Moji prsti ogrubeli od rada i starosti grebu mi obraze kad god stanem da brišem ove suze koje ne prestaju. Ubeđena sam da je more beskrajno i ne znam odakle se svako malo u meni rodi još jedna tuga kad sam iznutra već mrtva. Zar nema mira ni kada se sve završi?

Nikada nisam videla more, ali znam kako se prave staze. Vodi niko nije gospodar, ona uvek teče gde ona hoće, ali ja znam kako da je usmerim u brazde i iskoristim njenu tvrdoglavost, pre nego što mi opet umakne i dene se tamo daleko puneći prostore mog neznanstva. Još uvek nisam samerila čuđenje pred prizorom okeana, nepismena sam za horizonte, ali u meni više nema dubine da ispunim plimu znatiželje onih inspektora tamo unutra.

Šta mogu da im kažem? Šta ja znam? Osim da se nazad ne može? Moja žalost bila je za čitav život, ali znala sam kako da se nosim s njom, nosila sam crninu, pridržavala sam se svih pravila koja jedna duša, neka joj se Bog smiluje, traži da se za nju ispune na zemlji, uzdržavala sam se od ekstravagancija - kao da sam ih i mogla imati! - i navikla sam se na ovaj život u crnini. Ali još uvek nisam bila upoznala gorčinu koja nam ispuni usta kada tragedija zakuca na vrata i objavi da će svaki naredni dan biti teži od prethodnog. Tek sada sam osetila dubine ponora, premda sam ih već slutila.

Ponekad bih pomislila kako je život gospodina sveštenika u opasnosti. Jednom sam mu čak rekla:

Treba da pobegnete u Francusku, kod roditelja, tamo vam niko neće nauditi.

A on, ne znam kojim je mađijama odagnavao strah, ali se činilo kao da se rodio oslobođen slabosti, ovako mi je odogovorio:

Znate da se Hrist borio, iako je znao da će ga ubiti. Tačno je znao šta ga čeka i mogao je da izbegne smrt, a ipak je odabrao da ne pobegne.

Neka mi Bog oprosti moj manjak vere, koji je dopola strah a otpola neznanje, ali odgovorila sam mu:

Vi niste Hrist. Bežite!

A on me je pogledao onim očima koje su bile divlji konji i od kojih me je podilazila jeza.

Ako pobegnem, kukavica sam - i tu je bio kraj razgovoru.

Oduvek sam živela u selu, moj život bio je lišen događaja od značaja. Ja sam starica koja ume samo da kopa zemlju i predviđa vreme prema boji i brzini oblaka koji se rađaju iza planine. Nama siromaštvo prianja za kožu baš kao i zemlja za nokte stopala. Ali moja deca htela su da joj se suprotstave i ja sam ih podržala. Želela sam im bolji život od svog. Jedno po jedno otišli su za Francusku. Posle toga, slali su mi pisma, novac, fotografije s venčanja, fotografije unuka i uputstva za gradnju kuća. Moja najveća radost bila je kada bi došli da me posete, čak i kada su im porodice porasle u broju i u prohtevima za udobnošću, a ja i dalje živela u straćari. Tek kada sam videla kolike su kuće sagradili u selu, raznorazne sprave i nameštaj koji su kupili da ih urede, odeću za različite prilike koju su nosili i količinu hrane koju su kupovali u gradu, shvatila sam šta im sve nisam pružila. Gledala sam sve to, ali niti sam ja osećala krivicu, niti su mi oni nešto zamerali. Ko daje sve što ima, od toga više ne mora.

Jednog dana, već sam bila udovica, pozvala sam komšinicu i častila je nekim slatkišem da bi mi pročitala pismo moje Margaride. Pisala je da joj je starija ćerka već stasala za školu i da oni hoće da im dete uči školu u Portugalu. Neka mi je pošalju, ja ću je čuvati, to sam rekla devojci da napiše na papiru od dvadeset centi koji sam kupila u varoši. Narednog leta, došli su na raspust s malom. Kad je videla da oni odlaze bez nje, stala je da plače kao kišna godina. Duša me je bolela, ali sam učinila sve što sam mogla da bi joj bilo dobro kod mene. Naredne godine došla je i njena sestra i tad je već bilo lakše, jer su imale jedna drugu za utehu. Kad su htele da prave nestašluke, pričale bi na francuskom, a ja bih se pravila da se ljutim, iako sam volela da ih slušam.

Kad je Paula završila četvrti razred osnovne, roditelji su hteli da nastavi da se školuje u liceju. Kako, kad od varoši do našeg zaseoka nije bilo ni puta? Da je pošaljem peške, trebalo bi joj više od sat i po do tamo i isto toliko nazad, da ne pominjem planinske vremenske uslove kako zimi tako i leti. Moja kćerka je na kraju ovako to rešila: skrpila je nekako sve što je imala i što nije imala, kupila kuću u Vila Realu i pitala me da se preselim tamo s unukama. Nije mi bilo lako da se naviknem da sve kupujem gotovo i provodim više vremena u kući nego van, ali su mi devojčice već toliko bile prirasle za srce da bih otišla u ma koji kutak sveta samo da im se nađem. I tako sam počela samo povremeno da dolazim u svoj kraj i da očima nekoga ko dolazi spolja opažam ono što se iznutra ne vidi. Tek tada, kada bih povela unuke za vikend ili raspust u selo da sadimo baštu i brinemo o njoj - jer životinje smo sve bili što pojeli što prodali što dali - uvidela sam u kakvoj smo bedi bili prisiljeni da živimo. Bez puta kojim bi automobil mogao da dođe u slučaju nužde, bez telefona da se čujemo s onima koji su u ratu ili pečalbi, ili da pozovemo lekara, bez struje da uključimo neki aparat… Postalo mi je jasno da se ko god jednom ode iz ove bestragije nikada neće vratiti i kroz grudi mi je prošao crni oblak tuge i čežnje za decom i unucima uveličan idejom da smo nepovratno odvojeni.

