Čmrljev žleb je kratak roman čiji su glavni junaci članovi porodice Flajs i žitelji sela Strmčnik gde pomenuta porodica ima predivan mali hotel. Svi su veoma srećni, a gosti izuzetno zadovoljni – bar na površini tako izgleda. U knjizi će se pokazati da to nije istina i zašto je tako.
Početna scena je nedeljni ručak, na stolu je činija s goveđom supom s rezancima, a za stolom sede članovi porodice: momak u ranim dvadesetim koji uporno proverava svoj mobilni i ne krije da bi upravo sada želeo da bude negde daleko odatle; pored njega sedi njegova mama, žena srednjih godina koja je evidentno veoma umorna i svega joj je preko glave; a treća je glava porodice, vitalna devedesetogodišnjakinja s biserima oko vrata koja drži konce u svojim čvrstim rukama. Zove se Vera Flajs i upravo je njen otac, građevinski mag koji se obogatio u kraljevini Jugoslaviji, usred tridesetih godina 20. veka u cilju diverzifikacije portfelja (a malo i zbog toga što je i sam voleo da skija), u Strmčniku dao da se izgradi hotel Flajs. Posle Drugog svetskog rata, objekat je preuzela država i nova vlast je u njega uselila duševno obolele osobe, ali početkom devedesetih kad se Jugoslavija raspala, a Slovenija se vratila kapitalizmu, hotel je vraćen preživelim članovima porodice, kome drugom nego Veri Flajs.Tada je već bila u penziji, ali puna životne energije i ni tren nije razmišljala: iz Ljubljane se preselila u Strmčnik, na to naterala i svoju kćer, a zatim započela detaljnu obnovu prilično uništenog objekta. Za građevinsku inženjerku u penziji bio je to dosta lak zadatak koji je odlično obavila, a ostatak porodične imovine uložila u izgradnju sistema prostrane žičare, pri čemu je ušla u poslovnu saradnju s lokalnim preduzetnikom koji je poslove počeo da razvija još u komunizmu, i to kao automehaničar i vremenom je dogurao dotle da postane vlasnik franšize za Audi.
Strmčnik se iz nekad romantičnog, ali uspavanog seoceta nepovratno izmenio u snobovski zimski ski centar. Hotelu Flajs bila je potrebna nova radna snaga i Vera je napokon pristala i unajmila krotku i skromnu čistačicu iz Bosne. Ova je posle nekoliko godina dovela i ćerku po imenu Almedina, kraće Alma, koja se pokazala kao bistra, samouverena i odlučna mlada žena. Upravo onakva kakva je pre nekih sedamdeset godina bila Vera.
Ali, vratimo se nedeljnom ručku s početka knjige: ručak prekida dolazak jahača koji malo podseća na ostarelog Grizlija Adamsa, a dolazi da kaže da su na obronku Čmrljevog žleba, ispod snega koji se topi, upravo našli mrtvog Romana – koji je (bio) Verin zet. Imao je okrvavljenu glavu, više nije moglo da se prepozna, rekla je pridošlica. Vest je trebalo da rastuži preživele članove porodice, ali to se nije dogodilo. U suštini, izgleda da im je laknulo. Roman im ionako nije nedostajao, jer je poslednjih godina imao naviku da svake jeseni odleti na Tajland i da se vrati tek na proleće, kad se završi zimska sezona.
Odavde počinje da se odvija klupko priče i da se otkriva prava slika. U Strmčnik dolazi policijski inspektor od čijih istraživačkih sposobnosti nema baš neke vajde, jer nije baš pametan. Ipak, protagonisti su zbog razvoja događaja sve nervozniji i počinju da ispadaju kosturi iz ormara. Skoro svako ima po jednog, uključujući Veru – njen kostur je zapravo najveći, jer je verovatno jasno da je mogla da postane glava porodice tek kada je umrlo nekoliko muškaraca?
