1889.

Ispred vešala, čije grede prekriva inje, stoji dželat. Na njegov crni polucilindar lepi se sneg. 

Pored je njegov najstariji sin, takođe u crnom, živih očiju, drhtavih ruku, odlučan u nameri da ostavi utisak. Osamnaest mu je godina, na bradi mu je od brijanja ostalo nekoliko sasušenih kapljica krvi, zvanično mu je ovo tek drugo pogubljenje. Prvo je obavio pre godinu dana kada mu je otac oboleo od srčane slabosti i prestao da oseća ruku, zbog čega nije preostajalo ništa drugo nego da ga zameni sin koji je pogubljenje obavio tako sigurnom rukom da su ga novine proglasile za nesumnjivog naslednika. 

Drugi pomoćnik je mlađani student medicine koji je posao dobio slučajno nakon što je dželata upoznao u lokalnoj krčmi. Navodno, nije se plašio leševa, uostalom, tokom studija ih je već nekoliko video i privukla ga je misao o lako zarađenom novcu – međutim, sad se na vešalima trese kao prut, uvio se u svoj teget ogrtač što je bila najtamnija i najtoplija stvar koju je posedovao. 

Oko vešala stoje vojnici u polukrugu, rame uz rame, brkovi im titraju od mraza a iza njih se već tiskaju gledaoci među kojima sam stisnuta i ja, a sve nas pritiskaju zidovi zatvorskog dvorišta gde iza rešetaka na prozorima ćelija proviruju sve te skitnice, kradljivice, vračare i ubice, trepere jer im je laknulo što danas nije njihov red, ali uprkos tome nisu u stanju da odvoje pogled od ovog smrtonosnog teatra.

S neba padaju pahulje, sitne i oštre poput staklene prašine, svi se tresemo od hladnoće, ali ne odustajemo. Većina gledalaca skinula je rukavice i ruke ukrotila brojanicom, neki podižu svete slike prema nebu. Treći škrabaju po beležnicama koje oslanjaju na svoje podlaktice ili na ramena gledalaca ispred sebe. Svi istežu vratove trudeći se da vide tek sklopljena vešala i zavire u dželatov otvoren kožni kofer koji mu leži kod nogu. I ja se propinjem na vrhove prstiju iako još uvek nema šta da se vidi, i golom rukom stežem grlo. 

Odjednom počinje da lupa doboš.

Čuje se škripa kapije što se otvara.

Krista ulazi u dvorište u pratnji upravnika i zatvorskog sveštenika. Na sebi ima haljinu svetle boje s otkopčanom kragnom, žile na vratu joj se naprežu. Opasana je kožnim steznikom koji joj vezuje ruke oko tela. Gledaoci se pred njom povlače kao more pred Mojsijem, doboši lupaju, vojnici su u pripravnosti. Krista se sigurnim korakom penje na vešala. Sveštenik joj približava krst s raspećem i ona kreće da ga poljubi. Uz pokret njenih usana, nekoliko njenih poklonika iz publike podiže svete slike. 

Za to vreme, dželatov sin, klečeći na jednom kolenu, hvata Kristu ispod suknje i počinje da joj vezuje noge. Neko pored mene se nasmeje. Mora to malo više, momče! Kao odgovor dobija samo grobnu tišinu. 

Stajem na vrhove prstiju. Krista ima obuvene cipele na bose noge, pomodrele su joj i belasaju se ispod užadi. Dok dželatov sin priteže užad sa skoro izvinjavajućim osmehom, student medicine s hrabrim izrazom na licu proverava čvrstoću podmazane omče iznad njene glave. 

Sveštenik odmiče krst od Kristinih usta, pravi joj prstom krst na čelu. Potom je pomoćnici dovlače na mesto iznad rupe. Namiču joj omču na glavu. Čim joj omča dotakne grlo, Kristino disanje postaje teško. Pogodi je sve to, ta svest da joj nema spasa. Uhvaćena je, omča se steže, teško diše, ruke pod steznikom se napinju, žile na vratu iskaču, duša se možda pomirila ali telo se opire. Usne joj se pomeraju. Hoće nešto da kaže! Međutim, glas joj je sputan a doboši previše glasni, iz usta joj od tolikog naprezanja počinje da leti pljuvačka. Doboši lupaju. Uspevam s njenih usana da pročitam one iste reči.

