Došao sam u Bukurešt kao student klasičnih jezika iz provincijskog grada čije ime ne bi ništa doprinelo priči, da kažemo K***, ali koji je imao zajedničko sa svim ostalim gradovima iz unutrašnjosti to da se nad ulicama, zgradama, parkovima, trgovima i njegovim stanovnicima tih godina nadvila providna i spora tuga, tanka kao bakterijska membrana, koju su odrasli oduvek dočekivali svojom očajničkom vedrinom, još ne mogavši da predosete u vazduhu odsustvo budućnosti koja je i tada izgledala kao da će na neko vreme biti ukinuta iz istorije. Otišao sam od kuće rano ujutru, pun nade, dva dana pre početka nastave, da bih imao vremena da se smestim u nov dom i naučim bar kako da dođem metroom do fakulteta, nakon što sam danima pre toga prstom prelazio preko savijene karte Bukurešta, da bih osetio puls glavnih arterija i proverio desetine puta kako se manje vene grada povezuju sa mojim budućim gnezdom, u kome sam zamišljao da ću, uz pomoć ove nove i obećavajuće slobode, konačno otkriti život koji će biti samo moj. Sa sobom sam imao ogromnu crnu putnu torbu koju sam pozajmio od komšija i u koju sam nabacao odeću, šolje, tanjire i pribor za jelo, po jedan od svakog, peškire i nekoliko pari obuće, dve ili tri knjige poezije – koje sam tada čitao sa strašću koja se graničila sa glupošću, misleći da će sama činjenica da ih čitam sa zadovoljstvom i strpljenjem pomoći da mi se stihovi, rime i ideje poslože nekako u glavi, i da će to biti dovoljno da se pretvorim u genijalca. 
Pre nego što sam došao u prestonicu, video sam samo nekoliko bulevara i znao iz priča da ima dva miliona stanovnika, broj koji je mojoj majci delovao nezamislivo, ali koji meni nije ulivao strah, onako punom naivnosti nepotrošene adolescencije; stigao sam u grad sa neproučenim spokojem i nepromišljenim entuzijazmom, koji će kasnije pokazati svoje granice, kada ću, suočen sa jednostavnim i svakodnevnim nedoumicama, reagovati na njih sa strašću, preterivanjem i žurbom onih koji još nisu naučili da prilagode svoje reakcije svetu. Osim toga, bio sam produkt radničke klase, nisam imao ništa na svoje ime i vrlo malo stvari u glavi, osim hrabre ideje da ću postati pesnik, koja mi je opterećivala um i davala izvesnu vrstu samopouzdanja, za koje sada znam da je bilo neopravdano; možda nije ni čudo što je moj omiljeni citat iz tog perioda bio jedan iz Mobi Dika, koji govori o brodu Pikvod, koji plovi morem bez balasta, sa teškim bokovima od mrtvih kitova, kao o gladnom studentu čija je glava puna Aristotela. 
Prva tri, četiri meseca boravio sam u iznajmljenom stanu bivšeg inženjera metroa, čije ime sam i zaboravio. Plaćao sam oko četiri stotine leja mesečno za sobu i nisam smeo nikoga da dovodim kući. Bio je to zao starac, otežanog disanja, kakve sam poznavao i u onim samačkim zgradama sa tankim zidovima iz mog detinjstva i koji je u kući nosio stalno iste duge gaće koje mi i sada sećanje povezuje sa nehigijenskim hodnicima provincijskih bolnica. Bele, na plave štrafte i s nekim dugmićima. Ispod njih jedva da se moglo naslutiti njegovo telo, a i dijafragma kao da mu se nije pomerala kad je disao – pa sam pretpostavio da je na samrti, iako nije imao ništa od one blage, povremene dobrodušnosti koju smrtno bolesni ljudi, bar iz straha, ako ne iz ubeđenja, obično uspevaju da pokažu drugima. Čak i na pragu smrti, trudio se da se uveri da sve što radim u stanu ne narušava njegov ekosistem sastavljen od nehumanog vremena buđenja, čestih mokrenja i noćnih tumaranja, koje je taktički osmislio u poslednjim decenijama i prema kojima si mogao da podesiš svoj sat, a najčešći razgovori koje smo vodili bili su o čistoći, o tome kako treba i ja da kupim osveživače za WC, kese za smeće, glave za mop i druge stvari. Kad bih bio na predavanjima, ulazio je u moju sobu i gledao tepih i nameštaj da proveri da li je sve u redu i da li nisam nešto uništio, a jednom, kad je na tepihu na pragu sobe našao neku mrlju od ne znam ti ni ja čega, pitao me je uveče, kada me je uhvatio u kuhinji, nisam li možda na njoj, kako je rekao, kenjao. Ne volim stanare koji kenjaju po tepisima. Ostao sam bez reči. Ali on je pitao veoma ozbiljno i naterao me da to operem, pa sam te noći spavao u strahu da će me sutradan izbaciti. 
