Karlota je ležala poleđuške u udobnoj, mekanoj postelji i zurila u nevidljivu tačku na plafonu, jedva obuzdavajući disanje kojeg je postala svesna kada se prenula iz košmara. Već se nije više ni sećala sna, nego samo osećanja očaja koji ju je probudio. Od trenutka kada se iznenada probudila usred noći, bezuspešno je svim silama pokušavala da umiri puls. Digla je ruke, zbacila pokrivač i ustala iz kreveta, ne obazirući se na plačljivo mjaukanje Matijaša, narandžastog prugastog mačka koji je dotada spokojno ležao pokraj nje. Bosim stopalima opipala je pod čija hladnoća ju je vraćala u stvarnost, a zatim se uputila ka kuhinji. Nije znala zašto, nije bila ni gladna ni žedna, no prisiljavala je sebe da uradi ma šta, ne bi li pomoću beznačajnih pokreta odagnala izmaglicu u koju kao da je zalutala. Pristavila je vodu i nasumice izvadila kesicu nekog čaja. Drhtala je, iako nije bilo hladno. Uznemireno je nasula vodu u šolju i uputila se ka kauču, gde se umotala u ćebe nastojeći da izbije iz glave misli koje su se uporno rojile. Matijaš, koji je bio došao za njom u kuhinju, muvajući joj se oko nogu kako bi je podsetio da je tu, legao joj je u krilo, glasno počeo da prede i isturio stomak da ga mazi. To ju je malo uspokojilo. Matijaš je bio besprekoran saputnik i idealan sedativ tokom ovih noćnih potresa. On i muzika. Zato je stavila slušalice u nadi da će je muzika odvesti na neko mirnije mesto, gde teskoba i očajanje nisu mogli da je pronađu.

Osvanula je na istom mestu, razrogačeno gledajući u dan koji je svitao, dok joj je muzika još uvek svirala u ušima. Crnih misli koje su je ranije ophrvavale noću sada nije mogla da se oslobodi ni tokom dana. U tom trenutku, njen duh bio je izvitopereni splet htenja i želja koje ni po čemu nisu odgovarale stvarnosti. Šta ju je to zapravo bacalo u toliki očaj? Imalo je veze s onim što društvo smatra nužnim, ključnim za sreću. Karlota je oduvek mislila da ima sreće. Imala je posao koji joj je pružao finansijsku sigurnost, takozvanu normalnu porodicu koja je voli, stabilnu vezu koja je išla utabanim putem. Eduardo je bio slika i prilika onoga što је Karlotina majka smatrala idealnim partnerom. Bio je pažljiv i nežan, pogleda uvek ispunjenog toplinom namenjenom samo njoj. Reč koja mu je najbolje pristajala bila je pouzdanost. Nije pamtila da su se ikada posvađali. Razgovarali su o zajedničkom životu, o braku, o porodici. O subotama kod kuće i večerama s prijateljima, nedeljnim ručkovima s porodicom i šetnjama uz more. O deci u najboljim privatnim školama i večerama u otmenim restoranima. Zvuči idilično, zar ne? Tako je barem mislila, bila je uverena da je sve ovo nužno za njenu budućnost, za njenu sreću. No sada su joj sumnje potpuno zamaglile horizont.