„Videla sam Je!” 

„Nevina sam!” 

Krećem napred, provlačim se između dvojice muškaraca u kaputima ali me dva vojnika odmah ščepaju i glasno bubnjanje zaustavlja vrisak iz mog grla. Pokušavam da zagrizem dlan koji mi steže lice, da progrizem crnu kožnu rukavicu, ali ne uspevam, isto kao što ne uspevam da se izbavim iz ruku koje me drže, zabijam noge u smrznutu zemlju i odgurujem se svom snagom, ali ne vredi, njihova tela me s lakoćom savladavaju, kolena mi klecaju i obaraju me, vešala nestaju s vida, pred očima mi je samo taman zid čizama i nogavica, a kad me opet silom pridignu, to je trenutak u kom poslednji put vidim Kristino živo lice. 

Naše oči se na tren sretnu. Njena pluća poslednji put udišu vazduh. Ali ono što hoće da kaže više ne čujem – samo škripu dasaka dok se otvara rupa. 

Potom se namašćeno uže napne pod težinom njenog tela koje propada.

Čuje se prigušeni vrisak i krckanje a onda nas preplavi tišina.

Uže, koje je prekratko, zaškripi. Kristine noge, čvrsto vezane jedna za drugu, propinju se, izvijaju i traže čvrst oslonac. Dželat i njegov sin se uplašeno gledaju, uže je loše premereno, smrt postaje nedostojna. Student medicine kreće prema užetu, valjda u nameri da ga preseče, ali upravnik zatvora ga zaustavlja. 

Neko u publici se uz jecaj onesvesti. 

Kristino telo nastavlja da se koprca, oči su joj iskolačene, vide se beonjače, ruke pokušavaju da se izbave iz kaiševa. Ne mogu ovo da gledam, istovremeno znam da ne smem propustiti ni jednu jedinu sekundu. Ova borba sa smrću dugo traje, a ja stojim bez daha i ne trepćem.

Traje čitavu večnost, ali konačno, konačno telo odustaje od borbe i duša odleće na nebo. 

Pored mene dva čoveka odnose nekog novinara koji se u toku pogubljenja onesvestio. 

Lekar prilazi Kristi i cepa joj prednji deo haljine da proveri da li diše. 

Razlegne se pogrebno zvono. Sveštenik podiže krst. Muškarci koji stoje okolo skidaju kape. 

Vojnici me puštaju i ja se ispred nje prospem na zemlju kao džak s krpama. 

Dželatov sin okreće glavu od tela, odtetura se niz stepenice i ispovraća se. Student medicine držeći maramicu na ustima pokušava da se probije do kapije, međutim, publika mu se ne sklanja s puta, novinari ga vuku za rukave zbog čega on zaurla i silovito zamahne rukama da mu naprave prolaz. U tom urliku je sva bol sveta, međutim, ja ne mogu pustiti ni glaska. Na trenutak pomišljam da sam možda i ja izdahnula. Osećam kako mi sneg koji se topi prodire kroz podsuknju, ali ne uspevam da ustanem. 

I onda to ugledam. 

Umesto da se upute ka izlazu, gledaoci hodaju oko vešala gde i dalje visi Kristino telo. Isprva ne vidim šta rade, ali onda primetim. Vade iz džepova peroreze i seku komadiće drveta s vešala. Potom ih stavljaju u maramice ili u molitvene knjige. Ne razumem šta to treba da znači. Izgleda mi kao skrnavljenje, kao da jedan po jedan seku njene lokne, međutim nemam snage ništa da izgovorim. Sve dok se dvorište ne isprazni i ne krenu Kristu da stavljaju u kovčeg, nisam u stanju da se pridignem sa zemlje. 

