Sveće umesto lustera. Vedra umesto bidea. Slučajni, legalni pobačaji, u izobilju.

Bilo je to u srednjem veku, u toku je bio još jedan porođaj u kući. Srećna, rodila se svetlost. Bila je to prva devojčica plavih očiju. Po prvi put na zemlji, pod nebeskim svodom, nijanse očiju onoga što je iznad, a ne ispod. Prvo čudo estetike kakvo, a ni slično, kestenjaste i/ili crne oči kraljevstva nikada nisu videle.

Žena je izašla napolje. S organskim zelenišem u jednoj i novorođenčetom u drugoj ruci. Pošla je u crkvu da im pokaže ono, možda će sveštenik umeti da odgonetne značenje, možda stoji negde u spisima, a ako sveštenik ne zna, možda će biskup znati. Pre svega, blagoslov, i s njim uverenje da ih neće žive spaliti, ni majku ni ćerku, jer one nisu ni veštice ni kurve, i nisu krive za ono.

“Ono” je moglo biti đavolja rabota. Nikad se ne zna, međutim ženine misli upravljale su se ka lepoti i nevinosti. Zdrava pamet umela je da blesne i u Mračno doba, kao i danas, kao i uvek, da blesne.

Nije bilo potrebe za biskupom, jer ih je sveštenik sâm primio i blagoslovio, zabrinuta majka je osetila olakšanje, ali ipak je postojao jedan uslov, da pođu s njim da vide kralja. I kralj ih je primio i odmah naredio da se priredi gozba, da se proslavi čudo.

Izneli su organsku ćuretinu, pire od organskog slatkog krompira, organsko grožđe, stvari kojih u ono doba nije bilo. Majka je, izgladnela i zapanjena, osetila još veće olakšanje, s divljenjem posmatrajući velelepni dvor, lep kako iznutra tako i spolja. A vlastelini su predložili - to jest, naložili - da devojčica živi na dvoru. Predložili su - to jest, naložili - da se zove Esmeralda, i zatim da majka ode, a da se devojčica preda dadiljama, one će znati šta da čine.

Majka je mogla da posećuje devojčicu jednom mesečno i kad god bi došla dali bi joj vreću dukata. Prava su dužnosti, dužnosti su prava, a s tom vrećom ipak je mogla da prehrani ostalu svoju biološku decu, koja su se rađala i umirala u skladu s hirovima meseca.

Esmeraldu su na dvoru zatvorili u sobu bez prozora. Učenjaci i savetnici sjatili su se i pohitali, jemčeći da Esmeraldu valja čuvati poput dragulja, daleko od urokljivih pogleda i, iznad svega, što dalje od svetlosti, jer bi ona zasigurno ožela te bisere, one plave zenice, nikada ranije viđene, smeštene na malecko lice prelepe bebe.

Povorke su dolazile sa sve četiri strane kraljevstva kako bi videle tu plavet. Ustanovili su da je Mračnom dobu došao kraj, jer su dugačke povorke pristizale da vide čudo, upoznaju novu kraljevu kći, koja će svojom plavom krvlju od sada potomcima darivati plave oči i tako dokazati čistotu loze, uzvišenost onog naroda, njegovu strahovitu nadmoć nad okolnim narodima.

Glas se proneo daleko, stigao je do visina i nizina susednih kraljevstava, koja su brže-bolje poslala svoje izaslanike da vide to čudo. Donosili su poklone s Istoka, organske slonove i majmune iz Kine, vunene grudnjake, stvari kojih nije bilo u ono doba. Ovce su delovale uhranjenije, ravnice ravnije, tama plavlje. Toliko je bilo poklona, toliko darova, toliko pompe, da je kraljevstvo, još od ranije imućno, postalo opsceno bogato. Postalo je imperija, a danas, kada je u opadanju, ima onih koji tvrde da je zbog Esmeraldinih očiju zastava onog pravougaonika, u vreme monarhije, bila belo-plava.

Devojčica plavih očiju bila je navršila deset godina. Bila je skriveno blago. Kad god bi kralj priredio gozbu, pozvao bi je kako bi je ambasadori videli i divili joj se u sedmercu. Izveli bi je iz tamne sobe u kojoj su je krili od svetlosti života, dadilje bi je na brzinu obukle, a ona bi, naučena da ih krije, otrla suze usamljenosti i ropstva.

“Ima plave oči jer je naša krv plava.”

“Bog ju je poslao da pokaže čistotu plemenite loze.”

“Esmeralda imperije je tu, a šta je s majkom, gde je ona?” - upitao je neko, ubrzo zatim odveden na giljotinu zato što je pitao za nekoga.

Esmeralda je još više plakala, pretvarala se u jezero suza, i vraćala se u mračnu sobu. Zbog tame, videla je samo tužnu izludelu priliku, ali nikada nije shvatila da je to njena sopstvena senka. Na gozbama su njene oči još jače sjajile zbog suza koje nisu prestajale i koje su ih natapale. Oči, što tužnije, to plavlje. Zahvaljujući tome, gosti bi nastavljali da piju, kralj da se goji, a kraljevstvo da se bogati.

PRESIJA, PRESIJA

Presija, presija, depresija.

Dogodilo se tako brzo da je bilo iznenada, onog dana kada se sve promenilo.

