasnom idejom šta želi od života. Njegova svakodnevica rastrzana između porodice (razvedeni otac i majka, njihovi novi partneri i vremešni, ali vrlo živopisni roditelji), prijatelja, devojaka i obaveza, komične epizode, snažan autoironijski ton i bolno iskrena promišljanja o tome šta uopšte znači biti srećan u trećoj deceniji XXI veka, sve su to delovi kompleksne ali majstorski složene literarne slagalice koju bez preterivanja možemo nazvati prvim pravim, ozbiljnim milenijalskim romanom u srpskoj književnosti. Filip Grujić posle dva zapažena romana kojima je nagovestio veliki književni talenat ovim delom sazreva u jednog od najboljih pripovedača koje naša književnost ima, prestaje da bude samo njena svetla budućnost i postaje važna i nezaobilazna sadašnjost.