Kao i obično, tog jutra se probudila gladna. Zidovi sobe odzvanjali su od kvakanja patki koje nadleću krov i devojčica se uspravila u krevetu. Patke su do bakine kuće stigle izdaleka, možda sa drugog kontinenta, mašući krilima. Preko noći je prestala da ide u školu i poslali su je tu, kod bake koja je živela pored jezera kilometrima udaljena od najbližeg sela. Niko nije mario za nju. Tamo u gradu, njeni su roditelji tražili privatnost ili radili, bilo je nejasno. Ono, pak, u šta nije sumnjala bili su stomačni drhtaji svakog jutra, ali i u popodnevnim časovima. Pokazivala bi na stomak, gladna, govorila bi baki. Za doručak bi joj baka tostirala krišku hleba i pobrinula se da jednaka količina margarina bude razmazana po braonkastoj sredini. Ako bi bila dobro raspoložena, častila bi je kašičicom marmelade razmazane tako da na hlebu ostane samo tanak rozikasti želatinasti sloj. To ti je više nego dovoljno, govorila joj je pošto bi je koščatim prstima uštinula za podlakticu. Devojčica je žvakala svaki kraj kriške i grickala koricu celom dužinom. Potom bi lovila i najmanju mrvicu i stavljala ih u usta. Po podne, baka nije bila tako darežljiva. Ako bi imala sreće, ljuštila je jabuku i nudila joj polovinu. Drugu polovinu bi stavljala u usta, među tanke usne, običnu liniju mesa. Volela je da žvaće pokazujući zube, kao da jede vrelu pulpu.

Čak je ni dolazak patki nije sprečio da poželi da tog jutra nešto omete baku, nešto što će je zadržati dalje od kuhinje. Ispred ogledala je kosu skupila u rep. Maštala je o tome da pojede barem još jednu krišku hleba. Dok je silazila, skačući sa stepenika na stepenik, maštala je i o ukusima marmelade koje nikad nije probala. U kuhinji, baka joj je preprečila put, jesi li ih videla?, već su ovde, rekla je i pokazala na jezero. Devojčica je klimnula glavom i za trenutak zaboravila na glad. Videla ih je kroz prozor: tridesetak patki, neke zelenkaste, druge smeđe, plutale su na tamnoj vodi, bez ijednog pačeta. Jedna od njih je među perje skrila kljun, a, potom, čitavu glavu. Ne skidajući pogled s njih, pojela je tost u tri zalogaja i otpila gutljaj obranog mleka koje joj je baka poslužila u istoj šolji kao i obično, sa isprepletanim plavim i žutim cvetovima. Pre nekoliko nedelja ju je ispustila, cvetovi su se na pločicama rastavili na oštre komade. Nije upozorila baku, pa joj se jedan zabio u malić na nozi. Dva dana kasnije, po suncu su dopešačile do najbliže stanice i uhvatile autobus na sat vremena udaljenosti od grada. U dućanu su nabavile istu šolju, u kojoj joj je baka ponovo služila mleko svakog jutra.

Kada je završila doručak, ustala je i ostavila baku za stolom dok je u svesku beležila šta je pojela: krišku hleba, šoljicu kafe s malo mleka pošto nije volela da ga pije, i margarin. Pre nego što je izašla, pogledala ju je poslednji put: njena kratka, seda kosa odavala je pod potiljkom šiljate kičmene pršljenove koji su se nazirali ispod bluze. Izašavši kroz kuhinjska vrata pravo u dvorište, ganuto je osmotrila tamnu jezersku vodu. Oduvek je slušala o tom danu, danu kada dolaze patke. Obično tu nije provodila više od dve noći, ali sada se izgleda njenim roditeljima nije žurilo da dođu po nju. Baka je volela da joj bude blizu. Učinilo joj se da je sve vredelo, hladan tost i razvodnjeno mleko, parče jabuke. Sela je na travu i duboko uzdahnula kao da je baka ne nadgleda iz kuhinje. Kleknula je na osušenu travu blizu obale. Patke su plutale po vodi, zabadale kljun među perje i rastresale ga. Sunce u zenitu ih je grejalo, a devojčica je, videvši kako se presijavaju boje na pačjem perju, otrčala nazad u kuhinju i uzela staru svesku i bojice.

