Meine Mutter hat Blumen gezüchtet 

„Mojoj mami je uspevalo cveće.” Mislila sam da nisam dobro razumela, i dalje ne razumem dobro ovaj jezik. Onda me je iznenadilo kad sam shvatila da gospođa H. jeste rekla: „Mojoj mami je uspevalo cveće”. U prošlom vremenu, u prošlom vremenu, odavno oni nemaju osećaj vremena, ko je živ, a ko mrtav, nego i sami kao neki živi mrtvaci obitavaju zarobljeni između svetova i u svojim sećanjima i sadašnjostima bez vremena. Levitiraju u onom što su znali: slepi putnici iskrivljene percepcije vremena, sreću lica koja su poznavali na ljudima koje ne uspevaju da zapamte. Ja sam im majka, sestra, ćerka, ljubavnica, supruga, sve sam im, ali nikad nisam ja, mislim da niko od njih ne zna moje ime. Menjaju mi identitet namučeni ljudi koji više ne razlikuju trenutno od nekadašnjeg, čije upijanje vremena izgleda kao da je njih vreme upilo i izmešalo im sve delove postojanja. Dozivaju me raznim imenima, očekuju da ih spasem. A ja, ja ne mogu ni sebe da sačuvam od ovog života. Brišu mi na trenutak postojanje, često zamislim kako li je izgledala ta Sesi koju zovu, često pomislim gde li je ona sad, da li ju je uopšte briga za ovu osobu izbrisanog života koja je doziva. Zato sam se danas iznenadila kada sam čula: „Mojoj mami je uspevalo cveće”. Odrednica u vremenu – tako neočekivano. Nisam znala u kom tačno trenutku je sada gospođa H., ali ona je znala da majci više ne uspeva cveće, verovatno jer je majka mrtva. O gospođi H. nisam mnogo znala. Bila je nova, dovela ju je porodica, verovatno, sve ih dovede porodica. O gospođi H. nisam znala mnogo, ali me je podsetila da stvari često shvatam zdravo za gotovo. 

Koliko osoba kojima uspeva cveće poznajem? Meni sigurno ne. Čak i kada kupim onu biljku za nas nesposobne, koja se prodaje u onoj velikoj skandinavskoj robnoj kući, imam utisak da će mi uginuti. Kaktusi su mi redovno umirali. A ja sam želela da cvetaju, da im rastu listovi – ništa. Posle sam svakako bolje ušla u tu anatomiju biljaka i shvatila da smo ja, ali i ljudi oko mene bili veoma skloni podrazumevanju da će biljka uspeti jer smo je zalivali jednom mesečno, kako je rečeno. Odustala sam od ideje da će moj životni prostor biti mala botanička bašta i rekla sam sebi: ma, nema veze, ionako uskoro nećeš živeti u ovom stanu. I nisam, ali ne baš toliko uskoro. Sada živim na ivici grada na hladnom moru s cimerkom iz donedavno bratske nam države koja je isto došla da okuša sreću. Stan je beživotan, kao i naši životi ovde, uglavnom. Ja se trudim da radim što duže smene, i zbog novca, i zbog toga što ne znam šta da radim u ovom gradu ako ne radim, a i konačno sam došla tamo gde sam mislila da ništa više neću očekivati od sebe. 

