Još 47 noći

Zubni tehničar mi vadi sondu iz usta.

„Vidiš li ovo?“ pita me gotovo ponosno.

Na sondi se nalazi tanak sloj sivkaste sluzi.

„To sam ti izvadio iz džepa.“

Čudna reč za rupu između desni i poslednjeg kutnjaka u vilici. Džep mi deluje ogromno, kao nešto u čemu možete da čuvate ključeve, možda čak i gel za ruke ili telefon. U mom džepu nalaze se samo sažvakani ostaci hrane koji su se tu skupljali mesecima.

Nedugo potom dolazi zubar, na ekranu pokazuje moju vilicu. Umnjak s donje desne strane je polegnut, koren je usađen pozadi u vilici, krunica pritiska poslednji zub.

„Zašto to radi?“ pitam.

„Ne znamo“, kaže, „umnjaci se ponekad kreću“. Mora da se vadi za tri nedelje.

Te večeri ne uspevam da zaspim. Mogu samo da mislim o zubu koji mora da se kreće. Nije mu više ugodno u mojim desnima. Nikad se nije promolio, zauvek je u mraku. Možda je u tome problem. Umnjak takođe želi da vidi sveta. Pomislim na zub dostavljača hrane koji nedostaje, imao je širok osmeh, red belih zuba s rupom između njih. Želim da znam gde se sada nalazi njegov zub. Da li ga je zamenio novi. Možda treba da izguglam, to je uvek dobra ideja usred noći. Čovečanstvo se nalazi između dve faze, piše na internetu. Naša vilica se smanjuje, jer od Industrijske revolucije jedemo sve više prerađene hrane, ali naši umnjaci se još uvek nisu prilagodili novoj fazi razvoja. Hiljadama godina su iste veličine. Umnjaci odbijaju da se povinuju volji evolucije. Nastavljali su da rastu u mekom tkivu vilice gde za njih zapravo više nema mesta. Tamo se pojavljuju, tako veliki i nespretni, svaki put kada čovek treba da postane odrasla osoba. Delić zuba iz drugog vremena.

Još 27 noći

Sedim u čekaonici bolnice. Lekari u belim mantilima užurbano prolaze pored mene. Pitam se da li bi trebalo da budem nervozna. Nikada do sada mi nisu nešto uklanjali iz usta. Lupkam potpetice jednu o drugu dok me misli obuzimaju. Vrata se otvaraju, možda sam ja na redu, iz prostorije izlazi doktor neobrijane brade. U ruci drži malu testeru. Ispravljam se u stolici. Na tehničkom u osnovnoj školi koristili smo iste takve zastrašujuće testere. Mos je jednom takvom odsekao vrh prsta. Slučajno. Možda je ovom doktoru zabavno da povremeno prošeta hodnikom s tom stvarčicom u rukama kako bi isprepadao nove pacijente. Ili će me možda rasporiti jednom takvom testerom. Otvaraju se druga vrata.

„Možete da uđete. Oralni hirurg dolazi uskoro.“

Asistentkinja mi svečanim pokretom pokazuje da sednem na stolicu. Postavlja svetlozeleno platno preko moje glave, u sredini se nalazi rupa za usta. Kroz plastično platno vidim svetlost lampe, kao i senku asistentkinje.

„Mogu li da zadržim umnjak?“

Ne mogu da gledam u asistentkinju.

„Da, naravno.“

Već vidim umnjak na svom noćnom stočiću. Možda ga povremeno uzmem kad ne mogu da spavam, i prelazim prstima preko šiljatih ivica umnjaka koje su tako dugo bile skrivene, a sada konačno mogu da budu oštre, baš kao što sam i sama oštroumna. Ili možda lančić. Mogu od njega da napravim lančić.

„Daćemo ti još jednu injekciju“, kaže oralni hirurg.

Zarivam noge još dublje u kožu stolice. Hladna igla mi ponovo probada desni, osećam kako klizi između živaca. Metalni ukus u ustima pomešan s hlorom. Bol se prenosi do živaca, osećam male strujne udare uzduž i popreko.