Patke se nisu mnogo pomerale tokom jutra. Iako joj se posle nekoliko sati već vraćao onaj osećaj, zgrčeni, ljuti stomak, nije joj nedostajao grad. Iz dvorišta je posmatrala kako baka stavlja sastojke za ručak na radnu ploču. Naslućivala je njene pokrete u kuhinji, njene krute noge koje samo što se ne slome poput laneta koje uči da hoda. Njeni gležnjevi su je podsećali na sirova pileća krilca koje je videla u supermarketu. Baka će iz fioke izvaditi vagu i svesku na spirale. Precizno bi merila i beležila: jedan crni luk, jedan čen belog luka, jedan praziluk, šaka zaleđenog graška, filet oslića, jedan krompir pa, najzad, drugi, malo manji krompir. Zapisavši gramažu svakog sastojka, baka bi duboko uzdahnula, njena suvonjava ramena podizala su se i spuštala, kao da je u njenim godinama sve to imalo neke veze. Uvek isti uzdah. Tek onda bi stavljala lonac na plin i šibicom palila ringlu.

Kada je baka završila sa pripremom sastojaka, ona je već nacrtala svaku patku pojedinačno. Sele su u nekakav krug, a njihove su nožice nestale ispod perja. Uspravila se na travi, nestrpljiva: nisu mogle da spavaju u to vreme, sunce je sijalo, morale su da plivaju, jedu, razmnožavaju se, love crve ili žabe ili šta god da su jele, možda ribe, tako je! Ustala je i, pazeći da ih ne uplaši, polako otišla do kuhinje. Nadam se da si gladna, rekla joj je baka mešajući beli i crni luk u tiganju sa vodom. Fali mi zelena boja, rekla je ona i pokazala na otvorenu svesku i bojice rasute po travi. Baka je bila sigurna da joj je dala. Ali ne bor zelena, već tamnozelena, za perje, ona najtamnija. Možda te zelene nema. Ima. Baka je nestala iz kuhinje, gunđajući, e pa možda nema. Kada je bila sigurna da je baka nestala, približila je hoklicu radnoj ploči i rukom dohvatila kvaku ormara. Ne dosežući pogledom, napipala je kesu sa tost hlebom i izvadila dve kriške. Potom je viknula baki, ne treba, bila mi je u džepu i izašla u dvorište.

Polako se približila patkama i na dlan šake izmrvila sredinu hleba. Htela je da razbaca mrvice i vidi kako se životinje približavaju, mašući krilima. Posmatrala je raspadnuti hleb i nije mogla a da ne zatvori pesnicu. Sredina je oformila loptu i, pre nego što bi mogla da se pokaje, ubacila je u usta. Žvakala je otvorenih ustiju, lepila joj se za zube. Progutala je lepljivu masu i uz zvižduk otresla ruke na travu. Iako im je ponudila tek poneku smešnu mrvicu koju nije uspela da pojede, patke su se bacile na njih. Nekoliko minuta kasnije kada više nije bilo ni traga zločinu, patke su se polako kretale oko vode, a baka se promolila u dvorište. Riba i vodnjikavo povće koji su čekali za stolom nisu uspeli da oraspolože devojčicu. Pošto je uzela prvi zalogaj, devojčica je prinela ruku usnama. Zakašljala se par puta, njeni obrazi su se zacrveneli, lupila se po grudima i ispljunula. Baka je kažiprstom pokazala koščicu u raspadnutom parčetu ribe pokrivenom pljuvačkom. Devojčica je slegla ramenima. Polako je ubacila viljušku u usta naizmenično uzimajući komade hrane i gutljaje vode da zavara stomak, ali, kada se vratila u dvorište nakon što je pojela jedva dve kašike dezerta, jogurt, ali bez šećera, ponovo je osetila glad. Stigavši na obalu jezera, smestila se na travu i, bacivši pogled na patke koje su delovale uspavano, zatvorila je oči.