Drugi put bih ga zatekao kada bih uveče ušao na vrata kako sedi u kuhinji sa svojom sestrom, koja mu je dolazila odnekud iz Ilfova i pomagala mu, čistila i sređivala mu kuću, ili ga pratila u čestim posetama bolnici u Berčenu, odakle se vraćao jednom nedeljno sa hrpom analiza pluća, koje je veoma pažljivo čitao kada je bio sam. Kada su oboje bili prisutni, on bi sestri pričao o meni u trećem licu, kao da ja nisam tamo. 
Dobar je dečko, govorio joj je. Ali ne priča mnogo. 
I tako je i bilo, u njegovom prisustvu sam ćutao kao karmelićanka, slušajući njegovo astmatično disanje poput jazavca na samrti i sporazumevajući se više iz pogleda i gestova, jer ako bi previše pričao s njim, gubio je strpljenje sa tobom i odjednom bi video u njegovom držanju, gestovima ili pogledu, jedva kontrolisanu agresiju koja je stavljala do znanja da više ne želi da budeš u njegovoj blizini. Njegova sestra je takođe bila mršava i suvonjava u licu kao i on, i jednom sam je zatekao u svojoj sobi, kako gleda unaokolo buljavim i znatiželjnim očima. Da bi se opravdala, rekla mi je da je tamo bilo prljavo i da bi trebalo da povedem računa o sobi, jer neću ostati zauvek kod njih, i da treba da razmišljam da to nije moja kuća; rekla mi je to slatkim glasom, punim lažnog strpljenja, staraca koji se pretvaraju da te nečemu uče, ali sam shvatio, videvši je zbunjenu, da nije došla da čisti, nego da vidi kako živi taj stranac kojeg su primili u kuću, podstaknuta kombinacijom neskrivene radoznalosti i instinkta škrtog gazde koju sam jedino kod vlasnika stanova u Bukureštu još video. Oboje su bili onaj tip ljudi, teški, koji zrače neraspoloženjem i kada su srećni, ali kako je on sve vreme sedeo u sobi i gledao televizor, a ja bio prilično odsutan i vraćao se tek uveče, nismo se suviše često sretali, što je predstavljalo veliko olakšanje za obojicu. 
Čudno je da napustiš dom svoje porodice i odjednom se nađeš kako živiš sa strancima. Bilo je čudno sve dok nisam naišao na ovog bezimenog starca. Došao sam u Bukurešt tri nedelje ranije, krajem leta, da tražim stan putem oglasa u novinama i proveo ceo dan po parkovima, u blizini telefonskih govornica, zovući sitničave starice i usporene starce, zatim tražeći adrese duž starih radničkih kvartova, koji su bili lepi samo pod tim poznim, letnjim suncem, jer čim bi ih video iznutra, zgrade bi pokazivale svoju prljavštinu i trulež, poput nekih živih zgrada koje su čekale svoju smrt, a koje je samo bučno disanje stanara delovalo da ih održava u životu. Mnogi ljudi koje sam zvao odbijali su me već na telefonu, procenjujući me po glasu ili po onome što studiram. Tada su lekari, advokati i policajci bili ljudi sa velikim perspektivama i dočekivani su svuda raširenih ruku. Jedan starac iz Kolentine me pitao koje 
sam visine, a kada sam mu rekao da imam 1,85, začuđeno je uzviknuo i rekao da sam previše visok, da je krevet koji ima za niže ljude, pa mi je zalupio slušalicu. Drugima sam govorio klasične studije, a oni su me, kao iz druge dimenzije, pitali Pa šta vi tamo radite? i tada bih ja njima zalupio slušalicu, žaleći što nisam postao policajac i što mi džepovi budućnosti neće biti puni para. Jedna gospođa iz Rahove imala je veliku sobu, ali sva je bila u roze, sa mekanim belim tepisima na podu, i kada sam otvorio šifonjere sa ogledalima da pogledam unutra, video sam da su sve stranice bile oblepljene posterima iz pop časopisa za tinejdžerke, toliko jezivim da sam se od straha trgnuo. Drugi tip, kojeg sam tražio sat vremena, iznajmljivao je neuređeno potkrovlje jedne autoperionice, ali u njemu je bio samo krevet bez posteljine i jedan rešo sa plinskom bocom, a u ulici Edgar Kine još jedan – sa ženskim, promuklim glasom, kojeg ću kasnije videti kako prosi za novac za lekove na trotoaru ispred Univerziteta – iznajmljivao je ni manje - ni više, nego ostavu za sto dolara mesečno. Nije imala ni kupatilo, ni kuhinju, bila je to samo soba dva sa dva metra, kauča sa naslonom koji se razvlačio u krevet, uguran u ćošak bezbojne ostave. Rekao mi je da ako imam više stvari koje ne mogu da smestim, mogu ih ostaviti kod prijatelja, pa mi je sugerisao da bih tamo mogao da idem da se kupam, i tada sam shvatio da bi ti, u siromaštvu tih godina, Bukureštanci iznajmili čak i spoljašnji WC, samo da su verovali da mogu nešto da zarade na tebi. 
