Prošlo je već nekoliko godina otkako su Luk i Eli prvi put kročili na tlo Crvene planete. Sadnjom višanja na Marsu, koje zasad jedine uspevaju na ovoj turobnoj planeti, otac i ćerka započinju uzbudljivu potragu za tajnama ukopanim u naslage crvenkaste prašine. Stabla puna tamnocrvenih plodova rastu pod svodovima svih specijalizovanih plastenika, osim u jednom – Rejonu 24. Dok se unutrašnjost njihovih astronautskih odela sve više puni usamljenošću, strahom, nerazumevanjem i tugom, tragični događaji iz prošlosti nastavljaju da ih pritiskaju kao sumorna izmaglica Marsa. Iako često primoravaju sebe da ne razmišljaju o domu koji su privremeno napustili, iskre njihovih priča i sećanja nemoguće je u potpunosti ugasiti – one ih vuku ka bitnim sitnicama i događajima koji su oblikovali njihove živote. Zašto je važno na koji način Eli jede višnje i koje je drvo Luk zasadio kad je bio mali? Da li staro imanje, voćnjak, obližnje jezero, utihnuli seoski vašar i mreža isprepletenih kanala i šumaraka mogu biti skelet i životni sistem jedne porodice? U svom debitantskom romanu Boris Džinić vešto prepliće prošlost i sadašnjost svojih junaka i donosi nam dirljivu priču o snazi uspomena, ljubavi, bolu, patnji i neraskidivim vezama među ljudima. Rejon 24 podseća nas da je i na najmračnijem mestu moguće sačuvati radost življenja i veru da se onome što nas čeka vredi vratiti.

Priča o mladoj ženi koja luta kroz nadrealnu Varšavu u pocepanoj venčanici. Umazana je zlatnom farbom, umesto torbice drži flašu vina, a u korsetu krije ukradeni predmet. Povratak kući otežavaju joj apokaliptična žega i oblak crnog dima koji se nadvija nad gradom. Ljudi koje sreće usput iznenađuju čak i više od vremena u prestonici. Ambroži želi da stvori remek-delo, iako mu manjka talenta. Ramona se rukama klijentkinja bavi na kompleksan način: radi manikir i proriče sudbinu iz dlanova. Stefan tvrdi da je albino – ili je to barem jedan deo njegovog tela. Razgovori sa njima služe kao izgovor da ispriča nešto o sebi i sopstvenim iskustvima. Ili pre: o osobi u koju se trenutno uživljava, jer pravo ime junakinje do samog kraja ostaje tajna. Znamo samo njen pseudonim – pod imenom cam girl Vajolet Lav ona nastupa pred muškarcima koji joj plaćaju za ispunjavanje fantazija, i to ne samo seksualnih.

Da li je bivša nastavnica ukrajinskog jezika, sedamdesetdvogodišnja Vira Tiha, ikada pomislila da će se na zalasku svog teškog, ali ipak ispunjenog i srećnog života, naći u domu za stare? Naravno da nije. Još manje je mogla da zamisli da će je ovamo odvesti njen voljeni sin jedinac. Ali gospođa Vira je ubeđena da je ovde samo privremeno. Eto, u toku je leto 2022. godine, rat je, njen sin Tolja danonoćno volontira, snaha je s decom bila prinuđena da se evakuiše u inostranstvo, a selo u Kijevskoj oblasti u kojem su živeli tek se oporavlja posle ratnih dejstava i okupacije. A za nju je kao srčanog bolesnika, kako se njen sin ne bi brinuo, možda zaista bolje da ostane ovde, što dalje od fronta, u relativno bezbednom seocetu, gde se rat prikazuje samo na televiziji, da bude u društvu vršnjaka,. Pa makar tim vršnjacima bilo i preko sedamdeset godina. Ali umesto komunikativnih starijih ljudi, Vira Tiha dospeva u svet ranjenih, zajedljivih, sarkastičnih matoraca koji iz dana u dan posmatraju kako im se životi kotrljaju ka svom zalasku. „Tamo gde sunce zalazi“ je topla i potresna priča o životu na njegovom zalasku. Roman koji otvara važne i bolne teme kroz priče o ljudima i njihovima odnosima, pre svega odnosima sa decom. Tekst ima terapeutsko dejstvo koje nam je svima preko potrebno u ovim teškim vremenima. Ili, kako sama autorka kaže, knjiga je flaster za ranjeno srce.