Prolog 

Mogu da napišem sve. Sve što poželite. Oglas, pamflet, građansko-pravni ugovor. Sve. Vi recite šta, a ja ću napisati. Ponekad ću o tome razmisliti na trenutak, ali ne dugo. Par sekundi, deset-petnaest, a onda će krenuti kao lavina reči iz književnog vulkana. Iznenadićete se koliko brzo to teče iz mene. Sešću, iako neki navodno pišu stojeći, ja ću ipak sesti, uzeti olovku, penkalo, hemijsku olovku ili šta god imate, i napisaću. I bićete zadovoljni. Obećavam. 
Iskreno, priznajem da je to ono čime sam oduvek želeo da se bavim u životu. Da pišem po narudžbini. Da mi neko dan neku ključnu reč, a ja na jen-dva sedam (iako neki navodno pišu stojeći, ali ja uvek sednem!) i pišem. Ali takva profesija ne postoji, niko ne želi za to da plati. Novinar? A, ne, novinar, nije to isto. Novinar ne dobija ključnu reč, novinar dobija čitav univerzum tema i razmatra, temeljno istražuje, učtivo ispituje, kritikuje, ističe. I ne piše o svemu. O zloupotrebi vlasti, korupciji, rupama na ulici, nepotizmu, aferi s kontejnerima, nezaposlenosti u malim mestima. A ja? Pa, da citiram klasika, mogu samo smušeno da kažem (i neću da ponavljam tri puta) da me zabole dupe za male gradove. 
Ne postoji takva profesija i basta. Možete više da zaradite tako što ćete stajati nepomično na trgu, nego da po narudžbini mašete tamo-amo rukom po parčetu papira. Treba se s tim pomiriti – tako su mi bar roditelji oduvek govorili, a treba i da znate da sam od malih nogu pokušavao da se obogatim radeći upravo ovaj posao. Na imendanima baka, stričeva ili rođaka, vrzmao sam se između širokih sukanja i zveckanja šoljica, čekajući da me primeti neka tetka i uštine me za obraz. Možda zvuči čudno, ali pre ili kasnije bi me neka žena uštinula za obraz, jer mi je sudbina podarila izuzetno ovalno lice, koje je naprosto podsticalo na štipanje. Čak i danas imam ponekad utisak da žene pilje u mene u tramvaju ili u pošti, boreći se sa sobom da me ne štipnu. Očito da, uprkos grubim čekinjama koje rastu na njima, moji obrazi i dalje izgledaju impozantno. Ali da se vratimo na stvar: čim bi me jedna uštinula, krenuo bih u akciju i pitao dragu tetku da li je zainteresovana za kratku prozu pisanu po narudžbini. Moja efikasnost je bila stopostotna. Uostalom, ko ne bi želeo da od petogodišnjaka bucmastih obraza dobije umetnički tekst u prozi? Tako sam pisao i dobijao honorare, ponekad čak i sa bakšišom, iako danas znam da nisam dovoljno cenio sebe – tek jedan zlot po tekstu. 
Na toj etapi je to bilo dovoljno jer su moji životni troškovi bili veoma niski. Međutim, vremenom je posao počeo da propada, sve manje sam ostavljao utisak na tetke, sve ređe su me štipale, a moja primanja su bila sve mršavija. Trebalo je da razmišljam o novom tržištu, ali umesto da razmišljam o njemu, razmišljao sam o drugim stvarima o kojima tinejdžeri moraju da razmišljaju. 
U školi sam malo-pomalo imao sve više uspeha. Studirao sam vodoprivredu i sanitarno inženjerstvo. Bila su to lepa vremena, jer sam u svojoj branši otkrio veliku potražnju za rečima. Ljudi koji rade u direktnom kontaktu sa cevima imaju ogromno poštovanje prema književnosti. U njima postoji glad za umetnošću, glad koja je prerasla u pokretačku snagu mog poslovanja tokom kratkog perioda relativnog prosperiteta. Klijenti i radnici hidroelektrane u kojoj sam se zaposlio, zapanjeni mojim sposobnostima, naručivali su od mene tekstove, često mi nabacujući najčudnije ključne reči. Izvesne poteškoće zadala mi je oda gasovodu. Reči „jetrenka“ i „epikurejstvo“ su takođe bile izazov, morao sam obe da potražim u rečniku. S ponosom mogu da kažem da sam sa svim izašao na kraj. Imao sam malo narudžbina, ali sam verovao da će posao krenuti. Uredno sam ih zapisivao u crvenu svesku s natpisom „narudžbine“, istu kakvu je imao i upravnik našeg pogona. Rok je bio jedan dan. Novac sam uzimao unapred. Pošten rad, pristupačne cene, bez ikakvih popusta - tako je imao običaj da kaže naš upravnik, pa sam se i ja pridržavao ovog pravila. 