Bivšeg astmatičnog inženjera metroa sam pronašao kasno uveče, kad sam gotovo izgubio nadu da ću nešto naći. Bilo je pola devet kada sam ga pozvao i odmah mi je rekao: – Dođite da pogledate. 
Stan se nalazio u Toporašu, prema Drumul Gazarului, a ja sam ga pozvao sa javne govornice u ulici Kampineanu, sa oglasima u novinama otvorenim na limenoj ploči telefonske kabine. Imao sam mobilni telefon, ali mogao sam samo da primam pozive na njega – pa sam kupio dve kartice za javne telefone i dan proveo u malom parku pored crkve Kreculescu, čitajući oglase u novinama, u kojima sam zelenim flomasterom obeležavao one koje sam mogao sebi da priuštim. Kada bih skupio desetak, išao bih do obližnje kabine i počinjao da zovem. Halo, gospođo, dobar dan, zovem vas u vezi sa oglasom iz novina. Izdat je, većina njih bi mi odbrusila i nije želela da razgovara. Neki bi ti rekli da su već iznajmili sobu, pre nego što si izgovorio šta želiš, sa blago očajnim glasovima, kao da je taj oglas bila jedna od njihovih najvećih životnih grešaka. Ali desilo se da naiđeš na druge, posebno žene, koje su ti tražile celu istoriju tvoje porodice, do dalekih rođaka i poslednjih pet mesta u kojima si živeo, pre nego što bi ti rekle gde žive i kako možeš da stigneš do njih. Neke su se bojale da ne dođeš kod njih kući, da im ne razbiješ glavu i uzmeš penziju; druge su želele da se uvere da dolaziš iz dobre, imućne porodice, od roditelja koji su bar profesori ili državni službenici – tj. u jeziku tog vremena, intelektualci – koji su svoju decu naučili potrebnim lekcijama poslušnosti i stida. 
Starac je bio u turi od poslednjih deset koje sam pozvao tog dana i nije gubio vreme na razgovor, pa sam mislio da je to dobar znak. Stigao sam tamo za pola sata, samo da bih iz tramvaja 21 video da je u tom pravcu Bakovijina spomen kuća i da mi je ceo kraj iznenada, uprkos svakoj očiglednoj činjenici, delovao kao velika aleja kulture, oivičena zgradama čiju ružnoću nije bilo moguće videti u to doba, a u prizemlju tih zgrada, nekoliko nedelja kasnije, na dnevnom svetlu, video sam samo prodavnice mešovite robe, ćevabdžinice i agencije za pogrebne usluge, kao transparentnu alegoriju života potrošenog u periodu između hrane i smrti. 
Inženjer je živeo u jednoj od zgrada do ulice, na trećem spratu – bio je to komunistički stan sa dve sobe, koji se ne bi izdvojio ničim, osim što sam ga našao na kraju jednog dugačkog i iscrpljujućeg dana, i na taj način mi se učinio kao spasenje. Iznajmljivao je spavaću sobu, u kojoj je bio mali krevet sa škrinjom na kraju, sto, ogromni smeđi šifonjer, onaj starinski – u kojem su starci držali jorgane i pokrivače u naftalinu, i neka vrsta noćnog stočića sa ogledalom, na čijim ivicama je neko davno zalepio nalepnice sa likovima američkog serijala iz devedesetih. Uzeću je, rekao sam mu i, iako me je tada dugo odmeravao i pitao koliko godina imaju moji roditelji, čime se bave, koji fakultet sam upisao, gde se nalazi, i da li mogu da plaćam kiriju mesečno, jer njemu ne pada na pamet da me moli za milost, nisam shvatio da su sva ta pitanja bila upozorenja, i rekao sam da mi ih postavlja da vidi kakav sam čovek. Dobro, mladiću, rekao mi je na kraju, i te večeri sam mu dao kaparu, izbrojivši mu novac u otvorenu ruku. Dao mi je ključ i rekao sam mu da se vraćam 29. septembra, pre nego što počnu predavanja, kao što sam i učinio, noseći sa sobom ogromnu crnu putnu torbu u koju sam strpao sve potrebne stvari za život, koju kao da sam nosio sa sobom od samog početka.