Na kraju ima smisla objasniti naslov: Čmrljev žleb je toponim, ime brda u Strmčniku gde leti cvetaju medonosne biljke koje obleću bumbari kao što je to uobičajeno na velikim nadmorskim visinama. Zimi to brdo postaje skijaška staza i to crna i jedina koja je u Strmčniku uvrštena u sistem FIS. Bumbari su inače dobra metafora za muškarce: neophodni su za oplodnju, a kad to obave, ne samo da su nepotrebni kao trutovi, već mogu naneti i štetu, kao što Vera objašnjava Almi s kojom se šeta po Strmčniku pokušavajući da ustanovi da li je pravog kova da bi mogla da joj poveri upravljanje hotelom Flajs (Njen unuk, naime, studira istoriju umetnosti i ne pokazuje ni najmanju volju za nečim takvim). Na kraju se i to događa, a čitalac takođe saznaje da se Vera aktivno pobrinula za smrt svoga muža, dok je u smrti zeta samo učestvovala - pobrinula se da se u ključnom trenutku u njegovim rukama nađe neki stari pištolj koji je bio u upotrebi još u NOB-u. Ali, taj njen angažman bio je u funkciji viših ciljeva: ako zajedničkim snagama ne bi postigli da sam ode s ovog sveta, on bi sve prokockao svojim alkoholizmom i zavisnošću od igara na sreću (Na Tajland je odlazio u igraonice, a ne kod kurvi, što je Vera lično širila kao trač po selu samo da bi sakrila istinu zbog koje su pola hotela i jedna žičara već bili pod hipotekom.) i ugrozio bi na desetine radnih mesta.
***
Čmrljev žleb
ili Šta se u Strmčniku dogodilo za vreme nedeljnog ski pasa.

Nulti dan

Prsti su mu ponovo skoro automatski skliznuli ka mobilnom koji je odložio pored tanjira sa supom. Nije očekivao da se na ekranu ukaže ništa uzbudljivo, ali navika mu nije dala mira... Veb aplikaciju za upoznavanja bi, svaki put kada bi došao na nekoliko dana kući u posetu, radije deaktivirao. I, još uvek nije bio načisto da li je to radio zbog sebe i svoje porodice, jer mu je bilo neprijatno da ih time dovodi u glupu situaciju, ili je tako postupao da bi se zaštitio od neprijatnosti iz druge ruke: jer ne bi podneo da među pratiocima aplikacije ugleda glupave nadimke i sažaljenja vredne, napola mutne fotografije meštana koji su spolja gajili bezgrešni imidž voljenih muževa i uzornih očeva porodice, dok su iznutra bili sve osim toga. Da, spoljašnjost je u Strmčniku bila veoma važna.
„Prestani, ostavi već jednom taj telefon!”, bio je uzvik koji bi ga ošinuo po ruci skoro kao prut, tako je bučno odjeknuo u tamnoj kuhinji obloženoj drvetom.
„Nije pristojno sve vreme gledati u telefon za vreme ručka! Tvoja mama je tako dobro skuvala, a ti pljuješ na to! A nema baš puno prilike da možemo ovako zajedno da ručamo!”
Sagnuo je glavu i nehotice se potišteno pogrbio poput psa kojeg gazda izgrdi kada ga uhvati u nedozvoljenoj radnji. Pritom nije sasvim jasno da li je psu zaista žao zbog svog postupka ili je s vremenom samo naučio da odglumi grižu savesti, jer je shvatio da će tako obradovati vlasnika. Jan je posle više od dvadeset godina života svakako veoma dobro znao šta njegovu baku može da baci u loše raspoloženje, a šta da je razveseli. Znao je, takođe, da je spisak stvari koje je mogu ozlovoljiti značajno duži od spiska stvari koje su joj drage i od kojih će joj zaiskriti radost u očima. Vera nije bila jedna od onih dobroćudnih starih gospođa koje maze svoje unuke, kupuju im sladoled i voze u zoološki vrt, čak i kad im roditelji to izričito zabranjuju, jer su se njihova deca ružno ponašala i ne zaslužuju to. Jer, one su bake i one su svoju decu već vaspitale, a unuci su tu pre svega da se razmaze, zar ne?
Ali, Vera nije bila takva. Čak i kad se Jan ponašao uzorno, što je po pravilu bilo uvek, i kada je iz škole doneo svedočanstvo sa samim odličnim ocenama, što se događalo praktično svih prvih dvanaest godina školovanja, od svoje bake nije dobio ni reč podrške, a još manje nežni dodir.
