I ako svi zaborave, priča o identitetu, otuđenosti i nerazumevanju, prvi je roman koji potpisuje Selma Skenderović, pobednica Festivala mlade literature Urška 2020. I ako svi zaborave je roman o odrastanju i potrazi za identitetom koji se nadovezuje na pitanja koja je autorka postavila u svojoj debitantskoj knjizi kratke proze Zašto ćutiš, Hava? Narativ u prvom licu i intimna priča studentkinje je priča o klasnoj sramoti, posledicama porodičnog nasilja, otuđenosti i problemima identiteta. Kako živeti kada si stranac i „ovde” i „kod kuće”? Zina je ćerka imigranata sa Kosova koja odlučuje da studira. Kada se iz malog slovenačkog grada preseli u Ljubljanu, u studentski dom, ona traži svoj put između svetova koji je definišu. Za nju postoje dva sveta, ovaj ovde, u Sloveniji, i onaj na Kosovu, kao što su dva sveta i ona i njeni roditelji, kao ona i njeni (odnekud imigranti) i Slovenci, i dva sveta u njoj samoj. Podeliti, ograditi, identifikovati, zbližiti se, spojiti ili isključiti? Ali s kim, pred kim ili od koga, kada smo na kraju svi samo ljudi. Zina je oštar posmatrač svoje okoline, roditelja i sebe. Razmišlja o tome ko je zapravo. Želi svoj prostor, svet u kome će biti više zagrljaja, bez nasilja. Što manje patrijarhalnih obrazaca unese u svoj sve samostalniji život, biće joj bolje. Toga je veoma svesna. I toga da svoj put u životu sam zacrtaš. Barem od trenutka kada se odupreš manipulacijama i udarcima koji su se smatrali, a ponegde se i dalje smatraju, prikladnim vaspitanjem. Sa jasnim razmišljanjem i razumevanjem događaja u svom životu i životima rođaka sa Kosova, Zina objašnjava razlike između ljudi koji su udaljeni „samo” 700 kilometara, ili čak samo nekoliko centimetara unutar sopstvene porodice.

Napisan kao kriminalistički roman, Život je moj opisuje odnose između tri žene različitog društvenog porekla: Anđele Pop, galeristkinje (i sveže majke), Grete Rot, policajke u Odeljenju za ubistva, i Karle [Razije], seksualne radnice. Pateći od postporođajne depresije, Anđela opet oseća snažnu potrebu za kontrolom, potrebu koja se, naposletku, materijalizuje u vidu izložbe koju protagonistkinja osmišljava pod naslovom „Život je moj”, posvećene njenoj ćerki Elizi i sestri Rajsi. Tu se pojavljuje Karla, koju Anđela slučajno upoznaje tokom jednog izlaska u grad, kao i bivši kolega sa fakulteta, novinar Lazar Mitrea. Međutim, Karla je kratkotrajno i ljubavnica Grete, policajke koja je zadužena za istragu sumnjive smrti Anđele Pop. Različite narativne niti prepliću se oko sledeće dileme: da li je smrt Anđele Pop ubistvo ili samoubistvo? Ako je reč o zločinu, ko je krivac? Ima li više saučesnika? Osumnjičeni u ovom slučaju postaju svi koji su bili bliski „žrtvi”. Sumnja i napetost, kako narativna tako i ona među likovima, održavaju se do samog kraja, kada saznajemo da je Anđela Pop iskoristila sve odnose kako bi do kraja sprovela svoj plan: izložbu kao manifest. Želja za samoubistvom i znaci psihičkog klonuća lika rasuti su kroz čitav roman, ali oni ne vode direktno ka zaključku da je to bila Anđelina odluka, te se dilema ubistvo ili samoubistvo zadržava do samog kraja knjige. Život je moj rastavlja stereotipe i predrasude vezane za porodicu, rod, seksualnost i psihičke poremećaje. Roman se, stoga, završava manifestom koji poziva na promišljanje, prihvatanje, razumevanje i empatiju.