Često bi uhvatila sebe kako nepomično zuri u varljive kazaljke sata koje omeđavaju protok vremena, pitajući se kud se delo sve ono vreme koje je trebalo da iskoristi za nešto produktivno, no koje joj je curilo kroz prste. Želela je da zaustavi vreme, tog okrutnog kradljivca njenog spokoja i snova koje je neprestano odlagala. Smatrala ga je svojim neprijateljem. Svi su joj govorili da je odavno bilo vreme da se skrasi, zasnuje porodicu, doprinese rastu nataliteta. A nikada, ni jednog jedinog puta, ni u jednom trenutku, niko je nije pitao šta oseća, da li je srećna, da li je to ono što priželjkuje. I možda je tako bilo bolje. Nije bila sigurna šta bi odgovorila, nije bila sigurna šta je želela, nije želela da skrene sa staze koju je neko drugi, koju su mnogi drugi, utabali za nju, kao da su posredi linije dlana, put do odredišta koji je neko drugi davno utro za nju. Retki su bili trenuci kada bi osetila svojevrsno zatišje teskobe koja ju je paralizovala, predah od crnih misli, od osećaja da je saterana u ćošak, zatočena u mračnoj prostoriji bez ventilacije, bez vazduha, dok joj se zidovi približavaju i otimaju joj ono malo prostora što je imala. Bilo je to kada je bila sa njim, u toplini njegovog zagrljaja. Tada je osećala da će sve biti u redu, osećala je bliskost koja joj je govorila da ništa nije toliko loše, da ništa nije sasvim izgubljeno. Sigurno bi pristigli u mirnu luku, sigurno bi plovidba sa njim bila bezbrižna, bez velikih bura, bez velikih trzavica i previranja. No baš ta izvesnost ju je gušila i nagrizala joj dušu. Mirno more nikada nije iznedrilo dobre mornare. Šta se desilo s poletom koji je oduvek upravljao njenim životom? Šta je sa žarom jedne valjane svađe koji se pretvorio u žar strastvene noći provedene u krevetu? Gde su tu svi usponi i padovi istinski proživljenog života? Gde je tu ona? Sva ova pitanja tutnjala su joj u glavi dok je, teška srca i bolne duše, išla da se nađe sa Eduardom, kako bi dala još jednu priliku onome što su imali, kako bi shvatila šta zapravo želi, šta je to što će je zaista usrećiti.

Sunce se već spuštalo, bojeći nebo toplim narandžastim tonovima. Zateklo ih je u koritu starog, memljivog ribarskog čamca koji je ljuljuškalo blago talasanje plime. Karlota i Eduardo bili su šetali obalom, držeći se za ruke, sve dok nisu stigli do ribarskog seoceta gde je nekoliko čamaca nepomično čekalo bolje dane. Karlota je nagovorila Eduarda da se popnu u jedan od njih i sada su ležali jedno drugom u naručju, bez reči, osluškujući muk puste plaže. Karlotina glava počivala je na njegovim grudima i osećala je snažne, ritmične otkucaje njegovog srca, razmišljajući kako u tom času, u tom beskrajnom trenutku, ima sve što joj je potrebno kako bi osetila potpuni mir. Trebalo bi da joj je duša mirna i srce puno. Trebalo bi da su toplina Eduardovog tela spram njenog, njegov zagrljaj i slatki ukus poljubaca kojim ju je obasipao dovoljni da bude srećna, no nešto je nedostajalo. Nešto u njoj se nije uklapalo, poput kvadrata koji ne može da se uklopi u trougao. Koliko god da je pokušavala, zamišljala i silila, nije vredelo. Njih dvoje bili su dva oblika koja se neprestano sudaraju i sukobljavaju. Prigušeno je uzdahnula pripremajući se za povratak u stvarnost. Koliko god da je razmišljala i nastojala da nađe smisao, nije uspevala da shvati zašto joj sve ovo nije bilo dovoljno. Nije bila reč o nedostatku ljubavi ili želje da bude sa njim, naprosto nije bila kadra da zamisli da deli sve sa njim. Postojao je deo nje koji je bio tajna za sve druge, koji je čuvala kao kakvo skriveno blago, deo nje koji je bio opasan neprobojnim kamenim zidinama i kojeg nije bila spremna da se odrekne.