 

A najmanje od svega novčanicu ili čak svežanj novčanica kakve su roditelji davali Janovim školskim drugovima koji su u školi postizali značajno lošiji uspeh. Roditelji, pa i babe i dede su im za školski uspeh, čak i vrlo dobar, kupovali skupe bicikle, vrhunsku ski opremu ili im davali pozamašne svote novca da sve to mogu sami da izaberu i kupe. Jan je učio da skija na nekim starim skijama, bicikl je nasledio od oca koji više nije želeo da ga vozi, ponekad je nosio i dotrajala odela i cipele iako nije imao starije braće ni sestara. Sve dok mu jednom neki drug iz škole, od koga je često pozajmljivao novac za užinu, nije odbrusio da više neće da mu daje i da više ne podnosi to njegovo cicijašenje, jer mu je mama rekla da imaju više nego dovoljno novca, Jan uopšte nije znao da su zaista dosta imućni. I prema merilima koja su važila izvan Strmčnika, važili bi za bogate, čak i u obližnjem gradu odakle su meštani voleli da dolaze kod njih na odmor. Njihov hotel zaista nije bio ne znam koliko velik i luksuzan, kao što su bili neki drugi u selu, imao je jedva petnaest soba, ali je bio najstariji i najlepši, a pre svega je mogao da se pohvali dugom tradicijom vlasništva. I tradicija i činjenica da je spadao u kategoriju tzv. porodičnih hotela vremenom su se sve više cenile i to im je garantovalo da hotel bude skoro stoprocentno popunjen, ne samo u zimskoj sezoni, već sve češće i leti.
Većina turista upada u zamku da pridev porodični, kada je reč o hotelskoj usluzi, garantuje posebnu toplinu i ljubav – kakve mogu pružiti samo porodice (što je takođe zamka i zabluda). Hotel Flajs je bio sasvim solidno vođen i čist i gosti su se u njemu dobro osećali i vraćali su se, ali sve to nije obezbeđivalo to što je u vlasništvu porodice, već upravo to što je u toj porodici bilo bar malo nečeg toplog, ljupkog, ljudskog. Glavni i jedini razlog što je hotel bio tako uspešan, bila je Vera. Vera kojoj se usne skoro nikad nisu iskrivile u osmeh, već su se mnogo češće stiskale u ravnu liniju koja je najviše podsećala na pukotinu na kasici. Kao da se stara gospođa plašila da će s vazduhom koji izdahne, koji pobegne kroz usnu šupljinu, pustiti u nepovrat i nešto dragoceno što bi trebalo još malo zadržati i nekako upotrebiti, unovčiti.
Takva je bila odavno, prvo Janovo sećanje na nju bilo je takvo, i s godinama je postajalo sve gore. Gledao ju je kako s dominantnim omalovažavajućim izrazom na licu sedi za stolom i upućuje mu hladan, prezriv pogled. Imala je voštani ten koji uprkos dubokoj starosti nije imao previše bora – kao da ju je upravo ta njena večita zlovolja čuvala od tragova starenja. Seda kosa joj se proređivala i uši obesile – viseće zlatne minđuše koje joj je poklonio otac za deseti rođendan i koje, kako sama kaže, od tada nije skinula, skoro da su joj bizarno raširile rupe u ušnim resicama. Klatile su se kao dojke afričkih starica koje bude nekakvu jezu i strah od smrti i starenja, od postepenog raspadanja tela. Jan nije podnosio pogled na njene ušne resice, svaki put kada bi došao kući i kad je zahtevala da je zagrli, zatvorio bi oči u užasu da ne gledate mlohave komade mesa. Kad je počeo da studira istoriju umetnosti i kad su im na predavanjima profesori predstavljali različite umetničke stilove kroz istoriju, shvatio je na koga ga baka podseća: na jednu od tetkastih gospođa kakve je slikao Rembrant po narudžbini pored njihovih muževa, pohlepnih trgovaca iz Haga ili Delfta s lukavim žarom u očima. Veri je falila samo još bela kapica i bela kragna na crnom džemperu, pa da bude u dlaku ista kao da je sišla sa platna nekog majstora severne renesanse. Bez muža, naravno, jer je on već odavno preminuo, Vera se u znak sećanja na njega, još otkad je postala udovica, oblačila u crno.