Nadala sam se da će izgledati kao da spava. Ali, lice joj je u posmrtnom grču, oči širom otvorene, vrat iskrivljen ulevo. Pružam drhtavu ruku i dodirujem njenu kosu, njene poluotvorene usne. 

Pred očima stalno vidim njeno telo kako pada. Ništa od onog što sam u dubini duše želela nije se desilo. Nebo se nije otvorilo, bela golubica nije poletela. Nikakvo čudo se nije desilo. Umrla je kao čovek od krvi i mesa. Nije čudotvorna, nije svetica, samo devojka koja nije stigla da doživi dvadeset i tri godine. 

Poklopac kovčega se zalupi, ofarban je u crno i na njemu je nacrtan beli krst. Čuvari dižu kovčeg i odnose ga. A ja ga pratim dugo, koliko me noge drže, i prstima dodirujem poklopac. 

Videla sam Je. Zaista, Krista? 

Nevina sam. Jesi li, kćeri moja? 

1881.

Počelo je u leto. 

U krčmi nije moglo da se diše, rukavi bluza bili su nam podvrnuti do miške, hladne mokre krpe na vratu, prozori širom otvoreni. Kosa nam se lepila za vrat, gunđale smo što baš danas nije došao berberin kome sam dozvoljavala da za jednim stolom šiša, pod uslovom da svaka njegova mušterija kupi barem jedno piće. 

Volela sam krčmu u kojoj sam se rodila. Ovde je mirisalo na drvo, pivo i ribani sapun koji je, zajedno s ošišanom kosom, zapadao u pukotine između dasaka. Zidovi su bili omalterisani i prekriveni svetim slikama, u njihove ramove leti bih zadevala suvo cveće a zimi grančice bora. Dodir ženske ruke, što bi rekao moj muž. Vodila sam, takođe, računa o stolnjacima na svih osam drvenih stolova koliko ih je bilo u prostoriji. Nekad davno bili su beli, od neprestanog pranja i korišćenja su požuteli ali ja sam se uvek grbavila nad svakom rupicom, svakom pocepanom čipkom, svakom flekom od umaka ili piva. 

Kaljeva peć bila je smaragdno zelena, pult s točilicom tako uglačan da ga je čovek skoro pa mogao koristiti kao ogledalo, iza njega dva reda čaša i nad njima dva portreta, jedan carev a drugi carice na konju. Od šanka se išlo u kuhinju, iz kuhinje u sobu ili u dvorište gde je nekad davno bila štala, međutim, sada je u njoj bila samo gomila drveta i kokoške. 

Bilo mi je tad trideset i pet godina i tog leta sam već petu godinu bila udovica. U krčmi smo posle smrti moga muža živele i radile nas tri, ja, moja prva i jedina ćerka, i Anješka, siroče i posluga. Ćerkino ime su pisali na razne načine. Kristina, Hristina, Kristíjana, ali svi su je zvali Krista. Onog kobnog dana, poslala sam je u šumu s izgrebanom kanticom i podvrnutom suknjom da nabere borovnice.

Devojčica je išla u šumu, kao i svakog dana, pisali su.

Ali sa šesnaest godina više nije bila devojčica. Završila je školu s odličnim ocenama, tako pametno i okretno svorenje je samo za poželeti, ali nije volela da ide u školu, maloumna, lice joj je još uvek bilo dečije, nevina, ali joj je telo bilo odraslo, poročna, imala je tamnu kosu, lepu, dugačku i jako kovrdžavu kao carica, dama, guste obrve, još gušće trepavice, ispod nosa paperjasti brkovi i bila je skoro viša od mene, muškobanjasta. 

Kad joj je bilo pet godina stavila sam je na hoklicu u kuhinji i dala joj u ruke oštar nož da secka, poslušna, sa osam je dobila sekiru da u dvorištu iseče cepanice za peć, gruba, sa deset je bila u stanju da sigurnom rukom zavrne piletu šiju, ostavi ga da iskrvari i očerupa, isto tako da uzme oklagiju i lupi ribu po glavi, uhvati je ispod škrga i izvadi utrobu. Krvoločna. Mnogo toga je napisano o njoj i mnogo toga će tek napisati. Započinjala je dan s takvim elanom na kom su mnogi mogli da joj pozavide.

