Кo kaže da uvek mora da bude toplo i jeftino. Danas je toplo i skupo.
Stavljam proizvode u korpu: karton jaja, kobasicu, šunku, neka ima. Trebalo je da se držimo bezmesne ishrane, ali ipak ne za praznike. I preračunavam.
Pre godinu dana je za isti novac je moglo da se kupi duplo više. Ili možda pre dve godine? Ili možda triput više?
Šta smo ono još kupovali? Šta bi majka stavila u korpu da je ovde?
Ren, cvekla. Posle kraćeg premišljanja, dodajem majonez, prvi koji sam video, ali ga, posle još jednog kraćeg premišljanja, zamenjujem kjeleckim, omega tri. Indikator poljskog standarda. Majka bi ga zamenila. Ne, majka bi odmah uzela onaj koji treba. Da li ga i proizvode u okolini Kjelca, pitam se?
Toliko pitanja.
Odgovor na ovo poslednje je tik nadohvat ruke, doslovce, ali ne proveravam. Neka. Možda se plašim da ću da ugledam na etiketi Radom, Lomžu, Stanjontke. Dodajem dve sveće, po jednu za svakog. Pošto je Marija kod oca, imam malo vremena, možda odem na groblje, ionako je prekoputa. Kupovinu svakako obavljam u Mošćicama, kako bih izbegao Bjedru i gomilu njenih mušterija, što u prazničnu nabavku odlaze kao da se spremaju za apokalipsu.
Tražim šećerno jagnje.
Šećernih više nema, kaže pomoćna prodavačica, koja se ukotvila u blizini slatkiša. Imamo čokoladne.
Neću čokoladne. Od čokoladnih proizvoda uzimam zeca koji liči na Deda Mraza. Odstajao sam svoje u redu, plaćam, pakujem namirnice u auto, vadim pre toga sveće.
Iza kapije groblja je tiše. Odavno nisam bio ovde, toliko je aleja, svaka je drugačija, ali i slična onoj kojom sam nedavno prošao. U stvari: kojom smo prošli. Nedavno, za godišnjicu valjda, otac je išao prvi. Pre skoro pola godine.
Da li bi i danas znao put?
Odustajem od pitanja i biram jednu od travnatih staza, onu zdesna, najbližu ogradi. Skrećem s puta, vreme prolazi, spotičem se o grobove, o neravne ploče, krive kocke. Klizim pogledom po natpisima.
Lavirint je odozgo izgledao jednostavno. Jednostavnije.
Kad smo je sahranjivali, više ljudi je još uvek bilo živo. Na primer, svi oni kojima sam u ovom trenutku okružen. Sa svežim datumima smrti, iz protekle decenije, i jednim mladim pokojnikom. A neki od prisutnih telom se tad još nisu nisu ni rodili.
Konačno pogađam, iako nisam imao metod.
Stojim, čitam natpis. Skupljam dogorele lampione u obliku jelki raznih veličina. I venac, izbledelu plastiku koja se pretvara da je grančica smreke. Verovatno još od neke od njenih prijateljica iz ambulante, držale su se zajedno do smrti, pa čak i posle. Jedna od njih, koliko se sećam, leži u nekom od susednih grobova.
Jelke, pa, da, bili smo ovde u decembru, to mi je isparilo. Sećam se da nam je staklene jelke kupila gospođa Eva, na nekom popustu, još je bila živa. Napravili smo čitav šumarak od njih. Ostalo ih je tri. Ređam ih iza krsta, u obliku krune.
Kad je umrla, moj otac je stajao u podnožju kreveta i plakao, a ja sam izašao napolje s telefonom. Da javim svima. Trudio sam se koliko sam mogao da budem kratak i konkretan. Palim sveće koje sam doneo. Rasklapam klupicu, neudobna je, preniska. Ili sam ja previsok.
Zatim i cigaretu.
Osećam se pomalo kao da sam sreo staru prijateljicu.
Izgubili smo kontakt.
Nema šećernih jaganjaca, vrtim tu frazu u glavi i pitam se: nema ih na stanju ili su već postali prošlost?
*
Slušaj neku pozitivnu muziku, rekla je Elžbjeta. Ne znam, možda My favourite things. Opet puštam Кoltrejna.
