Srećan kraj
Probudila me je kiša. Umešala mi se u san, pa u prvi mah nisam znala iz kog je sveta. Plivala sam u beskraju Pacifika. Znam da je bio Pacifik, poznajem ga iz televizijskih emisija. Plivala sam kroz tirkiz i kristal. Tako kažu u reportažama, tirkiz i kristal. S bokova su mi visile ukrasne perle kojima se vezuje kupaći kostim. Njega znam sa fotografija. Moj prvi kupaći kostim, dečji. Nebo je spustilo zavesu dok sam popravljala čvor. Teške kapi pljuskale su mi po temenu i ispruženim rukama, postajale su sve gušće i teže, dok voda nije prekrila čitav svet. Obavila me je kao večni zagrljaj, neprobojna materica. Zamahnula sam da zaplivam vertikalno, a onda sam se probudila. Šteta. Volela bih da sam naučila da plivam. Ali sam bar bila sigurna da okean nije rešenje.
Moji snovi su intenzivni od detinjstva. Kompleksni. Uverljivi. Uzbudljivi, za razliku od moje svakodnevice. Tamo su samo brojke.
Tačne računske operacije. Računovodstveni obračuni i fiskalni računi. Neto i bruto. Procenti za zdravstveno i socijalno. Deo na račun, deo u koverti. Decenije su prošle od vremena kada sam i ja dobijala na račun. Trudim se da ne mislim na to. Nisam preterano mislila ni pre trideset godina. Bila sam kao i svi drugi. Na kraju potrošenog dana uvek me je radovao san. Jutros sam morala da ustanem na prvo zvono alarma. Čekalo me je još jedno pranje veša, pakovanje, plaćanje zaostalih računa i ponovna potvrda termina sa agencijom. Irena – službenica koja mi je prodala aranžman – redovno me je podsećala koje sve pripreme za put treba da obavim. Obasipala me je korisnim savetima, preporučivala osiguravajuća društva na koja mogu da se oslonim i pakete zdravstvenog osiguranja koje bi valjalo da uplatim. Servilno se povukla kada sam joj odbrusila da mi nikakvo osiguranje nije potrebno i da prestane da me maltretira, jer možda bih mogla i da promenim agenciju. Slično sam reagovala i kada je napomenula da u ponudi imaju neka fina krstarenja po sličnoj ceni. Pogledala me je zabrinuto, kao da nije sigurna da je boravak u tropskim predelima prikladan za mene. Grubo sam je prekinula. Pošto nemam svakodnevne komunikacije s ljudima, prag tolerancije za ovakva sranja mi je prilično nizak. Mada ni njoj nije lako. Mogla sam da joj pljusnem šamarčinu, a ona bi samo ljubazno klimala glavom, govorila razumem
i oprostite što se mešam, samo sam htela da pomognem, jer to je tretman koji čovek dobije kada uplati putovanje na destinaciju kakvu sam odabrala. Sećam se našeg prvog susreta i Irenine neverice kada sam zatražila da mi napravi kalkulaciju za jednu od najskupljih ponuda u njihovoj agenciji. Sigurna sam da je očekivala da joj ispišem čekove za Bečiće ili Halkidiki. Kada sam zadobila Ireninu pažnju, njeno lice je dobilo boju maksimalnog mesečnog bonusa.
Prozori praskaju od kiše. Oteturala sam se do terase i provirila kroz žaluzine. S druge strane ulice Marinina senka namešta zavesu na prozoru. Naravno, već je budna. Moja prijateljica svako jutro uredno ustaje u 6.45. Dok se soba vetri, Marina u ustima mućka bundevino ulje za detoksikaciju. Odredila je sebi ovu alternativnu terapiju. Ona veruje da postoje metode koje mogu da sačuvaju telo. I sama sam nedavno pomislila da to može biti istina, ali me nije dugo držalo.