Kao i ja, mrzela je što rinta u krčmi koja samo što nam se ne sruši na glavu. I što nam dolazi jedino Stehlik sa svojim drvosečama koji su je, kad je bila mala, vukli za uzice na kecelji i smejali joj se kad nije mogla da se izbavi.  

Stehlik je tog dana sedeo unutra uz pivo. Kod mene je pio besplatno i još sam mu svakog prvog otplaćivala dug, tako da je mogao da se razbacuje. Što je više pio, to je više čeznuo za mnom. Znala sam da će se jednom toliko napiti da će me silom uzeti. 

Užasno sam se osećala što me u šaci drži muškarac kog nikad nisam poštovala. 

Morala sam biti na oprezu. Stalno sam mu se smešila, ponekad bih se nagnula i lagano ga dodirnula, ponekad bih olabavila traku na kosi, ponekad navlažila usne, pustila ga da se kolenom ili rukom očeše o mene i odmah se spretno povlačila. 

Štaviše, za sve te godine, Stehlik mi je jedini ponudio brak. Doduše, u pijanom stanju, ali iskreno. Otpriliko ovako: „Lojzičko, zar ti nikad nije palo na pamet da se udaš za mene?” 

Tog dana kad je Krista otišla u šumu sama, opet sam razmišljala da li da prihvatrim njegovu ponudu.

Uprkos svemu što se desilo, uprkos poslu koji je propadao i lošoj reputaciji, i dalje sam bila mlada udovica. Na kraju se svaka uda. A ja sam uvek bila lepša od ostalih. 

U brak su me, osim mladog, usamljenog tela, vukle i poslovne knjige. 

Tog dana sam Stehliku nosila već četvrto pivo. Niz kičmu su mi se slivale kapljice znoja, pod suknjom su mi se napinjali mišići. Stehlik je imao zavrnute rukave na košulji, čitao je novine. Podigao je oči prema meni. Videla sam mu plave zenice i krvave beonjače. 

Baš u trenutku kad sam ispred njega spuštala čašu, u prostoriju je upala Krista. 

Izgledala je zastrašujuće. 

Lice joj je bilo belo a ruke umazane od borovnica, vrhovi prstiju ljubičasti, dlanovi crveni. Slične mrlje imala je na haljini na kolenima. 

Pružila sam joj ruku ali u tom momentu je zakolačila očima i kao pokošena srušila se na zemlju. 

Osvestila se čim sam je dotakla. Imala je bunovan izraz lica, kapci su joj podrhtavali. Stehlik je izvirio preko stola i upitao da li da pozove doktora. Anješka je istrčala iz kuhinje, pala pored Kriste na kolena i pokušala da je povrati hladnom vodom koja joj je kapljala s krajeva pokvašene kecelje 

„Krista? Kristina, šta se desilo? Šta ti je? Je li ti neko nešto uradio?” 

Krista je zatvorila oči i počela da drhti. Na čelu joj je izbio znoj. Počela je jezivo da stenje. Ščepala sam je za ramena, počela da je tresem, a pošto to nije pomoglo, dvaput sam je udarila, po šamar u svaki obraz, kao što sam radila kad me nije slušala. Čim sam je udarila, glava joj je pala na parket, izgledala je kao da je mrtva. 

Anješka joj je nežno dodirnula kosu. Krista je otvorila oči i izgovorila ono što su posle godinama ponavljale sve novine u zemlji.

„Videla sam Je.” 

Sagnula sam se ka njoj. “Krista, šta si videla?” 

„Reč božju,” prošaputala je. 

