Centralni lik novog romana Filipa Grujića je pravi „junak našeg doba“, mladić na prelasku iz dvadesetih (kada se sve prašta i ništa nije konačno) u tridesete (kada sve postaje obavezujuće i ozbiljno), upravo izašao iz duge veze s nejasnom idejom šta želi od života.

Njegova svakodnevica rastrzana između porodice (razvedeni otac i majka, njihovi novi partneri i vremešni, ali vrlo živopisni roditelji), prijatelja, devojaka i obaveza, komične epizode, snažan autoironijski ton i bolno iskrena promišljanja o tome šta uopšte znači biti srećan u trećoj deceniji XXI veka, sve su to delovi kompleksne ali majstorski složene literarne slagalice koju bez preterivanja možemo nazvati prvim pravim, ozbiljnim milenijalskim romanom u srpskoj književnosti.

Filip Grujić posle dva zapažena romana kojima je nagovestio veliki književni talenat ovim delom sazreva u jednog od najboljih pripovedača koje naša književnost ima, prestaje da bude samo njena svetla budućnost i postaje važna i nezaobilazna sadašnjost.

Ljiljana D. Ćuk’s short prose dives into the depths of human emotion, exploring a strong sense of existential despair. With a direct and uncompromising style, Ćuk reveals the struggle to make peace with a world that feels broken, where every part of reality comes with an unsettling sense of disgust. Her writing gives readers a raw and intense experience, confronting the challenge of finding meaning in a universe that seems indifferent.

"The short prose of Ljiljana D. Ćuk is not only exquisite literature, which it undoubtedly is, but also an expression of general despair, the torment of trying to come to terms with anything that exists, as everything existing is mostly seen and experienced as repulsive in itself." (Srdjan Srdić)

Као што је истакнуто у њеном поднаслову, књига Сваштоловац садржи приче о 44 необична предмета из близине и даљине. Радознали и разнолик избор, тематски распоређен, обухвата изненађујућа открића из целог света: чизме из Бутана, плочице из Барселоне по дизајну Гаудија, чаше за вино из Баскије, брош у облику срца из Сарајева, еспадриле са Пиринеја, скарабеји из старог Египта, канту за отпатке из Њујорка, комад наранџасте тканине са „Плутајућих пристаништа“ у језеру Изео, словеначког змаја, мапу Источног Берлина и још много тога. Причајући приче о конкретним предметима, Екатерина Петрова заправо говори и о местима из којих потичу – Дрвенграду и Катмандуу, Љубљани и Луизијани, Белведеру и Билбау, Селчуку и Централ парку – а истовремено их ставља у шири лингвистички, културни, историјски, антрополошки или географски контекст. Инвентивна мешавина путописа, есеја и кратких прича, текстови су пажљиво истражени и зачињени занимљивим чињеницама, али преломљени кроз субјективни поглед ауторке, као и кроз њену личну биографију као путника, преводиоца и сваштоловца. Уметнички трансформисан естетским оком Љубе Халеве, једне од најистакнутијих савремених бугарских илустратора, изглед књиге на диван и духовит начин хвата дух и расположење прича. На тај начин сама књига постаје леп, пријатан и радостан предмет - за читање и анализирање, за поседовање и поклон.