Potraga ne počinje svesno. Na uznemirujuć, neobjašnjiv način osećam povezanost s njom i njen nestanak ostavlja u meni mnoga pitanja. Budim se pitajući se gde spava i kako živi. Neprestano mislim na nju, dok lagano i nežno masturbiram među čaršavima i kroz krovni prozor posmatram oblake. Prolazeći pored tezgi s voćem u našem kraju, vrhovima prstiju prelazim po pomorandžama dok ne pronađem jednu sa savršenim porama, koja me podseća na nju.

Krenula sam kod nje na časove joge zbog upornog bola u vratu. Fizioterapeut mi je preporučio ovu vrstu joge, Ajengarovu metodu, jer koristi pomagala koja su bezbedna za prenapete početnike poput mene. Istog trena čim sam ušla u studio osvojili su me konopci, blokovi i jastuci poređani uz zidove, sve je odisalo obećanjem da ću ovladati svim tim tehnikama i steći kontrolu nad sobom. Ali ubrzo sam shvatila da ovi predmeti služe upravo tome da se oslobodim kontrole. Jedina lepa stvar na prvom času bio je položaj savasana na kraju, u kome smo morali da se pretvaramo da smo mrtvi. Tako je divno ležati nepomično, dok ona prolazi između naših ukočenih tela. Nastavite da dišete, pratite dah kao nit kroz nos, preko gornje usne. Koncentrišite se na dah.

Odmah su mi bili mrski ostali polaznici, način kako su lelujali ulicom s umotanim prostirkama, njihov usporen govor, dok sede sa strane poput lotosa pred početak časa. Maštala sam o tome kako im otimam drečave flaše i kako im donja usna drhti od besa. Imala sam averziju prema svim polaznicima joge u svom okruženju, osim prema njoj. Sviđao mi se način na koji je vezivala jaku, crnu kosu u punđu, koja bi se u toku časa spuštala, sve dok gumica ne bi skroz popustila i uvojci joj pali niz leđa. Bilo je nečeg u samoj prirodi njene sitne ponosite građe, u spokoju dok je sedela u turskom sedu. U pitanju je bila kombinacija svega toga, načina na koji je u položaju sveće krotkim pokretom ruke upasivala košulju u helanke, načina na koji je kratke nožne prste, nalik nožicama gekona, širila i podvlačila pod strunjaču. Kao da se spojilo nešto što bi inače bilo razdvojeno, nešto što se uz svu kontrolu sveta ne može sastaviti.

Ta kosa. Prvi put sam osetila njen miris kada smo vežbale u paru, polaznici joge vole zajedno da vežbaju. Srećom, gotovo uvek je ove vežbe radila sa mnom jer su se drugi polaznici plašili mog opsesivno-kompulzivnog poremećaja i beznadežne krutosti i odmah su formirali parove, tako da sam ja ostajala sama. Bila sam mirna koliko god sam mogla, dok mi je povlačila ramena unazad, pritiskala pršljenove ili podupirala vrat, recitujući pri tom mudrosti joge. Sve je povezano sa svim, tetive i koža, mišići i kosti, ako se nešto promeni u držanju, sve se menja. Potom sam se potpuno prepustila mirisu te kose, oštrom poput zapaljenog drveta, zamišljala sam kako joj izvlačim gumicu iz kose i kako rukom prolazim kroz taj haotični zastor, dok mi prsti mrse njene uvojke.

Bila je zima kada sam je srela na ulici, iznenađena time što je vidim u nečem što nije odeća za jogu, ovoj novoj kombinaciji usklađenoj s bojom njene kože i očiju. Otkrile smo da živimo u istom kraju. Dok je pričala kako se doselila ovamo, posmatrala sam njen oker šal i zamišljala kako leži na podu, a ja hvatam krajeve šala ispod njenih lopatica i podižem je k sebi, sve dok se tkanina ne rastegne i ispravi joj kičmu, lagano, pršljen po pršljen, upravo onako kako je ona to meni činila s kanapom na času nedelju dana ranije. Ne znam zašto me je taj pokret toliko ganuo. To podizanje. Udahni i izdahni, rekla je naprežući se. Kada zadržiš dah, tvoje telo se uspaniči. Nastaviš li da dišeš, znači da je sve u redu i da se telo prilagođava.