Anješka i ja dovukle smo Kristu do kuhinje gde smo je naterale da se dobro napije hladne vode. Anješka se trudila da joj stavi hladnu oblogu na čelo. Za to vreme, pokušavala sam da iz kuhinje izbacim radoznalog Stehlika. A Krista je uporno ponavljala kako Ju je videla.   

„Videla sam prelepu gospođu,“ prepričavala je. 

„U sivoj haljini.“ 

„Gde si je videla?“ 

„Imala je crnu kosu, lice kao mrtvac…“ 

„Gde si videla tu gospođu, Krista?“ 

„Gore u šumi. Kod izvora.“ 

„Ali u šumi nema nijednog izvora. Krista, šta to pričaš?“ rekla je Anješka trljajući joj kolena.  

„Koja je to gospođa? Da li je ti poznaješ?“ upitala sam držeći ruke na bokovima. U grudima me je stezalo od teskobe, poznatog osećaja koji sam mrzela. „To je sve zbog toga što bežiš od obaveza. Popij još vode i idi nešto da radiš.“

Krista mi se tupo osmehnula. Obloga joj je skliznula s čela i pala na zemlju. Kad se sagla da je dohvati, primetila sam da njeni pokreti nisu energični kao inače. Bili su gipki, čak joj je i glas bio drugačiji. 

„Krista, ako ovo neko čuje, pomisliće da si poludela. Šta je s tobom? Govori, devojko!“ 

Osećala sam Anješkin uplašen pogled na sebi. 

„Videla sam Je,“ promrmljala je i pokrila oči ledenom oblogom. 

Preneli smo je u krevet gde je do dugo u noć ponavljala šta je videla u šumi. Gospođu u sivoj haljini, s crnom kosom, s kožom kao od voska. Krista je tvrdila da je pala i da je htela da pobegne poput životinje. Tako se jako uplašila da nije mogla da ustane, ali ta žena joj se, navodno, obratila. 

Pomaže Bog, rekla joj je. Pomaže Bog!. 

Sledećeg dana ustala sam sat ranije kako bih otišla u šumu da izvidim. Plašila sam se, ali sam znala da moram da odem. 

Od krčme je to blizu ako čoveka služe noge i ima jaka pluća. Celo naše mesto je u udolini. Do šume vodi put koji je širok koliko za zapregu za drva i koji je uvek bio prohodan, ali je mesto na koje je Krista odlazila da bere borovnice bilo duboko u šumi i do njega je vodila staza koju je čovek morao dobro da poznaje. 

Ujutru je bilo hladno ali me je šetnja brzo zagrejala. Šuma oko mene se pri slaboj svetlosti crnela od grmlja borovnica. Gledala sam po zemlji da li ću naći kanticu koju Krista nije donela kući, i onda podizala pogled u krošnje drveća i tražila nekog obešenog. Nisam drugačije mogla da objasnim Kristine reči o ženi koja je lebdela iznad zemlje. 

Kako bih nadjačala šumsku tišinu, počela sam naglas da se molim. Draga mati, presveta Bogorodice. Moja bela košulja svetlela je u polutami, crne misli pritiskale su mi grudi. Nastavila sam da se molim u monotonom šuštanju granja i šumske divljači koja se budila.  

Došla sam do mesta gde se Krista obično zaustavljala da napuni kanticu, grmlje je tu bilo puno plodova. Mesto je sad bilo potpuno netaknuto. Pognula sam glavu i dalje sa molitvom na usnama i prstima u jamici između ključne kosti u kojoj je nekada ležao krst koji je pre nekoliko godina pao u ruke nakupca.

Nije bilo nikakve gospođe, niti je iko bio obešen. 

Htela sam da krenem nazad niz padinu i da se smirim, kad je iza mene zapucketala grančica. 

Osetila sam na leđima neobičnu hladnoću, kao da me iz šume neko posmatra. Skupila sam hrabrost i okrenula se. Žmirkala sam u strahu da ću spaziti nešto strašno, ali osim drveća nisam videla ništa.

Zakoračila sam u smeru u kom sam pretpostavljala da je posmatrač i saplela se o kanticu. Uz drvo je potrčala veverica. Osim nje, tamo nije bilo žive duše. 