Druga anestezija deluje brže, ne osećam više ništa, čujem još samo strahovito krckanje koje kao da dolazi sa svih strana. Operacija dugo traje, ne želim više da vidim kretanje senki iznad sebe. Umnjak se potrudio da bude tu, korena duboko usađenih u meso. Sve to čupanje ne može da bude dobro. Možda bi trebalo da neko umre zbog umnjaka, pomislim, tada bi evolucija shvatila koliko je ulog veliki. Ovako se iznova vraćaju jer se svaki put izvade s priličnom lakoćom. Moram da ugušim tu misao jer ću možda baš ja biti ta osoba koja će stradati od umnjaka.

Asistentkinja iznenada pritiska hladnu oblogu na moj obraz. Kada ukloni platno koje se nalazilo na mom licu, zubar više nije prisutan. Trebalo bi da bude više prostora u mojoj vilici, ali imam osećaj kao da je sve zbijeno.

„Umnjak se raspao“, kaže asistent

Moram sama da zaključim da ne mogu da ga ponesem kući. Parčići umnjaka nalaze se na krvavom, svetlozelenom bolničkom platnu. Asistentkinja zgužva platno kada vidi da gledam u njega.

„Doviđenja“, kaže ne dižući pogled.

Nadam se da nije u pravu.

Još 23 noći

Tokom prvih pet dana otok može da se poveća. Čitam po stoti put u brošuri koju sam dobila u bolnici. Spuštam brošuru i posmatram se u ogledalu. S desne strane imam izraslinu veličine pesnice, vene su iskočile i šire se poput munje po obrazu. Preko cele desne polovine lica formirala se masnica koja je sa strana poprimila žutu boju. Izgledam kao da sam dobila teške batine.

Otkad mi je hirurg rasekao vilicu, ne uspevam da zaspim jer ne mogu više da ležim na desnoj strani. Bol je probadajući, kao da neko sve vreme pokušava da mi izvadi umnjak. To se odavno završilo, ali se i dalje ponavlja. Kao da me umnjak kažnjava i svakog trenutka želi da me podseti na to što sam uradila. Uzimam lekove protiv bolova na svaka tri sata, prvo dva paracetamola, potom najveću pilulu brufena koja može da se kupi i potom sve iznova. Tokom noći ne moram da podešavam alarm jer ionako ne mogu da spavam od bolova.

Još 22 noći

Možda ipak moram da budem prvi čovek koji će naučiti evoluciju da umnjak više nije dobrodošao. Moram da umrem kako bih spasila ostatak čovečanstva od besanih noći i plavih obraza veličine krtičnjaka. Bol je prevelik, sveprisutan, pulsirajući. Umnjak koji se raspao nalazi se sada negde među bolničkim otpadom, možda na deponiji, među svim drugim raspalim umnjacima od prethodnih dana.

Sada je 4.03 i zovem dežurnu kliniku. Javlja se žena glasa promuklog od cigareta. „Prošlog utorka su mi izvadili umnjak i ne osećam se dobro“, kažem drhtavim glasom. Žena ćuti.

„Jako me boli, više ne mogu da spavam, već danima, toliko je nateklo, ne mogu više da izdržim.“

Kada sam sve ispovedila krenuše suze. Više ne mogu ni da se setim svih tih situacija kada sam morala da plačem od bola. Možda kada me je ujela osa, tada me je toliko zapanjio bol koji je nastupio tek nešto kasnije.

„Oh, dušo“, kaže. „Nijedan oralni hirurg trenutno nije ovde, ali mogu da ti prepišem anestetik do ponedeljka. Možeš odmah da dođeš po njega. Čekaće te ovde na šalteru.

„Dobro.“

„Zaista ne bi trebalo da trpiš toliki bol.“

„Klimam glavom u znak slaganja, još više suza naviru na oči. Ona sve to čuje. „Možeš li da dođeš do nas?“

Trenerka mi se vijori na vetru, hladnije je nego što sam mislila. Zakopčavam jaknu do kraja. Prija mi da imam neki cilj. Ignorišem vrtoglavicu, moja misija je da stignem do bolnice. Tamo me čekaju četiri tablete morfina. Obukla sam najidiotskiju duksericu koju sam dobila od druga. Na njoj stoji natpis I can’t fuck. Mrzim dukserice s natpisom. Počela sam da se znojim na biciklu, čim sam ušla, otkopčavam jaknu, ali mi je i dalje vruće.

