Srećan kraj

Probudila me je kiša. Umešala mi se u  san, pa u prvi mah nisam znala iz kog je sveta.  Plivala sam u beskraju Pacifika. Znam da je bio  Pacifik, poznajem ga iz televizijskih emisija.  Plivala sam kroz tirkiz i kristal. Tako kažu u  reportažama, tirkiz i kristal. S bokova su mi  visile ukrasne perle kojima se vezuje kupaći  kostim. Njega znam sa fotografija. Moj prvi  kupaći kostim, dečji. Nebo je spustilo zavesu  dok sam popravljala čvor. Teške kapi pljuskale  su mi po temenu i ispruženim rukama, postajale  su sve gušće i teže, dok voda nije prekrila  čitav svet. Obavila me je kao večni zagrljaj,  neprobojna materica. Zamahnula sam da  zaplivam vertikalno, a onda sam se probudila.  Šteta. Volela bih da sam naučila da plivam. Ali  sam bar bila sigurna da okean nije rešenje. 
Moji snovi su intenzivni od detinjstva.  Kompleksni. Uverljivi. Uzbudljivi, za razliku  od moje svakodnevice. Tamo su samo brojke. 

Tačne računske operacije. Računovodstveni  obračuni i fiskalni računi. Neto i bruto. Procenti  za zdravstveno i socijalno. Deo na račun, deo  u koverti. Decenije su prošle od vremena kada  sam i ja dobijala na račun. Trudim se da ne  mislim na to. Nisam preterano mislila ni pre  trideset godina. Bila sam kao i svi drugi. Na  kraju potrošenog dana uvek me je radovao  san. Jutros sam morala da ustanem na prvo  zvono alarma. Čekalo me je još jedno pranje  veša, pakovanje, plaćanje zaostalih računa i  ponovna potvrda termina sa agencijom. Irena  – službenica koja mi je prodala aranžman –  redovno me je podsećala koje sve pripreme za  put treba da obavim. Obasipala me je korisnim  savetima, preporučivala osiguravajuća  društva na koja mogu da se oslonim i pakete  zdravstvenog osiguranja koje bi valjalo da  uplatim. Servilno se povukla kada sam joj  odbrusila da mi nikakvo osiguranje nije  potrebno i da prestane da me maltretira, jer  možda bih mogla i da promenim agenciju.  Slično sam reagovala i kada je napomenula da  u ponudi imaju neka fina krstarenja po sličnoj  ceni. Pogledala me je zabrinuto, kao da nije  sigurna da je boravak u tropskim predelima  prikladan za mene. Grubo sam je prekinula.  Pošto nemam svakodnevne komunikacije s ljudima, prag tolerancije za ovakva sranja mi  je prilično nizak. Mada ni njoj nije lako. Mogla  sam da joj pljusnem šamarčinu, a ona bi samo  ljubazno klimala glavom, govorila razumem 
i oprostite što se mešam, samo sam htela da  pomognem, jer to je tretman koji čovek dobije  kada uplati putovanje na destinaciju kakvu  sam odabrala. Sećam se našeg prvog susreta  i Irenine neverice kada sam zatražila da mi  napravi kalkulaciju za jednu od najskupljih  ponuda u njihovoj agenciji. Sigurna sam da  je očekivala da joj ispišem čekove za Bečiće  ili Halkidiki. Kada sam zadobila Ireninu  pažnju, njeno lice je dobilo boju maksimalnog  mesečnog bonusa. 
Prozori praskaju od kiše. Oteturala sam  se do terase i provirila kroz žaluzine. S druge  strane ulice Marinina senka namešta zavesu  na prozoru. Naravno, već je budna. Moja  prijateljica svako jutro uredno ustaje u 6.45.  Dok se soba vetri, Marina u ustima mućka  bundevino ulje za detoksikaciju. Odredila je  sebi ovu alternativnu terapiju. Ona veruje da  postoje metode koje mogu da sačuvaju telo. I  sama sam nedavno pomislila da to može biti  istina, ali me nije dugo držalo. 