Nedelju dana kasnije dala nam je zadatak da povežemo konopce i da ih provučemo kroz metalne kolutove u zidu, nakon čega smo visili u tim konstrukcijama kao zatvorenici. Ovo disanje naglavačke bilo je puko prepuštanje, oblik potčinjavanja. Nakon vežbe prigušila je svetla na plafonu i pustila nas da se odmorimo na strunjačama. Škiljila sam kroz trepavice. Žuto svetlo, dobovanje kiše po prozorima, ta podignuta kosa, sve se grupisalo oko njenog profila, moćno i nečujno. Osećala sam kako mi se sokovi slivaju niz telo i mislila na kuću u kojoj sam odrasla, na svetle, bezbrižne dane u njoj kada sam bila dete. Razmišljala sam o svojoj porodici u toj kući, u mislima sam prolazila sobama koje su bile manje tesne, manje mračne nego što mi se sada čine. U kom trenutku se sve ovo prenosilo s generacije na generaciju, od kada ovi ljudi imaju bore i nameštaj izgleda prašnjav? Njeno stopalo s raširenim prstima stade pored moje glave i začuh joj glas: prvi uzrok patnje; ne postoji sigurnost, sve se menja.

Dva meseca kasnije izbila je pandemija i svet se drastično promenio, studio joge se zatvorio i ona je nestala iz mog života. Zapravo, govorim sebi da se pre radi o promeni. A ne o pravom nestanku. Kao što ključ ne nestaje, već se zagubi na nekom mestu, kao što nam roditelji umru, a mi godinama kasnije otkrivamo tragove koje su ostavili u našim mislima. Ili kao što oblak menja sastav. Ali ako nije nestala, gde je onda?

Počela sam da je tražim po kraju. Prolazim praznim ulicama, pored izloga zatvorenih radnji, mračnih kafića s barskim stolicama za šankom i pitam se šta ona radi. Trg na kome je ranije svakog jutra bila pijaca, zamro je u sunčevom svetlu. Krhotine stakla krckaju pod mojim đonovima. Prelazim raskrsnicu na kojoj smo se ranije srele i skrećem iza ugla, slutim da stanuje ovde negde i osvrćem se. Sobne biljke na prozorskom simsu, izbledele korice knjiga, osećam miris supe i vode od opranih sudova. U stomaku mi se skuplja klupko nostalgije.

Vraćajući se kući prolazim pored knjižare i pogled mi zastaje na džepnom izdanju u izlogu kraj ulaznih vrata. Naslov knjige je Impermanence is good. Osetim čudan ukus u ustima. Izgleda da se nešto što ne umem da definišem pokreće u mom telu. Zastajem. Pomišljam: nastavite s disanjem, telo se prilagođava. Osećaj prolazi i nastavljam dalje.

Pitam se da li sam uspela da ponovo uspostavim kontrolu. Ali ovo nije neurotična potraga, već pre očekivanje, bleda čežnja. Počela sam slobodnije da se krećem i vrat me osetno manje boli. Ponekad zaboravim na bol dok jedem nagnuta nad stolom ili dok se saginjem da podignem nešto s poda. Osećam se neobično neuredno ovih dana – da li je to zbog manjka društvenog kontakta? Polivam se kafom po džemperu umesto da je sručim u usta i čeznem za širokom odećom, pantalonama koje su manje tesne. Sandalama umesto mojih večitih patika. Osim toga osvrćem se, nikada se ranije nisam toliko osvrtala oko sebe dok šetam, ja koja sam ranije ciljano išla od jedne tačke do druge. Posmatram električne kablove razvučene iznad ulice, puzavice na fasadi vile i mislim na kanape u studiju za jogu. Zamišljam kako mi ruka nestaje u njenim uvojcima, kako se skuplja u pesnicu u bujnoj mekanoj kosi i kako joj povlačim glavu k sebi.