Samo sam jednom od njega odstupio i posledice su bolne, osećam ih do danas. Stajao sam na tramvajskoj stanici. Sećam se da je tog dana bilo vrelo, iako je jun tek počeo. Iz mekog asfalta izbijala je jara, ugrejan vazduh je bio vlažan i gust. Neki tip je stajao na uglu i vikao: „jeftine čarape, navali narode!". Pitao sam se ko bi na ovoj temperaturi uopšte pomišljao na čarape i tada sam je ugledao. Nosila je belu haljinu vezanu u struku plavim kaišem. Debela, svetla pletenica sezala joj je do lopatica. Izgledala je kao pastirica koja je malopre napustila livadu sa svojim stadom ovaca. Nisam mogao da joj vidim celo lice, samo oči, plavo-sive. Nos i usta pokrivala je šarenom lepezom sa orijentalnom šarom. Umesto da se hladi lepezom, ona je virila iza nje kao što to rade dostojanstvene matrone na balovima u kostimiranim filmovima. Pogledao sam je i zamislio da iza lepeze krije širok, devojački osmeh. 
Međutim, strašno sam pogrešio. Lice iza lepeze bilo je veoma ozbiljno i mnogo starije nego što sam u početku procenio. Kada sam je zamolio za narudžbinu u mom preduzeću s jednim zaposlenim, ona me je pogledala hladnim pogledom, koji mi je prijao po tako vrelom danu. Saslušala me je, a zatim odgovorila: 
– Nipošto, dragi gospodine. Ja ne čitam. 
– Molim vas, gospođo, niko ne čita, važno je pisati – rekao sam, ali ni to ni velikodušni popust koji sam joj ponudio nisu urodili plodom. Bila je nepopustljiva, vrućina je lila s neba, a meni su već dva tramvaja pobegla. I baš kad sam hteo da se povučem, nešto vragolasto joj je zaiskrilo u očima i, lukavo se osmehujući iza orijentalne lepeze, rekla je: 
– Neka vam bude. Naručiću od vas tekst, ali vam neću dati ključnu reč, već inspiraciju. Doneću je sutra na naznačeno mesto. 
Izdiktirao sam joj adresu i otišao da očistim sredim stan. Zamišljao sam da je sve ovo početak, početak nečeg dobrog, a pošto jako volim početke, bio sam sjajno raspoložen. Došla je tačno u podne. Nije više imala lepezu, ali je imala kišobran. Japanski, rekla je, originalni japanski kišobran. Iza nje je skakutalo psetance. 
- Šta je ovo? – upitao sam gledajući životinju. 
„Inspiracija“, rekla je i otišla. Ispostavilo se da je pas ženka, izuzetno ružna i problematična. Uletela je u moj stan kao da je njen i počela da se valja po tepihu, a bila je sva prljava i uz to se linjala. Inače mnogo volim životinje, ali stvorenje o kome je trebalo da napišem kratko prozno delo nije u meni budilo simpatije. Imalo je nepravilan zagrižaj; donji red zuba je uvek bio iznad gornjih, u nepomičnom, psihodeličnom osmehu ili, bolje rečeno, izrazu agresije. Kujica se linjala, a njena duga siva dlaka se širila po celom stanu. Noge su joj bile kratke, a telo dugačko i debelo. Oči joj se uopšte nisu videle, toliko je bila dlakava ta životinja, uprkos linjanju. Neprestano je lajala glasno i grebala, dižući kovitlace dlaka u vazduh. 
Dugo sam sedeo i gledao u psa, ali mi nikakve prigodne reči nisu padale na pamet. Borio sam se s njom celo popodne jer je pokušavala da uđe u moj krevet sa svojim odredom buva. Predao sam se predveče kad sam shvatio da se Strankinja sa japanskim kišobranom neće vratiti i da će Inspiracija tu noć i sve naredne noći prespavati u mom krevetu. 