„Siguran sam da nije baš tako strašno“, kaže portir cereći se. Brzo ponovo zakopčavam jaknu. Žena stoji iza šaltera u čekaonici, dodaje mi pilule, a da me ni ne pita za ličnu kartu.

„Laku noć“, dodaje.

Uzimam prvu pilulu tek nakon što sam legla u krevet. Gledam Seks i grad kako ne bih svesno osetila dejstvo leka, ali to se ipak dešava. Velika izmaglica izdiže se iznad mene. Gotovo istog trenutka zapadam u stanje opijenosti koje me nagoni na spavanje. U snu sedim u kutiji, rukama guram vrh kutije što je snažnije moguće, ali ne uspevam da pomerim poklopac. Spavam osam sati. Budim se oko tri sata popodne s gorućim bolom. Prvo odlazim do ogledala. Obraz je još više porastao, usta su mi još par milimetara otvorenija. Nije samo umnjak ostatak prošlosti, čitava moja pojava poprima srednjovekovni oblik. Šaljem selfije prijateljima koji se smeju i traže još fotografija.

Svi preostali umnjaci u mojim ustima mogu tu i da ostanu, kažem sebi, možda još uvek pomalo opijena morfinom. Vi ste neprilagođena bića za koje želim da napravim prostora. Povećaću vilicu ukoliko je potrebno. Ne znam još uvek kako. Drug je jednom prilikom kupio pajser jer je izgubio ključeve od brave za bicikl. Možda mogu da ga upotrebim. Evolucija želi da uči samo na strahotama. Nekoliko pilula morfina i neljubazni oralni hirurg je ništa neće naučiti.

Još 21 noć

U pola devet ujutro mogu da dođem na kliniku. Moj doktor tog dana ne radi. Drugi čovek mi snažno pritiska obraz, opet mi naviru suze na oči, a ovoga puta i grudvasta tečnost na usta. Asistent drži kartonsku posudu u koju treba da pljujem. Palčevima nastavlja da mi pritiska obraze, čak i nakon poslednje pilule morfina osećam probadajući bol. Iz usta nastavlja da teče braonkasta materija. Više se ne usuđujem da gledam u posudu, koja sada deluje teža. Napuštam prostoriju uz recept za antibiotike i instrukcije kako da sama iscedim gnoj iz obraza. Nikada ranije se nisam osećala tako nestabilno. Nisam uspela da doručkujem, hrana nije mogla da prođe kroz prorez u koji su se pretvorila moja usta. U apoteci sam se onesvestila.

Nedostajem umnjaku, pomišljam ležeći ponovo u svom krevetu. Uzela sam prvu tabletu antibiotika. Na pola sata cedim gnoj iz obraza. Tečnost mi se sliva između kutnjaka i desni u usta. Pljujem tečnost što je brže moguće u čašu na noćnom stočiću. Sati sporo prolaze. Ljudi na Instagramu obilaze pet restorana u gradu, fotografišu jela na kartonskim tanjirićima. Kartonski tanjirići napravljeni su od istog materijala kao posude za pljuvanje kod zubara. Drugi prave selfije s bebama, beba ponekad drži flašu piva u rukama. Želim sve da vidim.

„Videli ste sve objave“, kaže Instragram.

Na Tviteru su svi uvređeni. Ili čak ništa ne pišu već samo dele tuđe tvitove uz natpis „Ovo!“

Još 7 noći

Kad pitam druga kada prestaje bol, kaže mi da neću ni primetiti, da ću izaći iz kuće i da ću samo shvatiti da ga više nema. Da neću ni primetiti da me već par sati ništa ne boli. Uzdam se u to. Počela sam da jedem čips, iako se sve vreme plašim da će se nešto zaglaviti u rupi skroz pozadi u ustima. Nakon svakog obroka, uključujući i grickalice, postavljam špric na mesto gde se nekada nalazio umnjak. Istiskam vodu u rupu kako bih je očistila. Tako mi je naredio asistent.

Dan nakon poslednje noći

Drug je bio u pravu. Bol je nestao. Odjednom ga više ne osećam. Ne ispiram više špricom rupu, desni su zarasle. Vidim u ogledalu kako se formirao obod, zdrav i svetloroze boje. Mesto na kom se nekada nalazio umnjak je pokriveno. Ostatak iz kamenog doba koji bih radije i dalje nosila sa sobom.