Nedelja, velika i duga. Predvorje ponedeljka. Zato je i ne volim – predrasuda iz školskih dana.
Sedimo u očevoj sobi i bojimo trouglove. Tačnije - on boji, a ja, s trouglastim lenjirom u ruci, crtam Teodorovu spiralu.
Gražina je pre toga zvala, telefon je još vruć.
Najpre omanji, jednokraki pravougli trougao. Uz njega još jedan, čija je duža kateta hipotenuza prvog. Docrtavam kraću, veći trougao naleže na manji. Zatim još jedan. Hipotenuze prethodnih postaju katete narednih. I tako šesnaest puta, petnaestak sve šiljatijih trouglova, iz kojih nastaje oblik nalik na puževu školjku, ljušturu. Mollusca, Conchifera, Gastropoda, koliko se sećam. Docrtavam telo i antene, nevešto, nedostaje mi talenat za to. Otac na kraju popunjava bojom tog geometrijskog mekušca.
Ništa ne kaže, nemaran je. Henjo, prešao si liniju, htedoh da mu kažem. Sa Olom to bolje ispadne.
Puštam ploču ispočetka. Nakon sedam minuta naslovne numere, tačno na pola, razleže se zvono na vratima.
Ko li je? Pentram se, navlačim majicu i odlazim da otvorim.
Na tremu stoji gospođa Pivonjska s poslužavnikom: mazurek, kolač od sira, makovnjača i uskršnji kuglof sa glazurom. Pored kuglofa je i šimšir, skroman buket, dekoracije. Kuglof, naravno! To mi je prolazilo kroz glavu na delikatesima, toga nisam mogao da se setim.
Uzimam poslužavnik u ruke, stavljam ga na sto na tremu, čestita ona meni, čestitam ja njoj, najbolje što mi u tom trenutku pada na pamet. Gospođa Pivonjska odbija poziv na kafu, čekaju je gosti kod kuće. Pita za očevo zdravlje, odgovaram izokola. Meni je forma važna. Ova ovde i sada, danas, je dobra.
Za kraj neprijatan momenat: Hajdi se pozdravlja ili oprašta ostavljajući na kaputu otiske šapa boje vojnog šatora. Nudim da pokrijem troškove čišćenja, komšinica odmahuje rukom i nestaje.
Pošto Pivonjska zatvara kapiju, pas trči duž ograde, vidno razočaran, ja pušim i sedim na stepenicama. A iza mojih leđa, što ću saznati za trenutak, Ona Druga liže glazuru sa kuglofa, gazeći šapama ostale poslastice.
Počinje da rominja, za sada ništa od šetnje uprkos ovoj dobroj formi. Na kraju krajeva, pozvao sam Mariju na ručak danas popodne. Treba se pripremiti.
Ovo nisu njeni praznici, u Ukrajini je Uskrs kasnije. Tražila je odmor, odlazi u sredu i neće je biti osam dana. Uzeo sam slobodno.
Meni je ionako svejedno, pa ću pripremiti paradajz supu s pirinčem ili testeninom, a za glavno jelo špagete sa sosom od paradajza. Ali, da ne bi bilo potpuno netradicionalno, napravio sam rusku salatu. To jest, još uvek je pravim, nisam je još završio.
Ustajem sa stepenica i procenjujem štetu koju je mačka napravila. Ništa strašno. Bilo je lako.
Spreman sam.
Sedam za kuhinjski sto i na što sitnije kockice sečem neoljušteni kuvani krompir, šargarepu, peršun i krtole celera. Jaja i kisele krastavce. Kisele jabuke, beli luk. Pedantno, pod konac, vrlo polako.
Dodajem to u ono što se noćas kuvalo.
Zatim dve konzerve graška. Začine. Na kraju sarepski senf i majonez.
Otac prati moje pokrete s desne, a pas s leve strane. Tako prolazi nedeljno podne i rano popodne, tako je prošao i deo noći.
Mirno.
*
Ponedeljak, ne veliki, ali dugi. Kao da je druga nedelja zaredom, trem. Vreme se vrti u krug. I opet neko zove.