Imam još pola sata dok Marina ne  završi s jutarnjim ritualima. Redovno sluša vremensku prognozu, radi vežbe koje joj  je kiropraktičar preporučio, krpi rupe na  odeći. Prerano penzionisana zbog povrede  kičme, Marina ne odustaje. Veruje u hepiend  i dočekaće ga spremna. Po hleb, namirnice i  cveće uvek odlazi našminkana, nalakiranih  noktiju i dignute brade. Minđuše usklađuje  sa garderobom, torbu sa cipelama, osmeh  sa pogledom sagovornika. Kada se vrati iz  nabavke, voće smesti u pletenu činiju, cveće  u vazu, a povrće očisti i ostavi da se dinsta na  tihoj vatri. Ako će već da traći zdravlje, kaže  ona, radiće to u kafani. Ne propušta okupljanja  bivših koleginica i kolega, jednom mesečno do  zore. A onda opet balansirana ishrana, rano  ustajanje, svakodnevne šetnje, bundevino  ulje. Dvanaest godina je starija od mene, a  čovek nikad ne bi pomislio. Marina se mačjim  kandžama drži za ovaj svet i nema nameru  da digne ruke od njega. Na sreću ili nesreću,  Marina ni od mene ne odustaje, svaki put me  zove sa sobom, bilo da na Fejsbuku osvoji karte  za pozorište ili da kreće na besplatan obilazak  rimskih laguma ispod Beograda. Ona ide svuda  i uvek se kući vrati jača. Obavezno mi se javi  da ispriča kako je bilo. Sinoć je zvala da pita  sećam li se kako ide jedna stara šansona, bila je  popularna kad smo bile devojčice, ona o gradu i talasima. Htela je da potraži na internetu, ali  više se ne seća stihova. Bila mi je na vrh jezika,  ali nikako nisam mogla da se setim.. To me je  malo rastužilo, više zbog nje nego zbog sebe. 
Marina je moj razlog da ustanem, operem  zube, javim se na telefon, jer sve je lakše nego  da se njoj pravdam za nered i nemar. 
Prošlog meseca sam iza garaže pronašla  mrtvog psa. Psi se, kada naslute smrt,  osamljuju. Sakriju se od ljudi i te poslednje  sate na zemlji provode daleko od radoznalih  očiju. Ovaj se sklupčao između montažne  garaže i kontejnera. Njegove čeljusti, slepljene  sasušenim balama, kao da su se ukočile usred  poslednjeg pokušaja da udahne vazduh. Oko  kruškaste glave rojile su se mušice, a iz nozdrve  su virila zelena krilca. Ako sve to zanemarimo,  izgledao je kao da spava. Izvadila sam telefon iz  torbe i uslikala mrtvog psa, pazeći da me neko  ne vidi. Marina je kasnije, užasnuta, odbila da  pogleda fotografiju, samo je skupila usne u  gadljivom gestu: „Ne znam šta te tu fascinira.  Životinje, za razliku od ljudi, ni na šta ne mogu  da utiču.” „I ljudi su životinje”, odgovorila  sam na to. Bio je to uobičajeni čin moje sitne  zlobe prema razumnoj, mirnoj, tačnoj Marini.  Posejem malo nemira u njen uređen život,  kao da je, bez njenog znanja, pripremam za iznenađenja koja vrebaju iza ugla. Od svega  što će uslediti, Marina zasad samo zna da sam  prodala stan i da idem na odmor. 
Sela sam na ivicu kreveta i počela da se  oblačim. Od novih lekova osećam mučninu u  stomaku i težinu u glavi. Naučila sam da živim  sa nevidljivom hobotnicom koja mi se grčevito  drži za trup i pipcima mi obavija udove. Ona je  moje teško desetogodišnje dete koje ne mogu  da odlepim sa sebe. Zato hodam, spavam,  mislim sa tom težinom kao da nikad nije bilo  drugačije. Ali sad ima i novih momenata. U  poslednje vreme mi je cirkulacija oslabila,  pa navlačim dva para čarapa i rukavice bez  prstiju. Mučim se da prebacim džemper preko  glave. Donji deo pidžame skidam poslednji.  Kad sam podigla guzicu sa kreveta, na čaršavu  sam videla neprijatno iznenađenje. Mokra  crvena fleka. Ako je u ovom paklu od tela koje  se menja i propada bilo ijedne srećne okolnosti,  to je prestanak ciklusa. A sad, posle više  meseci, ponovo krvarim. Sopstveni organizam  me reprogramira, navikava me na neprestane  promene. Zajebava, ukratko. Hašimotov  sindrom je oduvek bio zahtevan gost, ali od  prošlog meseca stanje mi se pogoršalo. 

Pronašla sam neko zaostalo pakovanje  higijenskih uložaka. Raspakovala sam zelenu kesicu i zalepila tanki list za pamučno dno  rashodovanih gaća, izvađenih iz kese sa starim  vešom. Ne liči na mene da čuvam nepotrebne  stvari, ja nisam hrčak. Ima ljudi koji ništa ne  bacaju. Police i vitrine su im pune predmeta  koji im skupljaju prašinu, ali odbacivanje im  jednostavno nije opcija. Nisam od tih. Ja ne  sakupljam, ja se sećam. Materijalne uspomene  me guše, zahtevne su, zauzimaju prostor i  svakodnevicu, traže brigu, propadaju, njihov  kraj još je jedna mala žalost. Sećanje je moja  disciplina i svakoga dana obnavljam svoju  kolekciju. Možda mi zato ovaj odlazak ne pada  toliko teško. 