Sanjala je pečeno pile, njegovu zlatnu hrskavu koricu, lonac koji se puši na sredini stola, ali ne u bakinoj kuhinji, stari drveni sto, sveće na sredini, pečeni krompir, veknu hleba. Probudilo ju je kvakanje patki. Uspravivši se, videla je da se pomalo užurbano približavaju vodi. Još sajniva, devojčica je osetila ukus pileta, oblizala usne. Njena je baka kuvala, jela i beležila u spiralnu svesku, pa ponovo otpočinjala, ali je ona uvek bila gladna. Dok su se patke udaljavale, podbočila se rukom o zemlju i, čim je pomislila na razvodnjenu večeru koja je čeka, obrela se sa šakom otkinute trave među prstima. Odlučila je da puzi po tlu u pravcu kretanja patki. Njene ruke su bile brze, neće joj biti preteško. Poput geparda, tako je sebe zamišljala, stigla je do obale, i spremila se za napad iza jednog žbuna. Patke su kvasile kljun i rastresale krila nervoznim pokretima. Ako zarone, izgubiće ih. Tri, dva i bacila se. Patke su zamahale krilima ne gledajući nazad, ali nisu poletele, samo su se pomerile nekoliko metara ka središtu jezera. Devojčica ih je pratila. Trčala je kroz vodu dok nije prestala da dodiruje dno, a onda je počela da pluta zajedno sa njma.

Odjednom je začula kratko ali piskavo ne! i kada se okrenula videla je bosonogu baku u dvorištu. Ah!, čula ju je kako viče gazeći korov, tlo isušeno od letnje žege, ali nije se zaustavila. Postranice je videla kako maše rukama sa obale, ali njoj se nije žurilo da se vrati. Samo je bila gladna. Nastavila je da napreduje kroz vodu, trudeći se da ne prska i ne pravi veću scenu. Iza suve drvene ograde koja je okruživala kuću, bila su samo polja, njeni roditelji su bili kilometrima daleko, autobus je prolazio dvaput dnevno. Koliko god da baka viče, niko je neće čuti. Devojčica je pravila spore zamahe u tamnoj vodi, kratke pantalone i majica lepile su joj se za telo. Malo po malo, njena stopala su prestala da dodiruju dno. Sa obale je začula zvuk velikih nespretnih koraka. Njena baka je ulazila u jezero, prskajući okolo. Još jednom ju je zamolila da stane. Ali ona je nestala pod vodom i ronila. Promolila je glavu, a, kada je baka stigla do sredine jezera, ponovo je zagnjurila. Usta su joj se napunila mlakim, biljnim ukusom jezera. Začula je staričino šljapkanje i, užasnuta, videla da se patke udaljavaju.

Krenula je za njima ne odustajući. Ponovo je nestala pod vodom i, kada je bila na ivici da ostane bez vazduha, promolila je glavu tek toliko da može da diše. Jedno zeleno, usamljeno pero plutalo je blizu njenih očiju. Jedna patka je ostala nekoliko metara iza ostalih, skoro da je mogla da je pomazi jagodicama prstiju. Ustremila se, pružajući ruke. Osetila je na koži nepropusna krila životinje, zagrlila njeno okruglo i mesnato telo. Patka se vrpoljila, upozoravajući ostale koje su zamahale krilima nedaleko od nje. Stisnula je životinju, sklopivši šaku oko njenog vrata, potopivši je u vodi. Iako je patka pružala sve manji otpor, devojčica se borila da ostane na površini. Poslednji put je bacila pogled ka baki. Jedva da se video deo njene glave, više nije mogla da viče; samo je nespretno mahala rukama, udarajući po površini vode. Sa već nepomičnom patkom u ruci, stidljivo joj se približila. Zastala je na sigurnoj razdaljini i zažmirila. U tišini je posmatrala kako griva bele kose nestaje u jezerskoj tami. Za nekoliko sekundi, na mestu gde je plutalo ostarelo koščato telo, ostao je samo stidljivi trag u vidu mehurića, poslednji udah koji je ubrzo potom nestao.