„Da, bako”, rekao je Jan. „Izvini”, dodao je i okrenuo se ka majci, sitnoj gospođi čije je lice bilo utoliko više utonulo i iscrpljeno koliko je koža na Verinom licu bila zategnutija i sjajnija.
Tada se začuo zvuk rzanja konja. Dolazio je kroz vrata terase koja su bila otvorena jer je napolju još bilo dosta toplo, a osim toga, dan je bio sunčan i zraci ranog prolećnog sunca su u vreme ručka već prilično drsko topili gomile snega na ogradi terase. Barica na podu je postajala sve veća i veća, noću bi se naravno opet zamrzla, kad bi živa opet skliznula ispod nule, ali bilo je jasno da su zimi dani odbrojani. To je, zapravo, bilo ono najlepše vreme za skijanje kad je sneg na stazama još uvek dovoljno čvrst, a skijaši su oko podneva mogli da se izvale na ležaljke ispred koliba i da se sunčaju kao gušteri. Zato su u tom prolećnom terminu i tarife za boravak u hotelu bile najviše.
Rzanje se sve više približavalo.
„Prokleti uzgajivač konja”, prezrivo je frknula Vera, „Ne mogu da verujem da još uvek ide naokolo s konjem. Šta zamišlja? Možda misli da je kao partizani koji su krajem rata dolazili u Ljubljanu, kad su ulice bile pune konjskih govana i kad je sve smrdelo? Iver ne pada daleko od klade”, rekla je, namrštila se i odložila pribor kao da ju je samo njištanje konja toliko uznemirilo da više nije mogla da jede.
Kroz vrata je provirila glava sa zaraslom kosom. Neka vrsta Grizlija Adamsa, samo što su mu kosa i brada već dobro osedele. Bio je zadihan, grabio je dah jednom rukom se naslonivši na prozorski sims. Već je otvorio usta da nešto kaže, kad...
„Zar ne možete da pozvonite i uđete na vrata kao svi normalni, civilizovani ljudi?”, ljutito mu se obratila Vera. „I ako se vaš konj bude olakšao u vrtu, pokupićete grudvice i odnećete ih sa sobom!”
„Našli su ... našli su ... auto!”, oklevajući je progovorila raščupana glava. „Auto koji je Miran jesenas zakopao u sneg! I za koji je raspisao nagradu! Sad su ga našli neki skijaši, u Čmrljevom žlebu su ga našli!”
„Stojane, molim vas, zašto vam se čini da nas to zanima? Zar ne vidite da ručamo? I pas voli da ga ostave na miru dok jede! Ometate nas!”
„U automobilu su našli ... Romana!”
Zazveckalo je - s bukom koja je nastala kad je kašika ispala iz ruke, nehotice je skrenula pažnju na sebe jedina osoba za trpezarijskim stolom koja sve vreme ručka nije rekla ni a ni b, iako je u razgovoru bar jednom izričito pomenuta i to kao dobra kuvarica kojoj pripadaju zasluge za ukusnu goveđu supu s rezancima. Kasnije će članovi porodice imati priliku da okuse i izvrstan prženi krompir i svinjski file - njenih ruku delo. I da li će im to uopšte biti posluženo? Vlastine ruke su se sada toliko tresle da nisu mogle da drže ni kašiku, a kamoli da zgrabe tiganj s krompirom koji se još grejao na šporetu ili pleh s pečenjem koji je bio u pećnici. Jana je obuzeo neprijatan osećaj da će se njegov boravak u rodnom selu koji je zamislio kao produženi vikend na kom će pre svega ići na skijanje, nepredviđeno odužiti. Osećao se kao da se ivica njegovog svilenog šala, koji je u naizgled nehajnoj, a u stvari pažljivo smišljenoj nonšalanciji obavio oko vrata, zaglavila u zupčaniku neke mašine. I da to vuče i vuče toliko snažno i intenzivno, da Janu ne preostaje ništa drugo nego da približi glavu jer bi mu se šal u protivnom zapetljao oko vrata i završio bi tragično kao Isidora Dankan. Učinilo mu se da se negde nešto pokrenulo i da to više ne može da se zaustavi. Nije više mogao da se pretvara da nije čuo ono što je čuo. Ili ono što je usledilo.