Dobar deo stvari sam već spakovala i  spustila u iznajmljen podrum. Fioke i ormani  su mi uredno prazni. Na stolu samo knjiga,  neki krimić koji mi drži pažnju, i dokumenta.  Pasoš, zdravstveni dosije, recepti za lekove  koje treba da podignem, izveštaj iz Zavoda za  socijalni rad: 
Godine: 53 
Pol: ženski 
Bračno stanje: neudata 
Deca: bez 
Roditelji: nisu živi
Obrazovanje: srednja školska sprema  ekonomskog usmerenja 
Radni status: nezaposlena 
Godine radnog staža: 8,2 
Godine radnog iskustva: 32 
Odluka komisije: socijalna pomoć nije  odobrena 
Marina je dosadna sumnjičava koza. Pita  me šta radim sama po čitave dane. Govori  tiho, ali odsečno, reč po reč. Dobro se i dugo  poznajemo, sigurno je naslutila da se nešto  važno odvija iza njenih leđa. Nisam smela da  joj kažem istinu, a nisam umela da je slažem.  Ne želim da joj vidim lice kada shvati šta sam  naumila jer se plašim da me ne bi razumela.  Odgovorila sam neodređeno: Završavam  poslove pred put. Marina misli da sam uplatila  ovaj odmor da bih nadoknadila barem deo  onog što sam u životu propustila i da ću se  za tri sedmice vratiti kao nova, sličnija njoj, s  motivacijom i novootkrivenim mirom; da ću  se useliti u garsonjeru, kupljenu preostalim  novcem. 
Više se ne plašim bola. Ništa mi nije teže  nego da ostanem budna i nemoćna u ovom  krevetu, pred ravnim ekranom, pod ispucalim
plafonom. Boleće uspinjanje kroz šume, boleće  hladno more, ranac na leđima i kamenje pod  tabanima. Boleće naduveni stomak i pluća i  kičma i jezik u ustima, ali nije to ništa, sve je  to prolazno. Priroda je za mene neispitana  planeta i sada hoću da uđem u nju koliko god  mogu. Većih želja nemam. 
Moja kvržica, moja slobodica. Da se nije  pojavila na ekranu skenera i najavila milijarde  svoje proždrljive dece, možda se nikad ne  bih usudila da izađem iz ovog starog stana.  Zapravo, nisam ni sigurna koliko su već dugo  tu, godinama nisam uradila UV štitnjače. Kada  su počele da se javljaju tegobe, javila sam  se lekaru jer sam pomislila da treba da mi se  promeni terapija, ne bi bilo prvi put. Pregled  se zakazuje nekoliko meseci unapred i tako  sam pola godine provela u neznanju. Za bol u  grlu mislila sam da je virus, Marina mi stalno  donosi neke parazite iz spoljnog sveta. Onda  sam se srela sa novom dijagnozom: anaplastični  karcinom štitne žlezde. Doktorka je rekla da je  izgubljeno dosta vremena i da moramo brzo da reagujemo. I reagovala sam. 

Ne verujem u boga. Verujem u Marinu i  tamnoputog čoveka u plastičnim papučama koji  na ulazu u selo čeka dolazak ljudi sa Zapada.  Njegovo prisustvo garantuje im bezbednost od sitnih džeparoša i gerilskih trupa. Onda ih vodi  lokalnom vraču, broji novac i pušta ih u nisku,  mračnu prostoriju zemljanog poda. Verujem da  taj čovek, mršav i zarobljen u sopstvenom selu  zna kako može da se nabavi pištolj. Pokušaće  da se cenjka sa mnom, neće znati da sam  spremna sve da dam. Kad više ne budem mogla  da uživam u vodi i kiši, kad mi postane teško i  da otvorim oči i da popijem gutljaj čaja, sve što  imam postaće njegovo. 
* 
Prespavala sam skoro čitav dan. Nekad me  umor obori na sat ili dva, nekad to traje duže.  Ipak i dalje se pridržavam navike da je noćni  odmor glavni, kada se istuširam, promenim veš  i operem zube. U krevet odlazim tek kad vidim  da je isključeno svetlo u Marininoj spavaćoj  sobi. Vazduh miriše na kišu. Valovi će preliti  ovaj grad, setila sam se stihova, i vratiće me  nazad u san. Javiću Marini čim svane.