Posmatrajući Andreja kako odlazi, zavolela sam ga. Oči su mi bile uprte u crni ispupčeni ranac koji je nosio na leđima poput štita. Ranac je bio dupke pun i odmah se videlo da nije na proputovanju, da se nikuda nije zaputio. Da se tako popeo na planine, možda bi ga ranac povukao unazad, u provaliju. Rajsferšlusi ranca bili su dotrajali, svakog časa su mogli da popuste i popucaju, a ja sam zamišljala kako se ranac otvara, kao airbag, vazdušni jastuk, bivajući sve veći i veći, kao padobran koji ga podiže i odnosi na mesto na kom treba da bude.

U prvom srednje sva su deca na ramenima nosila teške rančeve, koji bi im leđa blago povijali unazad. Svako je na etiketi ranca imao ispisano ime. Neka deca nisu pisala imena na etiketi već na ranac, alkoholnim markerom, kao da su time želela da odbrane svoju imovinu, da obeleže teritoriju. Deca iz razreda koja pripadaju istom krugu prijatelja, pisala su jedni drugima imena po stvarima. Onaj kome je bilo uskraćeno da se potpiše na tuđim koricama, kao da nije ni postojao. Na času mi se pogled susretao s pogledom dečaka koji je uvek ćutao. Jedini je imao paperjaste dlačice na vilicama i tamne obrve, koje su mu natkrivale oči poput krovova.

Uzela sam mu marker i napisala svoje ime na njegovoj pernici. On je uzeo moj marker i napisao svoje ime na mojoj pernici. Sve je moralo biti obeleženo. Svuda smo ostavljali imena. Jedni drugima po rukama i nogama, na đonovima cipela, na platnenim sedištima autobusa, na vratima devojačkih toaleta, na klupama fiskulturne sale, na zidovima pored školske kapije; ostavljali smo imena kao dokaz, za kasnije, kada svako krene svojim putem. Bili su to vapaji protiv zaborava, bio je to zavet. Ubacivali smo jedni drugima pisamca u knjige, ja sam ubacivala pesme u njegove patike, čuvala autobuske i vozne karte. Imali smo ideju da napišemo pismo i da ga zakopamo, a kasnije da ga otkopamo, ispod peska. Na svetu se sve moglo okrenuti naglavačke, ali naš rukopis je ostajao, izbledeo, no i dalje čitljiv.

Andreja sam upoznala na trgu u Briselu. Nosio je košulju krem boje i plavu kravatu. Platnene pantalone koje su muškarci nosili pre pedeset godina. Lakirane cipele. Na prvi pogled izgledao je kao stari gospodin, nedostajala mu je samo aktentašna, štap ili monokl. Upitao me je da li imam vremena, tražio je nekog ko govori holandski. Njegove oči su me podsetile na nekog. Činilo se kao da se mnogo duže poznajemo.

Njegov teški ranac ga je odao, kao i ručni sat. Bila je to stara, crvena sprava od plastike, dečja stvarčica, kao da ju je izvukao iz automata za igračke, na nekom vašaru ili u lunaparku. Trebalo bi da nosi sat sa zlatnim kaišem, s pravim staklom i plemenitim čelikom, a ne s plastičnim brojčanikom.

Bio je to čovek s kim inače ne bih ni reč prozborila.

Otkopčao je ranac i prebirao po papirima koji su bili presavijeni, kao ručno izrađena knjiga. Na svakom praznom prostoru lista bila su naškrabana crna slova, sve margine popunjene, beleške ispisane na raznim jezicima. Pogledom sam uhvatila obrise telefonskih brojeva i imena, rečenica i termina, nabrajanja i uzvičnika. Iz hrpe papira izvukao je malu cedulju i otvorio je.

U prvom trenutku nisam umela da pročitam. Rukopis je bio uredno ispisan ćiriličnim slovima, na nekim mestima precrtan, grupisan u rečenice poput strofa. Slova su bila pogrešno napisana.

Na jednom mestu sam pročitala: svi će ljudi braća biti. Pokazao je prstom i nasmejao se, pričao je o Šileru i Betovenu. Pretpostavila sam da želi da mu objasnim nešto praktično, kako da zakaže termin kod lekara, da popuni obrazac ili da mu pokažem put, no na hartiji je bio svojeručno urađen prevod Šilera, na četiri jezika. Oda radosti. Himna Evropske Unije.