Internet je nestao, preko noći, odjednom, u trenu, za tili čas.

Tako je: internet je nestao, vrlo brzo, presija, presija, depresija.

Žuao je to prvi shvatio, jer on je bio taj koji je izmislio kraj interneta. Pošao je na posao, deprimiran, izašavši iz stana svoje majke, koja je imala kliničku, dijagnostifikovanu, dakle opravdanu depresiju.

Presija, presija, depresija, Žuao je razmišljao o tome šta je depresija. Filozofirao je, a od toga nema ničega nesnosnijeg. Depresija je nešto opšte, ne samo njihovo, mogao je da je prepozna gde god da pogleda, nije bila samo stvarnost čitavog društva. Depresija je bila univerzalni zakon, u depresiji je bilo sve što je pod presijom, drugim rečima, sve što postoji, pod nebeskim svodom, i nad njim takođe. Život je spoticanje.

Ali njegova majka imala je dijagnostifikovanu depresiju; a to je druga priča. Klinička depresija je vrhunac opšte depresije, vrhunac okrenut nadole, sunovrat bez dna, bespomoćnost kakva se ne može ni zamisliti. Ko ne zna šta je klinička depresija nije kadar da je pojmi, jednako kao što nije kadar da leti, vozi bicikl zatvorenih očiju ili pliva dva sata pod vodom. Žuao je, u svojoj depresiji, koja je bila majčina, koja je bila opšta, koja je bila ljudska, uspevao da nasluti ukus i nauk stanja koje se naziva dubokom depresijom.

Majka nije izlazila iz kuće već tri meseca. Žuao je dolazio i odlazio iz stana koji je ličio na tamnicu, vukući depresiju za sobom poput krila. Niko osim Žuaa nije otvarao prozore kako bi duvanski dim zamenio manje sabijen vazduh. Hranio ju je. Ako bi starica sama nešto pojela, siroti Žuao osećao se kao da je postigao nešto veliko.

Depresija je zarazna. Žuaova majka ju je zakačila, pa ju je onda prenela sinu, koji ide depresivan na posao, a tamo deprimira druge. Žuao je radio u fotokopirnici i obim deprimirajućih stvari koje je svakodnevno štampao dovodio ga je do zapanjenosti i očajanja.

Radove iz prava, beskorisne disertacije koje niko neće pročitati, pisma za neuspele flertove, reklamne brošure. Šolje s fotografijama nekog žgolje, podloge za miša za laboratorije i farmaceutske kompanije, te demprimirajuće prodavce antidepresiva. Fotografije parova koje je ljubav prevarila, razvučene na platnu. Nalepnice za automobile. Zagađenost se rimuje s deprimiranost.

Bila je zima, što, naravno, pogoršava depresiju. Sunce je sijalo tek ponekad, kišnih dana bilo je na pretek, previše oblaka, premalo dnevne svetlosti… a ima li ičega depresivnijeg od toga?

Tog zimskog dana sunce se ipak promolilo. Najavili su na vremenskoj prognozi. Ali bio je decembar i sunce je bilo stidljivo i bledo, poput Žuaa i drugih ljudi koji su iskoristili trenutak da prošetaju kraj reke. Stidljivo i bledo sunce činilo je da bledi ljudi zamalo postanu manje stidljivi. Sada su zamalo gledali jedni druge, zamalo se osmehivali, zamalo su živeli, makar tu, pored reke, makar tu, onog sunčanog zimskog dana.

Žuao je šetao duž spokojne reke, pokušavajući da otrese depresiju. Zažmurio je na suncu, pružio lice toploti, nešto u njemu se zacelilo. Kad god bi stao da posmatra druge, postajao bi još tužniji. A to je ozbiljan problem za nekoga ko, poput njega, radi neposredno s ljudima.

Pogledao je na deprimirajući sat. Bilo je vreme da krene na posao i bavi se tuđim depresijama. U radnji je sedeo na hoklici, od koje su ga bolela leđa, slao je narudžbine mejlom, štampao u boji, crno-belo, jednostrano i dvostrano, male i velike formate. Gde god da se okrene, depresija. Majice s deprimirajućim sloganima, duksevi s deprimirajućim sloganima, Božićni pokloni. Kreditne kartice koje ne rade, kompjuteri koji se koče. Dobavljač tonera koji kasni, a pritom dostavlja sve veće i veće račune, zbog nekakve depresije. Čovek koji je doneo toner ne može ništa, odgovara, izveštava, pruža informacije, nema pravo ni da bude on sam.

Radno vreme se završilo. Otišao je kući. Više nije bilo sunca ni za koga. Kada je stigao kući, majka je gledala u telefon.

Žuaovi dani imali su dva trijumfalna trenutka: kada bi majka sama nešto pojela i kada bi otišla na društvene mreže. Provela je čitavu zimu u onoj depresiji, zaustavljena i zarobljena, gledajući u prazno. Tek bi ponekad uspela da ode na društvene mreže, nakon što bi jela. Bio bi to znak poboljšanja, makar bi malo mrdnula prste i oči, život bi makar blesnuo u njoj.

Klinička, dijagnostifikovana depresija je ovo: osoba je toliko tužna da ni ne mrda. Kao da je mrtva. Tog dana Žuao je odlučio da ne plati račun za internet.