Otac drema, Кoen ga je uspavao. Ne očekujem goste.
Pivonjska?
Na vratima stoji Кasja, a u pozadini Silvija.
Kako je mršava, skoro da je nisam prepoznao. Upali obrazi. Riđa kosa, poput Joanine, blista na bledoj sunčevoj svetlosti.
Zdravo.
Zdravo, kažem, pružam joj ruku, stisak joj je mlitav. Potpuno drugačiji od Silvijinog, koja mi se okrepljujuće smeši.
Uđi. Uđite, izvolite.
Ulaze, stoje u hodniku u jaknama i identičnim cipelama, između posuda za pse i mačke. Ja u gornjem delu pidžame i farmerkama, bos. Tišina se iznenada narasta jer je Кoen upravo završio. Кasja zuri u moja koščata stopala, a ja u tetovažu na Silvijinoj ruci. Na prstima ima indijske šare, a ispod ručnog zgloba reč, verovatno akronim: YOLO. A iznad Kasjinog levog palca – znak pitanja, kao u ogledalu? Nakrivio sam glavu, jeste. Novina?
Konačno, Silvija skida jaknu i pomaže Кasji s rajsferšlusom koji se zaglavio. Čuje se kako se pas češe napolju.
Hvala. Deda?
U svojoj sobi je. U nekadašnjoj dnevnoj sobi, pokazujem rukom na kraj hodnika, ogrćem očev duks, obuvam patike na bose noge i uzimam cigarete s prozorske daske. U pakli je ostalo još četiri.
Otvaram vrata, pas utrčava.
Izlazim.
*
Trebalo bi da kasnije bude ručak. Ali ništa od toga.
Malo supe i ostaci testenine i sosa su za oca. Nisam imao planove za sebe, a još manje za nenadane goste.
Na stolu je dugačka činija za salatu, sa tradicionalnom salatom i kašikom zabodenom nasred, uspravnom kao jarbol. Pored nje hleb, već bajat. Žalosno za jednu prazničnu trpezu. I kolačići, „ježići“, za dezert. Devojke su ih kupile. I onaj moj čokoladni Deda Mraz. A moglo je mnogo bolje, gledam mačku popreko. Umiva se bez imalo stresa.
Dekoracije: mace i šimšir. Sve to na svečanom stolnjaku od bake Zofje, izvezenom sitnim narcisima i brojnim flekama. Hronika uskršnjih incidenata, poslednje dve decenije prošlog veka i prve dve decenije ovog veka. Južna Poljska.
Кasja ne progovara i ne jede, oči su joj crvene. Sagradila je zid od paketića papirnih maramica sa svoje leve, odnosno moje strane. Mora da se čudno oseća, jer je s police gledaju razne Кasje svih uzrasta. Desetak ih je i nasmejane su. Kult unuke, dedin oltar.
Deda mrmlja nešto o tome kako se tepih dimi, gori požar i Zenja, Zenja, stoji napolju ispred prozora. Tešim ga da ću ga odmah ugasiti. Klimam glavom da ću je pozvati. Odgovara nešto svoje.
Danas nikog nije prepoznao.
Silvija neumorno melje o performativnosti, glavnoj oblasti njenih interesovanja. Iz šire perspektive, ne samo predstave, nego i rituali i svakodnevno ponašanje. Ponavljanje, igranje uloga. Zašto ljudi rade to što rade. Sanja o stipendiji u Sjedinjenim Državama, studijama performansa na Univerzitetu u Njujorku. Već je predala papire.
Gledam Silviju kao da je slika i pomeram bokal s kompotom što dalje od nje. Ne daj joj da pije toliko, ne daj joj slučajno da opet izađe.
Jer imamo i kompot od sušenih jabuka, čak je i dobar.
Kad Silvija utihne, izvlačim iz rukava poslednje pojaseve za spasavanje, iz svog polja: jezik, pragmatizam, pragmatika i performativnost u filozofiji. Performativni zaokret u humanističkim naukama. Teorija govornog čina. Semiotika i semantika. Odnosi sa poststrukturalizmom i fenomenologijom. Otelotvoreni um. Koncepti subjekta. Rorti, Apel, Habermas, Batler. O ovu poslednju sam se samo očešao, ali dovoljno da bude efektno – performativnost roda je pun pogodak. Feministička filozofija. Heteromatriks. Nevolje s rodom. Kvir teorija.