Već je dugo bila nezadovoljna i osećala se neispunjenom. Činilo joj se da je tokom njihove veze zalutala u lavirintu vremena. Ponekad bi se zapitala da li je osoba koju bi videla u ogledalu ista ona koja je bila kada su se upoznali. Katkad bi primetila da je ona iskra koja je oduvek obasjavala njen pogled zgasnula i da se onaj neusiljeni osmeh koji ju je oduvek krasio pretvorio u nekakvu kurtoaznu grimasu, koja kao da je služila da uveri druge da je još uvek ona ista osoba. Ali nije bila. Više nije mogla da se seti kada je učinila ili odlučila nešto ne razmišljajući ni o kome osim o sebi. Shvatila je da je došao trenutak za promenu, trenutak da nešto učini. I najsitniji delić njenog bića preklinjao ju je da se pokrene i trgne iz učmalosti u koju je zapala. Bilo je vreme da nešto promeni, pre nego što se učami u životu koji nije želela.

Napunila je prsa kiseonikom i uzdahnula. Jednom joj nije bilo dovoljno, pa je uzdahnula ponovo. Bio je to jedan od onih dubokih uzdaha koji kao da ispunjavaju čitavo telo kiseonikom neophodnim za velike promene. Ustala je, udaljviši toplinu njegovog tela od sebe, i izustila one jednostavne, kratke reči koje na kraju uvek sve promene: “Moramo da razgovaramo.” Kako nekome reći da nije reč o nedostatku ljubavi, da on nije učinio ništa pogrešno, da problem nije u njemu, nego u njoj? Kako objasniti da je nezadovoljstvo i potištenost polako ubijaju, da sve što Eduardo može da joj pruži njoj više nije dovoljno? I najzad, kako pitati kako je moguće da ništa nije primetio, da nije bio kadar da vidi da je Karlota u koju se bio zaljubio postepeno bledela sve dok se nije pretvorila u priviđenje? Nije postojao najbolji način za to jer su naposletku ipak dva srca ostala slomljena, dva života su se preokrenula, snovi su se raspršili poput dima, suze su lile bez kraja i konca, jecaji su ostali zarobljeni u grlu i jednoj vezi došao je kraj.

Na putu kući, premda je osećala da joj je srce u krhotinama i bolove tamo gde nikada nije ni pomislila da bi ih mogla osetiti, premda nije uspevala da obuzda suze, nešto joj je govorilo da je donela ispravnu odluku, da je postupila na najbolji mogući način. Kako je mogla da usreći Eduarda, kada je negde usput izgubila sebe, kada je osećala da je nesrećna i da više ne prepoznaje samu sebe? Kada je odškrinula vrata stana, Matijaš ju je dočekao kao da je znao šta joj je na duši. Češao joj se o noge, tražeći pažnju i njen zagrljaj. Malo je toga što može da nas oraspoloži kao bezuslovna ljubav nekoga ko nam želi samo dobro.

Vreme je proticalo na onaj sebi svojstven, neumitni način, ustrajno i ne obazirući se ni na koga. Dani su ustupali mesto noćima, a noći su joj donosile sve mirnije snove i teskoba je iscurila kroz sito vremena poput peska u peščanom satu. Počela je da primećuje male promene, ne samo u sebi, već naročito u tome kako se osećala u vlastitoj koži. Košmari su se povukli u onaj deo uma gde je zaborav neprikosnoveni vladar. Težina i tmina teskobe raširile su krila i odletele negde daleko. Napokon se budila s osmehom na licu, srećna zbog malih stvari koje je bila prestala da primećuje. Karlotu su svi znali po njenom blistavom osmehu i radosti koja je isijavala iz svake pore njenog bića. Ova Karlota bila je skrivena već neko vreme, zaključana u kakvoj maloj kutiji, ali je srećom uspela da pronađe ključ i oslobodi se. Sada je ponovo nalazila radost u zalasku sunca, ponovo je plesala sama, ponovo se osećala lepom i potpunom. Nalazila je sreću u novim aktivnostima, u lutanju bez pravca i cilja. Naučila je da ponovo pronađe vlastiti glas i da voli sve nijanse sopstvenog bića. Naučila je da je gubitak ponekad put do pobede, kao i to da je izgubivši Eduarda ponovo dobila i pronašla sebe. Shvatila je da je važno ono što ona želi, a ne ono što drugi smatraju važnim. A najvažnije od svega uvek je bila i uvek će biti ona.