Imam još pola sata dok Marina ne završi s jutarnjim ritualima. Redovno sluša vremensku prognozu, radi vežbe koje joj je kiropraktičar preporučio, krpi rupe na odeći. Prerano penzionisana zbog povrede kičme, Marina ne odustaje. Veruje u hepiend i dočekaće ga spremna. Po hleb, namirnice i cveće uvek odlazi našminkana, nalakiranih noktiju i dignute brade. Minđuše usklađuje sa garderobom, torbu sa cipelama, osmeh sa pogledom sagovornika. Kada se vrati iz nabavke, voće smesti u pletenu činiju, cveće u vazu, a povrće očisti i ostavi da se dinsta na tihoj vatri. Ako će već da traći zdravlje, kaže ona, radiće to u kafani. Ne propušta okupljanja bivših koleginica i kolega, jednom mesečno do zore. A onda opet balansirana ishrana, rano ustajanje, svakodnevne šetnje, bundevino ulje. Dvanaest godina je starija od mene, a čovek nikad ne bi pomislio. Marina se mačjim kandžama drži za ovaj svet i nema nameru da digne ruke od njega. Na sreću ili nesreću, Marina ni od mene ne odustaje, svaki put me zove sa sobom, bilo da na Fejsbuku osvoji karte za pozorište ili da kreće na besplatan obilazak rimskih laguma ispod Beograda. Ona ide svuda i uvek se kući vrati jača. Obavezno mi se javi da ispriča kako je bilo. Sinoć je zvala da pita sećam li se kako ide jedna stara šansona, bila je popularna kad smo bile devojčice, ona o gradu i talasima. Htela je da potraži na internetu, ali više se ne seća stihova. Bila mi je na vrh jezika, ali nikako nisam mogla da se setim.. To me je malo rastužilo, više zbog nje nego zbog sebe.
Marina je moj razlog da ustanem, operem zube, javim se na telefon, jer sve je lakše nego da se njoj pravdam za nered i nemar.
Prošlog meseca sam iza garaže pronašla mrtvog psa. Psi se, kada naslute smrt, osamljuju. Sakriju se od ljudi i te poslednje sate na zemlji provode daleko od radoznalih očiju. Ovaj se sklupčao između montažne garaže i kontejnera. Njegove čeljusti, slepljene sasušenim balama, kao da su se ukočile usred poslednjeg pokušaja da udahne vazduh. Oko kruškaste glave rojile su se mušice, a iz nozdrve su virila zelena krilca. Ako sve to zanemarimo, izgledao je kao da spava. Izvadila sam telefon iz torbe i uslikala mrtvog psa, pazeći da me neko ne vidi. Marina je kasnije, užasnuta, odbila da pogleda fotografiju, samo je skupila usne u gadljivom gestu: „Ne znam šta te tu fascinira. Životinje, za razliku od ljudi, ni na šta ne mogu da utiču.” „I ljudi su životinje”, odgovorila sam na to. Bio je to uobičajeni čin moje sitne zlobe prema razumnoj, mirnoj, tačnoj Marini. Posejem malo nemira u njen uređen život, kao da je, bez njenog znanja, pripremam za iznenađenja koja vrebaju iza ugla. Od svega što će uslediti, Marina zasad samo zna da sam prodala stan i da idem na odmor.
Sela sam na ivicu kreveta i počela da se oblačim. Od novih lekova osećam mučninu u stomaku i težinu u glavi. Naučila sam da živim sa nevidljivom hobotnicom koja mi se grčevito drži za trup i pipcima mi obavija udove. Ona je moje teško desetogodišnje dete koje ne mogu da odlepim sa sebe. Zato hodam, spavam, mislim sa tom težinom kao da nikad nije bilo drugačije. Ali sad ima i novih momenata. U poslednje vreme mi je cirkulacija oslabila, pa navlačim dva para čarapa i rukavice bez prstiju. Mučim se da prebacim džemper preko glave. Donji deo pidžame skidam poslednji. Kad sam podigla guzicu sa kreveta, na čaršavu sam videla neprijatno iznenađenje. Mokra crvena fleka. Ako je u ovom paklu od tela koje se menja i propada bilo ijedne srećne okolnosti, to je prestanak ciklusa. A sad, posle više meseci, ponovo krvarim. Sopstveni organizam me reprogramira, navikava me na neprestane promene. Zajebava, ukratko. Hašimotov sindrom je oduvek bio zahtevan gost, ali od prošlog meseca stanje mi se pogoršalo.
Pronašla sam neko zaostalo pakovanje higijenskih uložaka. Raspakovala sam zelenu kesicu i zalepila tanki list za pamučno dno rashodovanih gaća, izvađenih iz kese sa starim vešom. Ne liči na mene da čuvam nepotrebne stvari, ja nisam hrčak. Ima ljudi koji ništa ne bacaju. Police i vitrine su im pune predmeta koji im skupljaju prašinu, ali odbacivanje im jednostavno nije opcija. Nisam od tih. Ja ne sakupljam, ja se sećam. Materijalne uspomene me guše, zahtevne su, zauzimaju prostor i svakodnevicu, traže brigu, propadaju, njihov kraj još je jedna mala žalost. Sećanje je moja disciplina i svakoga dana obnavljam svoju kolekciju. Možda mi zato ovaj odlazak ne pada toliko teško.