Najružniji pas kojeg sam ikada video proveo je dvanaest godina sa mnom. Potrošio sam na njega čitavo bogatstvo jer je Inspiracija stalno patila od neprijatnih kožnih oboljenja. Ceo život se bavim hidraulikom i volim taj posao, ne mogu da se požalim. Ali još uvek sanjam o pisanju po narudžbini i s vremena na vreme se oglašavam u lokalnim novinama. Međutim, telefon ćuti. Od tog baksuznog dana kada sam upoznao devojku sa japanskim aksesoarima, nisam dobio nijedan posao. Vremena su se promenila, pisana reč više nije na ceni i znam da moram da se pomirim s tim. Pokušavao sam da pišem za sebe, ali su iz toga proizilazile čudne stvari. Preduge i previše emotivne. Nisu bile nizašta.
Juče je Inspiracija ispustila dušu. Bila je bolesna ceo naš zajednički život, a nedavno je zapatila naporan kašalj. Veterinar je dijagnostikovao veliki kašalj, ali nije mogao mnogo više da uradi. Kašljala je, šištala, povraćala, jadni pas, pretvarala je moj stan u bolnicu za pse po kojoj sam se nervozno šetao i svako malo joj davao nove lekove. Otkako je uginula, ne jedem, ne spavam i previše pijem. Ne umem da objasnim, ali osećam se kao da klizim sa kosog krova i samo reči mogu da učine da se u poslednjem trenutku uhvatim za oluk. Ne znam da li razumete na šta mislim. 
Hoću da kažem, mogu da napišem bilo šta, samo mi dajte ključnu reč. Sve što poželite. Oglas, pamflet, građansko-pravni ugovor. Sve. Sešću, razmisliti na trenutak i napisati. I bićete zadovoljni. 

-naeste godine 

Kao dete, voleo sam ujednačeni ritam voza. Delovao je uspavljujuće na mene; uspevao sam da zaspim u roku od petnaest minuta od momenta kada je cela moja porodica ušla u vagon, tegleći preveliku količinu prtljaga i hrane. Legao bih na gomilu kofera ili na maminu punačku butinu i zaspao, uljuljkan kloparanjem točkova. 
Leto je bilo u zenitu. Drveće ispod prozora se zelenilo tako sočnim i bujnim zelenilom da bi mu, kad bi neko zario zube u njega, kapalo niz bradu. Vrućine još nije stigle da isposte letnju razglednicu. Tu i tamo neka vikendica, utisak idiličnog i mirnog okruženja. A sve je to mutno, nejasno, musavo, kao prozor prekriven mašću od stotina ljudskih ruku i neočišćen od osoblja Poljskih državnih železnica. 
U pozadini niko drugi do mala devojčica. Tako su svi govorili o njoj; još uvek čujem mamu kako izgovara rečenicu: „biće jedna mala devojčica tamo, svidećete se jedno drugom“. Tada smo takođe putovali vozom, da posetimo ujakovu ili stričevu porodicu, ne sećam se. Nikada nisam video nikoga od ljudi koji su me ugostili tada, ni pre ni posle. Otkud ideja da tako provedemo praznike – ne znam, no ionako je detinjstvo ispunjeno događajima koje detetu nije potrebno objašnjavati, nemaju nikakvog razloga ni svrhe, i ne prethodi im nikakva priprema. Blaženi svet neznanja, lišen donošenja odluka. 
Sviđala mi se reč „mala devojčica“, imala je sjaj i vedrinu „zvončice“, bezbrižnost i lakoću trampoline ili ljuljaške. Međutim, nije mi se dopala ideja da raspust provedem s devojčicom. Bio sam u onim godinama kada si mogao satima da se pretvaraš da je štap puška ili mač, ali nisi mogao da se pretvaraš da je devojčica ljudsko biće kao bilo koje drugo. 
Kažu da se o ljudima sudi po utiscima u prvih petnaest sekundi. Ako je to tačno, taj raspust je trebalo da bude noćna mora, jer je Anđela, devojčica se zvala Anđela, na mene ostavila stravičan prvi utisak. Imala je dve mišja repa na glavi, haljinu vezanu mašnama na ramenima i duge i tanke udove. Telo toliko mršavo da su joj kolena i laktovi izgledali kao neprirodne čvoruge na udovima. Međutim, to nije bilo oboljenje, već privremeno stanje, nakon kojeg bi Anđelino držanje trebalo da dobije oblik, a usput i telo masu. Oči su joj bile velike, nos blago prćast, a celo lice preterano zrelo i ozbiljno, iako tek što je bila napunila osam godina. 