Kuća u kojoj smo živeli u gradu bila je na samom ulasku u Vilu Real, odmah posle Kruž daš Almaš, u pravcu Industrijske škole. Bila je odlična i imala je malu baštu, u kojoj sam naučila da radim jer sam gorela od želje da isprljam noge zemljom. Iako se naš stan nalazio u zgradi od dva sprata, okolne ulice bile su ispunjene raskošnim kućama u kojima su živeli inženjeri, profesori i lekari, jedan od njih bio je i doktor Bento, koji nam je priskakao u pomoć kada bi nas neka muka u selu naterala da pozovemo lekara i sveštenika; i sudija Feližmino Morgado, ćutljiv gospodin, isto nam je bio komšija. Utorak i petak bili su pijačni dani, tada bi supruge svih ovih važnih ljudi rano izjutra izlazile sa služavkama da bi izabrale najbolje proizvode pre nego što narod iz okolnih sela navali u kupovinu. Ja sam radije išla nešto kasnije, kako bih srela neku od mojih komšinica iz sela koja bi mi ispričala novosti. Često bi mi tražili da im učinim neku uslugu i to sam drage volje radila, da im odnesem dokumenta u neke državne ustanove ili da im se za nešto raspitam u pošti. Dane sam provodila zatvorena u kući i imala sam vremena, a razveselio bi me svaki izgovor da izađem, posebno kada bih još mogla da se nađem nekome. S druge strane, osećala sam se kao privilegovana, kao kakva vlastelinka, jer nisam morala da savijam leđa kako bih iščupala ono što ću pojesti za razliku od mojih komšija, pa su mi ove male usluge koje sam im činila pomagale da umirim savest. Kad sam već bila navikla da svakog dana idem na misu, jednom sam u ispovesti opisala ovo osećanje nelagode zbog povlašćenog položaja koji me odvaja od onih koji su mi slični.

U međuvremenu, troškovi oko kuće postali su preveliki za moju kćerku i zeta i odlučili su da daju deo kuće u najam. Pošto je imala dva sprata, dali smo oglas da iznajmljujemo sobu i mali salon u prizemlju. Odmah pored bilo je i kupatilo koje bi samo stanar koristio. Tu su bile i trpezarija i kuhinja, a na gornjem spratu naše sobe i još jedno kupatilo. Prema ugovoru koji smo napravili, ja bih spremala hranu za gosta, budući da nismo predvideli da upotrebljava kuhinju.

Kad eto, među onima koji su se javili da iznajme stan, pojavio se jedan sveštenik. Ja ništa nisam odlučivala, sve sam radila kako mi je moja Margarida tražila, ali kad smo se čule telefonom postarala sam se da joj stavim do znanja da bih izabrala njega. Pre svega, jer je uvek dobra preporuka i mogao bi da utiče na moje unuke, koje nisu pokazivale naročitu sklonost prema crkvenim stvarima. A onda i zbog nečega što ne umem da objasnim. Dopao mi se i izazvao je u meni dobra osećanja, mislim da je to posredi. Moja Gida se složila i nedugo zatim počela sam da kuvam za četvoro. Nije prošlo mnogo i poverila sam mu obrazovanje devojčica, jer su one već učile u višim razredima i bio im je potreban tutor kadar da prati ono što uče i da zahteva od njih ono što je neophodno. Kao što sam rekla, ja sam nepismena.

Ovaj bol me guši i ne podnosim ovo mesto. Tokom čitavog života, uvek sam u molitvama ponavljala nekoliko stvari: da me Bog sačuva da ne umrem u smrtnom grehu, da sačuva zdravlje mojih, da me udalji od skandala i da me sačuva da nikad ne vidim zatvor, bolnicu ni sud. Sada znam da nisu uslišene, samo još nisam razumela šta sam to zgrešila da zaslužim ovo.

Prošlo je šest godina otkako smo izdali sobu i nisam mogla biti zadovoljnija mojim podstanarom. Uvek ljubazan, ispravan, raspoložen i rečit kao malo ko. Nema sumnje da sam uspela da nađem dobar uticaj za svoje unuke, jer one su ga slušale i poštovale i svi njegovi saveti bili su za njihovo dobro. Sećam se kako je jednog dana mlađa, Lizet, slagala nešto za večerom. Više se ne sećam o čemu se radilo, znam samo da nije bilo ništa za o glavu. A on je odmah shvatio i nekoliko puta je ponovio isto pitanje, tako da ona vidi da može da ispravi odgovor. Nisam sigurna da li je bila pobegla s časa ili je bilo nešto manje, ali pamtim kako joj je on mirno pokazao da ne veruje u ono što je rekla da bi se ispravila, a da je mala tvrdoglavo nastavila po svom. Nakon nekog vremena, rekao joj je da zna da to što je rekla nije istina i da ne dopušta laži, a da nije promenio ton ni za nijansu niti izgovorio jednu jedinu reč koja bi je umanjila ili ponizila. Ne znam kako je uspeo da dopre do nje bez grdnje. Čak sam i ja, mada nikada u životu nisam slagala, stala da razmišljam o prilikama kada sam, zbog okolnosti, ponešto iskrivila ili nisam ispričala baš sve… i kako je i to možda laž.

A onda je otišao za Lisabon. Ne znam tačno čime je otišao da se bavi, ali mislim da je i dalje bio profesor, kao i do tada na semeništu.