‘Tous les humains deviennent des frères’, prošaputao je.

‘Svi će ljudi zbratimljeni biti’, rekoh.

‘Zbratimljeni ili braća?’

‘Može se prevesti na oba načina.’

‘Svi će ljudi braća biti.’

Lagano je pevušio reči pesme. Ispravljala sam ga. Stihovi su mi prelazili preko usana, a Andrej je pažljivo posmatrao pokrete mojih usta, način na koji izgovaram reči. Na papiru sam mu napisala tekst na holandskom. On mi je zapisao rečenicu na rumunskom. Rukopis mu je bio malo krivudav, nespretan, poletan, drhtav. Razmenili smo ceduljice. Potom je napisao svoje ime na papiru. A ja svoje na njegovom, izgledalo je kao tihi ritual. Dok sam okretala kapicu na olovci, pogledala sam na svoj ručni sat i srebrne kazaljke na njemu, koje su se presijavale na suncu.

‘Idem u…’

Zastao mi je glas u grlu. Idem kući, htela sam da kažem, ali sam u poslednjem trenutku progutala reč kući. O kućama i krevetima nismo razgovarali, zaobišli smo to. Pozdravio me je i nastavio dalje, kao kornjača, s crnom torbom kao kućom na leđima.

Sutradan sam ga tražila u svakom kutku. Pravila sam planove da s njim odem u muzej ili na kafu. Počela sam da verujem da ćemo se opet sresti, da će se slučaj pobrinuti da nam se putevi još jedanput ukrste. Grad se pred mojim očima transformisao i podelio u dve grupe. Ulicama su prolazili ljudi sa i bez papira. Nisam znala gde bih mogla da ga pronađem i krenula sam prema centru. Pored parlamenta ugledala sam momke u odelima. Nad njihovim glavama vijorile su se evropske zastave. Na reverima sakoa zakačili su pločicu s imenom, nosili su aktentašne i govorili engleski. Motali su se pred zgradom s telefonima prislonjenim na uši. U odrazu kongresne zgrade videla sam sebe kako stojim preko puta. Muškarci su mahali bedževima pred ulazom, ulazili i izlazili iz hale, podizali ruke i ćutke ulazili u taksi, nestajući iza zatamnjenih prozora u pravcu ambasada, predvorja hotela ili letnjikovaca.

Nekoliko dana kasnije dobila sam od Andreja imejl s poezijom. Pisao je o cveću, zvezdama, prijateljstvu i pticama. Svoje pesme na rumunskom preveo je uz pomoć Google Translate-a i poslao ih na četiri jezika. Nisam znala gde je našao moju imejl adresu i odakle je poslao mejlove.

Iste nedelje dogovorili smo se da se vidimo na trgu. Nosio je drugu kravatu, a u rukama je držao cveće koje je sam ubrao. Sedeli smo na klupi i posmatrali golubove iznad nas kako lete jedni oko drugih. Glas mu je bio promukao, a pomalo je i drhtao, kao i njegov rukopis.

‘Kada sam dolazio ovamo, imao sam sedam USB stikova, a sada ih imam još četiri.’

Čačkao je kopču svog plastičnog sata i gledao me sa strane. Negde usput izgubio je tri USB stika, na kojima su bili izvod iz matične knjige rođenih, svedočanstvo iz srednje škole i diploma.

Na brojčaniku je imao udubljenje. Protrljao ga je dok je pričao kako je zaspao na ulici i kako su ga pretukli.

‘Imao sam ključ. Ukrali su ga.’

Sedeo je nasuprot mene, popravio je kravatu i izgladio nabore pantalona. Potom je pokazao na golubove iznad nas i ćutao.

Tek kasnije sam shvatila da je to bio ključ od sefa u Rumuniji, u kome su pohranjena sva njegova originalna dokumenta, kao i gomila fotografija s roditeljima, dedom i babom, braćom, sestrama, tetkama, tečama, kao i fotografije iz vremena kada je bio beba. Bez svega toga nije bilo dokaza da Andrej postoji.