Satima se krećem između bolničkih kreveta koji treba da su dom, zovu me različitim imenima, ulazim tako na trenutke, iako to ne želim, u različite živote različitih ljudi, a ne znam ko sam ni u svom životu, ni u njihovim životima. Distancirala sam se od strahova, planova i želja, distancirala sam se od želje za pripadanjem, od emotivne razmene. Odmah sam prihvatila ovaj posao. Bio je prvi koji mi je ponuđen nakon kucanja na mnoga vrata, prihvatila sam ga jer mi je bilo potrebno da nestanem, odmah, što pre. O, želje, kako se ironično ispunjavaju. Nestala sam i u jeziku, zaboravljam reči i svog maternjeg, ali zaboravljam ili ne znam ni reči ovog novog, ne uvek, nestala sam i u jeziku i to je dobra mimikrija. Ako ne mogu da se iskažem, ne postojim. Dok me ne ožive zvanjem raznolikim imenima, dok me ne ožive menjajući mi oblike i uloge. Ja sam osoba od plastelina, biću svačija na trenutak. Ne znam kako to izgleda kada očekuješ da postoji sidro, ali ga nema, nego tako ploviš i ne možeš da se usidriš. Ne znam kako to izgleda lutati hodnicima koji više ne postoje, ali ih ti uporno tražiš. Jednom sam bila u muzeju, koncept je bio crno i belo, suprotnosti koje nas spajaju, nekakvo takvo nju ejdž sranje koje nema smisla, ali ja sam išla na sve izložbe, pa sam otišla i na ovu. Nekada sam mislila da će me umetnost spasti mraka. Naivno. Ušli smo u neku prostoriju i morali smo da pipamo oko sebe. Bio je mrak. Pipali smo i napipavali i lica jedni drugima, lica stranaca, nisam znala ko je ispred mene, ali pod prstima sam prizivala poznata lica. Želela sam da znam da je ispred mene, u mraku, tamo gde ne vidim, zapravo osoba kojoj verujem. Upalili su svetlo i pogledali smo se u oči. Nije odmah bilo neprijatno. I to su nam rekli – mi u strahu verujemo svima i prvo što uradimo kada znamo da smo naišli na drugo ljudsko biće u situaciji koja je strašna – želimo da je zajedno prođemo. A onda, onda proradi to sve naučeno – da ne verujemo strancima, da su nas pređašnja iskustva naučila da se povlačimo ili da nam bude neprijatno kada dodirujemo nekog koga ne znamo, zbog koga smo brzo osetili neprijatnost. Nisam proverila da li je to istina, meni je sada neprijatno. Ja sam to lice u mraku, stranac kojem daju željena lica. 

Tumaramo po ovom mraku, svi, ponavljamo stepenike, hodnike, ponavljamo reči, tražimo poznato, čak i kad se otisnemo u potpuno nepoznato, tražimo nešto što znamo. To sidro, samo da nije lažno, nemojte mi spuštati lažna sidra. A to sam ja – lažno sidro. Pa, šta je gore od razbijene nade. Ja sam lažni Orfej, čak nisam ni sišla u pakao. Ja sam nasukani brod obmane, ja sam lažni kapetan i svog i tuđih života. Svog najviše. Izgubila sam se u odlascima, sada stojim u mirnoj luci, ali ne gledam šta je na otvorenom moru. Pobegla sam od svega što me je proganjalo da bih sada shvatila da postoje mnogo gore izgubljenosti. Ja svojevoljno ne znam ko sam, ja svojevoljno zaboravljam reči, imena, lica, oblike. Dane ne smem, ne smem ni sate. Moram da budem u tačno određeno vreme na tačno određenom mestu. Ovde, na poslu, mnogo brinemo o strukturi. Satnica je naše vrhovno božanstvo. Ja tačno znam gde sam četvrtkom u 14 č, jedino možda tu u krevetu broj 76 neće biti gospodin P. Ali ja ću u četvrtak u 14 č biti pored kreveta broj 76. Moje koleginice, kolege i ja smo jedina konstanta tim ljudima. Jedina struktura vremena koju nemaju, ako je primećuju. Za koji mesec idem prvi put na odmor. Ne znam kako ću bez saznanja gde sam četvrtkom u 14 č. 

Kada sam bežala, nisam bežala od prošlosti. Bežala sam od budućnosti jer je tamo nije bilo. I sad sam ovde, na mestu gde je budućnost privilegija, opet. 

Nekad kada dođem u stan moja cimerka je na video-pozivu sa svojim sinom. I smeju se, ali znam da ona posle plače. A možda i on, to ne znam. I ona je došla zbog njegove budućnosti. Biće jednom, ona ima planove. Ja nisam smislila ništa otkad sam ovde. Samo sam želela da dođem. Ali da dođem negde. Čak nisam ni planirala da to bude ovde. 

Ipak, odavde mogu da planiram. To je bila poenta. Doći do mesta odakle će početi budućnost. Međutim, izgleda da budućnost jede svoju decu. Ko smo mi kada nam vreme stane ili se slije u jednu ravan, ko smo mi bez znanja o protoku, ko smo mi ako ne znamo ko smo bili pre? Smrt će doći po gospodina P. i gospođu H., ali nedovoljno brzo. I dok se to ne dogodi, ja sam njihovo lažno sidro. Zato ću sutra doneti cveće u sobu gospođe H. Moram da proverim da li je to po pravilima, jer, ako nije, reći ću da je neko od posetilaca doneo. Sutra ću sama kupiti cveće. Jer meni ne uspeva.