„Mrtav je, s krvavom glavom, samo to sam video, onda sam odmah došao ovamo...”
Vlasta je odgurnula tanjir od sebe toliko snažno da je supa pljusnula na karirani voskirani stolnjak, i s gnušanjem kao da je na tanjiru pred sobom ugledala ništa više ni manje od odsečene, krvave glave Jovana Krstitelja. Zatim je ustala i odjurila iz kuhinje, skrenula pored recepcijskog pulta i do vrata sa natpisom Toalete. Trčeći kao bez glave, kod recepcije je skoro srušila goste koji su tamo stajali u punoj skijaškoj opremi. Srećom, bili su zadubljeni u razgovor, da ludoj ženi koja je projurila nisu posvećivali previše pažnje.
„Da, ali ako uzmemo odmah prvog dana nedeljnu kartu, moramo zaista biti sigurni da će vreme svih sedam dana biti lepo”, rekao je on.
„Kažem ti da hoće. Nedeljna prognoza izgleda sjajno”, rekla je ona, obučena u ružičastu
šuškavu jaknu s belim krznenim okovratnikom i gurnula mu svoj telefon ispred nosa.
„Vidi, sunce do kraja nedelje”, rekla je nekim pobedonosnim glasom kao da svaki dan svojeručno donosi usijanu kuglu na nebeski svod ili bar kao da sama izrađuje meteorološku kartu za čitavo skijaško područje.
„Pa, dobro. Neka ti bude. Recimo da ti verujem”, rekao je on.
„Ne preostaje ti ništa drugo nego da mi veruješ. Uvek sam u pravu”, rekla je i u trenutku kad je njegova ruka već krenula da je kobajagi ćušne dobacila je:
„Tako nećemo uštedeti samo na karti koja je jeftinija za celu nedelju nego kad bismo kupovali svaki dan, već i na vremenu jer ne moramo svako jutro iznova da čekamo u redu ispred prozorčića na skijalištu. Da ne pominjem da imamo popust i u kupovini trosatne karte za danas popodne!”
Pogledao ju je s divljenjem i odmahnuo glavom kao da ne može da veruje kakvim blagom – štedljivom i snalažljivom ženom - ga je darovala sudbina. A ona se zavrtela na peti i okrenula prema recepciji baš u trenutku kada su se otvorila vrata toaleta i kroz njih se zagegala žena s licem belim kao kreč čiji je ten izgledao još nezdravije u kontrastu s vencem kovrdžave crne kose.
„Dobar dan, da li bih, molim vas, mogla da dobijem ključeve sobe koju smo rezervisali?”, rekla je žena u punoj skijaškoj opremi.
„Hitno je, žuri nam se!”
Vlasta je bez reči klimnula glavom, stala iza pulta recepcije, ispružila ruku prema mišu i zagledala se u ekran računara. Za trenutak joj se učinilo da će joj opet pripasti muka i da će baš tamo, na pult i na fascikle ispod pulta ili čak u džinovskom luku, na goste koji su se naslanjali na pult i radoznalo gledali u nju, povratiti žuč iz želuca. Uporno je govorila sebi da ništa drugo ni ne može da izbaci, da je njen želudac sasvim prazan, da joj nije muka, da uopšte nije tako loše ono što se dogodilo... Onda je ispružila ruku iza leđa i ne isprativši je pogledom, napamet zgrabila ključeve. Ali, ne baš napamet – izvukla ih je iz jedine pregrade u kojoj je nečeg bilo.
„Izvolite, gospođo i gospodine ..., dobrodošli u hotel Flajs. Želim vam prijatan boravak!”, rekla je Vlasta i sručila se na stolicu, bleda kao puder na obrazima cirkuskog klovna. Kad joj je iz oka skliznula suza, još više je ličila na njega.
„Vlaaaasto!! Dođi da završiš ručak”, začuo se Verin glas iz kuhinje. „Supa ti se skoro ohladila! Nećemo valjda da bacamo krompir i pečenje!”