Nastupilo je pravo proleće i prvi put izlazim napolje bez kaputa. Gust, zasićen vazduh sabio se između zgrada, više ne primećujem da se granice između spolja i unutra gube. Bol u vratu je potpuno prestao i dok pružam ruke unazad uživam u tom pokretu, u disanju punim plućima. Potraga za njom bila je sastavni deo moje šetnje, postala je nesvesna, prešla je u naviku čija je svrha zaboravljena. Bila sam nalik životinji koja instinktivno sledi svoju stazu.

Tražite li tragove? pita jedan dečko dok šetam uličicom u kojoj ona možda stanuje. Trgoh se. Ne, rekoh, a potom, koncentrišući misli; tražim jednu ženu koja živi ovde. On stoji na vratima i raspakuje kartonske kutije.

Malo dalje mačka se šunja između parkiranih vozila.

Kako izgleda?

Teško mi je da odgovorim na to, lica se teško pamte jer se stalno menjaju. Mala, rekoh najzad, duge, tamne kose. Istočnjačke crte lica.

Imate li fotografiju?

Ne.

Gledamo se u oči. Potom on spušta kutije uz fasadu i sprema se da uđe unutra. Davala mi je časove, kažem, kao da to sve objašnjava.

Te večeri ponovo mislim na nju dok ležim. Sve teže mogu da je se setim, ali ta maglovitost ne stvara distancu, naprotiv, čini je bližom no ikad. Osećaj pri svršavanju je kao zatezanje škrga.

Narednog dana odšetala sam do parka gde se desilo nešto čudno. Sedam na travu ispod drveta i bez razmišljanja podvlačim stopala pod zadnjicu. Nikada ranije to nisam radila. Obično me zglobovi bole u položaju turskog seda, a sada sedim mirno povijenih kolena i razgledam okolo, dok se teške grane kestena njišu nad mojom glavom. Ustajem i šetam oko drveta. Hodam li sada drugačije? Gledam u nožne prste u sandalama i ponovo osećam slabašni pokret u telu. Pomeram stopalo, širim prste, zaista su moji, ali ipak se nešto promenilo, ne mogu da se setim da li sam ranije videla ove sandale. Prebacujem šal preko ramena i izlazim iz parka, koračajući i razmišljajući.

Odjednom ne znam šta tražim. Udišući prolećni vazduh osećam se osveženo i opušteno, kako se dugo vremena nisam osećala. Sve što mi se nađe na putu, u meni izaziva radosno čuđenje; zapuštene travke između kaldrme, zveckanje pribora za jelo o tanjire kroz otvoren prozor. Dah kao nit kroz nos. Šetajući otkrivam uličicu kojom još nikada nisam prošla i iz dosad nepoznatog ugla vidim crkvena zvona. Ulazim u pekaru i prodavačica me pozdravlja kao da smo bliske poznanice. Ne mogu da se setim da li sam je ranije videla. Od početka pandemije jedva da sam prozborila s nekim i njena prisnost me dirnu.

Jutros sam ustala kasno i sela kraj prozora među biljke i knjige. Posmatrala sam sunce na omalterisanim zidovima preko puta, čaršav koji se okačen na prozoru suši i lagano leprša. Potom sam raširila prostirku i stala u položaj adho mukha svanasana da se razbudim.

Dok sam uzimala poštu iz sandučeta, naišao je jedan momak iz susedstva. Neko je pitao za vas prošle nedelje, reče.

Ko?

Slegnuo je ramenima.

Neka žena, veoma vitka, kratke kose. Rekla je da je od vas uzimala časove. Čudno, odgovorih i na trenutak se osetih kao da sam izbačena iz ravnoteže. Kao da me kanap povukao. Sklonila sam kosu s lica, uzela traku s ručnog zgloba i zavezala kosu. Zatim sam navukla masku preko nosa i izašla na ulicu, klepećući đonovima sandala po pločniku.