– Hajde da se igramo s lopticom – kazala je. Ovaj deminutiv me je iznervirao nisam, tada znao da Anđela umanjuje svaku imenicu, a i odrasli su počeli da koriste isti čudan jezik, kao da Anđela pripada drugoj vrsti, vrsti slatkih medvedića i ružičastih balona, u kojoj se mogao koristiti samo ovaj umiljati novogovor. 
Ubrzo sam shvatio da je, uprkos okruglim i učtivim rečenicama koje je izgovarala u dijalozima sa odraslima, Anđela bila surova osoba, štaviše, uživala je u svojoj surovosti. Ispostavilo se da je igranje s lopticom ništa drugo do obična igra gađanja, u kojoj sam ja, dečak tri godine stariji od nje, bio gađan, i to gađan, što bi rekli – na mrtvo ime. Sećam se da sam, taman kada mi je tvrda lopta po šesti put udarila u lice silinom za kakvu nikada ne bih rekao da je može imati dete tako krhko kao Anđela, prestao da je gledam s mešavinom prezira i popustljivosti s kojom sam je dočekao, i počeo da je gledam s divljenjem, koje je raslo tokom ova dva čudna, vrela meseca, i dostiglo svoj vrhunac kada je otišla. 
Anđela nam je svakog dana smišljala nove igre, a svaka od njih je podrazumevala sakaćenje nevinih stvorenja na koja smo usput nailazili ili, u suprotnom, sakaćenje mene. Naivno i čisto dete, kako je izgledala moja nova prijateljica, sa divljom radošću i zadovoljstvom posmatralo je patnju preplašenih sićušnih mačića, koje mi je naredila da postavim na najviše gnezdo roda u okolini. Gledajući u oči što su ispadale iz duplji žabama koje su visile sa grane obešene za zadnje noge, ispustila bi zadovoljan kikot, od kojeg sam zadrhtao. „Napravi ringišpil od žaba“, zahtevala je, a ja sam pokorno slušao, gutajući suze, i nečujno vezivao omče kanapom na tankim žabljim nogama, koje su veoma ličile na Anđeline. Izvršavao sam sve njene naredbe, doprinoseći neverovatnoj patnji mnogih nevinih stvorenja i pritom rizikujući svoje zdravlje, ako ne i život. Da se opravdam, mogu samo da kažem da sam ponekad, kada je Anđela odlazila na užinu ili da pomogne roditeljima, tajno odlazio na mesto zločina i oslobađao životinje koje bi obično uginule. Govorio sam sebi da je to sve što mogu da učinim za njih. 
Bio sam u onim godinama kada ideja o kazni za grehe budi stvarni strah, onaj koji izjeda iznutra. U svom rodnom gradu, bio sam ministrant u obližnjoj parohiji i veoma ozbiljno sam shvatao pitanje božjeg gneva. Svake noći, umesto molitve, briznuo bih u plač ležeći potrbuške, lica zarivenog u jastuk. U agoniji sam razmišljao o neizbežnoj ispovesti na kraju leta. Stalno sam dodavao nove stavke ispitu savesti. Spisak sam držao u pukotini između dušeka i drvenog okvira kreveta. Nije prošao dan da nisam dva-tri puta posegnuo za njim da zagrebem sledeću tačku izgriženom olovkom. Zapisivanje grehova donosilo mi je kratkotrajno olakšanje, kao da mi je samo postojanje spiska davalo nadu u oproštaj. Nakon nekog vremena, međutim, dužina liste je počela da me plaši. Svaki put kada sam bio prinuđen nešto da dodam, ispovedaonica bi mi se pojavila pred očima i ja ispred nje, kao mrmljam sebi u bradu beskrajnu litaniju svojih grehova. Dok konačno, tokom jedne od neprospavanih noći, u naletu bespomoćnosti, nisam pojeo spisak, prethodno isekavši papir na sitne komade. Možda sam se nadao da se probavne smetnje izazvane papirom u mom stomaku mogu tretirati kao oblik pokajanja i doprineti oproštenju bar nekoliko mojih grehova. Ali u dubini duše sam znao, i još uvek sam siguran, da nema tog Boga koji bi oprostio ono što sam radio tog leta.