Dobar deo stvari sam već spakovala i spustila u iznajmljen podrum. Fioke i ormani su mi uredno prazni. Na stolu samo knjiga, neki krimić koji mi drži pažnju, i dokumenta. Pasoš, zdravstveni dosije, recepti za lekove koje treba da podignem, izveštaj iz Zavoda za socijalni rad:
Godine: 53
Pol: ženski
Bračno stanje: neudata
Deca: bez
Roditelji: nisu živi
Obrazovanje: srednja školska sprema ekonomskog usmerenja
Radni status: nezaposlena
Godine radnog staža: 8,2
Godine radnog iskustva: 32
Odluka komisije: socijalna pomoć nije odobrena
Marina je dosadna sumnjičava koza. Pita me šta radim sama po čitave dane. Govori tiho, ali odsečno, reč po reč. Dobro se i dugo poznajemo, sigurno je naslutila da se nešto važno odvija iza njenih leđa. Nisam smela da joj kažem istinu, a nisam umela da je slažem. Ne želim da joj vidim lice kada shvati šta sam naumila jer se plašim da me ne bi razumela. Odgovorila sam neodređeno: Završavam poslove pred put. Marina misli da sam uplatila ovaj odmor da bih nadoknadila barem deo onog što sam u životu propustila i da ću se za tri sedmice vratiti kao nova, sličnija njoj, s motivacijom i novootkrivenim mirom; da ću se useliti u garsonjeru, kupljenu preostalim novcem.
Više se ne plašim bola. Ništa mi nije teže nego da ostanem budna i nemoćna u ovom krevetu, pred ravnim ekranom, pod ispucalim
plafonom. Boleće uspinjanje kroz šume, boleće hladno more, ranac na leđima i kamenje pod tabanima. Boleće naduveni stomak i pluća i kičma i jezik u ustima, ali nije to ništa, sve je to prolazno. Priroda je za mene neispitana planeta i sada hoću da uđem u nju koliko god mogu. Većih želja nemam.
Moja kvržica, moja slobodica. Da se nije pojavila na ekranu skenera i najavila milijarde svoje proždrljive dece, možda se nikad ne bih usudila da izađem iz ovog starog stana. Zapravo, nisam ni sigurna koliko su već dugo tu, godinama nisam uradila UV štitnjače. Kada su počele da se javljaju tegobe, javila sam se lekaru jer sam pomislila da treba da mi se promeni terapija, ne bi bilo prvi put. Pregled se zakazuje nekoliko meseci unapred i tako sam pola godine provela u neznanju. Za bol u grlu mislila sam da je virus, Marina mi stalno donosi neke parazite iz spoljnog sveta. Onda sam se srela sa novom dijagnozom: anaplastični karcinom štitne žlezde. Doktorka je rekla da je izgubljeno dosta vremena i da moramo brzo da reagujemo. I reagovala sam.
Ne verujem u boga. Verujem u Marinu i tamnoputog čoveka u plastičnim papučama koji na ulazu u selo čeka dolazak ljudi sa Zapada. Njegovo prisustvo garantuje im bezbednost od sitnih džeparoša i gerilskih trupa. Onda ih vodi lokalnom vraču, broji novac i pušta ih u nisku, mračnu prostoriju zemljanog poda. Verujem da taj čovek, mršav i zarobljen u sopstvenom selu zna kako može da se nabavi pištolj. Pokušaće da se cenjka sa mnom, neće znati da sam spremna sve da dam. Kad više ne budem mogla da uživam u vodi i kiši, kad mi postane teško i da otvorim oči i da popijem gutljaj čaja, sve što imam postaće njegovo.
*
Prespavala sam skoro čitav dan. Nekad me umor obori na sat ili dva, nekad to traje duže. Ipak i dalje se pridržavam navike da je noćni odmor glavni, kada se istuširam, promenim veš i operem zube. U krevet odlazim tek kad vidim da je isključeno svetlo u Marininoj spavaćoj sobi. Vazduh miriše na kišu. Valovi će preliti ovaj grad, setila sam se stihova, i vratiće me nazad u san. Javiću Marini čim svane.