Pomislila sam na fotoalbume u kući mojih roditelja. Poslednje zalepljene fotografije datiraju iz trinaeste godine mog života. Nakon toga malo ih je sačuvano, snimci s VHS traka postali su nedostupni kada je video-rekorder izašao iz upotrebe, USB stikovi vremenom ne mogu da se učitaju, podaci na eksternim hard-diskovima nehotice se mogu izbrisati, a niko ne zna gde se nalazi virtuelni cloud. Svako je držao fotografije na telefonu i čuvao ih za sebe. Slike su bile senke, minijature, koje se i u četiri sata noću jednim klikom mogu otvoriti, a zatim ponovo zatvoriti.

Andrej me je zamolio da napravim zajedničku fotografiju i da je odštampam za njega. Najdraže bi mu bilo da se slikamo na trgu, s pticama, jer će ga to podsećati na nas. ‘Svi će ljudi braća biti’, promrmljao je dok smo se slikali, a u očima mu se videlo da zaista veruje u to. Himna Evropske Unije, koja mi je oduvek zvučala lagano i egzaltirano, sada je zvučala neprijatno i tugaljivo, kao breakup song. Otkad poznajem Andreja, svuda je čujem. Orkestarska verzija se koristila tokom takmičenja za pesmu Evrovizije, fudbalskog prvenstva ili Nacionalnog praznika. Čula sam Andrejev glas u duvačkim instrumentima. Niko nije znao tekst napamet, osim Andreja.

Na drugoj strani kanala videla sam muškarce s rančevima na ramenima, kako se vuku kao kornjače, ali nikuda ne idu. Bili su slojevito obučeni, nosili su pohabane cipele i ćutke gledali u pod. Sunce je sijalo iznad njihovih glava. Poslednjih godina bili su vazduh za mene, čak ne ni prolaznici, već drveće, kocke kaldrme, oblaci. Sada su izranjali jedan po jedan. Bilo ih je toliko da je izgledalo kao da su gomila, horda, hor. U odrazu vode viđala sam njihove siluete. Šetali su duž keja polako, nikada se ne osvrćući, a potom nestajali u daljini. Koliko dugo su bili ovde? Pre koliko vremena su odmorili leđa? Koliko dugo moraš ostati budan da potpuno poludiš?

Uveče u krevetu pomišljala sam na njegov lik. Leđa su mi bila prava i odmarala su se na dušeku. Pitala sam se gde je sada.

Andrej je sagradio kolibu pod jednim nadvožnjakom u gradu. Tvrdio je da je dobro spavati pod vedrim nebom. Ipak nikada ga nisam povela kući. Razmišljala sam o onome što je rekao onog podneva.

‘Kada s večeri, ležeći na leđima, pogledam gore, vidim dva goluba. Ljube se, ostaju zajedno, a da niko to ne traži od njih.’

Zvao se Andrej i imao je preko šezdeset godina. Rekao je da na kraju sve izađe na dobro. Bio je bibliotekar, hemičar, građevinski radnik, vozač autobusa, lice bez ličnih isprava i plesač koji izvodi piruete, pokrete i skokove, pada na kolena. Bio je beskrajno snažniji od mene. Bio je snažan kao konj za vuču, blistavi dijamant, odeven u košulju krem boje i plavu kravatu, s crnim rancem i lakiranim cipelama. Imao je lice starog Rumuna, koje se izbliza postepeno menjalo, iz očiju su mu zračili izvori svetlosti, toplotne lampe, usta su mu bila usta voljene osobe, imao je tamne obrve, koje su mu poput krovova natkrivale oči.

Sigurna sam da smo u istom trenutku mislili jedno na drugo. Moguće je poslati misli nekoj osobi, ako se dovoljno snažno misli na nju. Ako se noću budite s nečijim likom pred očima, možete biti sigurni da je i obrnuto slučaj. Tada se povlači prava linija od jednog srca do drugog. Ponekad me ta nit povuče za srce. U tom trenu ponovo pomislim na Andrejev ranac. S njim šeta gradom. Povlači remenje i torba se otvara, eksplodira, kao airbag, vazdušni jastuk, bivajući sve veći i veći, ne kao padobran, već kao zamak u vazduhu koji ga diže u visinu odakle mi maše pevajući i smejući se, svi će ljudi braća biti, viče, držeći moju ceduljicu u ruci, tous les humains deviennent des frères, i tako se podiže iznad ulica Brisela, iznad parlamenta, iznad kanala, iznad klupa, golubova, drveća, oblaka, na putu ka zvezdama, pevajući, mašući.