Tog jutra htela sam Kristi da dam neki teži posao, da mi bude pred očima, ali kad sam podigla perjani pokrivač i videla njenu iscrpljenost, odlučila sam da ću je ovog puta pustiti da spava. Nahranila sam kokoške, donela vodu, ispekla hleb, počistila i provetrila trpezariju. Posao mi je pomogao da na kratko zaboravim ono što se dogodilo ali, kad je otkucalo jedanaest, odlučila sam da probudim Kristu. Međutim, pokrivač je bio otkriven a Kriste nije bilo.  

Ušla sam u kuhinju, tamo je bila samo Anješka. S nogama naslonjenim na vedro, čitala je oglase u novinama. Lice, vrat i kosa bili su joj mokri, verovatno se tek plaknula napolju kod pumpe. Bujna kosa slivala joj se niz staru plavu bluzu koju je nosila na poslu.. 

Bila je toliko zadubljena u novine da me nije čula kako dolazim. Morala sam da joj istrgnem stranice iz ruku. Uživala sam u njenom iznenađenom pogledu i kako se zgrčila kao da je očekivala udarac, iako ga već dugo nije dobila. 

„Gde ti je Krista?“ 

Anješka se zbunjeno okrenula. Videla je kipući lonac na peći, zgužvane novine u mojim dlanovima, prevrnuti bokal kod širom otvorenih zadnjih vrata. Pre nego što je stigla nešto da odgovori, strgla sam sa sebe kecelju i istrčala napolje. 

Krista je na proplanku klečala na kolenima, sunčeva svetlost joj je obasjavala glavu, zraci su se odbijali s ravnog belog razdeljka. Negde iz daljine dopirala su crkvena zvona. Otkucavalo je podne. Oko nje se širila mahovina i mirisalo je na borove iglice.   

Pogled na ćerku me je iskreno ganuo. 

U tom momentu sam se uplašila da ću, ako je potapšem po ramenu, prekinuti nešto izuzetno što se događa jednom u sto godina. Ali zvona su prestala da odbijaju, srce mi se smirilo i ja sam je prodrmala za rame. 

Okrenula je lice prema meni i odjednom mi je izgledala tuđe. Kako je klečala a ja je s visine posmatrala, izgledala je mnogo gracioznija nego što je bila. 

„Krista...“ osmelila sam se. „Kristinice, pođi sa mnom…“ 

Krista je blago odmahnula glavom. „Gospođa mi je rekla da svakog dana treba da se vratim u isto vreme na isto mesto.“ 

„Onda reci toj gospođi…“ odgovorila sam i ispružila ruku kako bih joj pomogla da ustane ali ona mi je okrenula leđa i počela da recituje oče naš. U tom momentu mi je posmatranje ćerke dok se moli delovalo izuzetno neprikladno, iako sam je sa sklopljenim rukama i pognutom glavom videla najmanje hiljadu puta. Pokušala sam opet. „Reci toj gospođi da ne možemo da živimo od sedenja u šumi. Treba da budeš dole, da poslužuješ ručak. Pozdravi se i kreni.“  

Krista se još neko vreme mirno molila i nije me primećivala. Ja sam se mahnito osvrtala i borila s porivom da je prodrmam, da prekinem tu nevidljivu nit između nje i onog što vidi. Ali neobičnost celog tog trenutka zaustavila je moju ruku. Šuma je disala zajedno sa mnom. Pokušala sam u dubini šume da pronađem ono što ona vidi, ali koliko god se ja trudila, nisam videla ništa konkretno – niti sam to osećala.

Nežno sam dodirnula Kristino rame. „Kristina. Molim te.“ 

Konačno mi je prislonila usne na zglobove prstiju i ustala. Gurnula sam je ispred sebe, stala iza nje da se ne bi osvrtala preko ramena. Ali, ja sama, nisam izdržala i žmirkajući pogledala sam među stabla. Nisam imala čega da se bojim.

Bile smo potpuno same u šumi.