U pauzama podgrevam supu, pregorevam testeninu sa sosom i pronalazim sladoled u zamrzivaču.
Potom hranim oca kašikom.
Kasjin zid se ruši pred našim očima.
Silvijine teme se tope.
Moji pojasevi za spasavanje su na izmaku.
A šta znači ta tetovaža, došaptava mi moj očaj, ta skraćenica na ruci?
YOLO? You only live once, osmehuje mi se.
A, da, čuo sam nešto o tome, klimam glavom i osećam – zašto? – da se crvenim. Kasno je.
Vozimo ih na stanicu u Mošćice.
Javite mi se kad stignete, kažem.
„Điha, konjiću, a ako budeš dobar...“, dodaje otac.
*
Vreme bez Marije. Bela Crkva.
A gospođa Ola je bolesna. Zapaljenje nečega, grla, bronhija, nerva, ne znam. Osam dana i nas dvoje, nas troje, jer tu je i pas, četvoro, jer imamo i mačku. Svakodnevna rutina. Buđenje u bilo koje vreme nakon neprospavane, aktivne noći. Papuča u zubima. Bol u leđima. Lupanje u glavi. Oči koje peku.
Rituali koji danima daju ritam, a zahvaljujući tom ritmu je moguće osetiti se sigurnije u haosu. Strukturišu haotične tokove događaja u svrsishodne sekvence, koje vode nekuda, barem naizgled. Redukuju neminovnost donošenja problematičnih odluka o tome šta dalje i
čega se prvo latiti. Sve isto, iznova i iznova, kao stalna terapija. U koliko sata i koja doza. I kao puš-pauze.
Prvo, rituali u kupatilu. Olupana kada od livenog gvožđa sa omraženom plastičnom stoličicom.Klizanje. Telesnost, pergamentnost. Sapun će sve oprati, sunđer sve očistiti. Četka, pasta, šolja. Rvanje u vodi. Dugo, nesavršeno brijanje. Nevolje. Konačno, higijena, nimalo muški miris cvetne livade. Sijanje. Sjaj bezbojnih očiju uvećanih naočarima.
Potom oni sobni, odevni rituali: oblačenje i svlačenje, zakopčavanje i otkopčavanje. Skidanje dugmadi. Skidanje i obuvanje cipela. Hodanje boso.
Potom kuhinjski rituali: doručkoručkovečera. Sendvič? Кajgana? Meko kuvano jaje? Tvrdo? Pasta od sira? Riba? Salata? Žitarice? Ovsena kaša? Jogurt? Hrana za pse i mačke. Potom telefonski poziv i pica.
Potom kreće zabava. A ko od vatre, ko od vode, Ko na suncu, ko usred noći, Ko na muci višnjeg suda, ko na sudu zemaljskom, Ko u samom cvetu mladosti, Ko sporim odlaskom, I ko, da l' smem reći, sve nas zove?
A ako se neko javi, to je samo Gražina. Jer zna da sedimo sami. Lepo od nje. Zatim vodene boje, drvene bojice, bukvar.
Razmičem i navlačim zavese.
Slučajno sam spalio aktuelni kalendar, bio je onaj mirišljavi. Dani gube obrise. Puca internet. Ponekad izbijaju osigurači. Sve se preliva, prepliće. Ne razlikujem više noći i dane. Kasju i Silviju u snovima. Psa i mačku.
Ispostavilo se da je ona osmica znak bes igraju konačnosti.
Kad god mogu, dok on spava, a dedlajn se bliži, s mukom listam udžbenike. U takozvanim slobodnim trenucima. Imam ih gomilu. Knjiga, ne trenutaka. Paklene Rajhovi. Žrtve. Medicina. Galton, Votson i drugi. Socijalni darvinizam. Rassenhygiene i njena svita. Jahači apokalipse, drugi ti donosi rat, nećeš više znati za mir. Zapiši.
Moraš od nečeg da počneš, ja počinjem od morskih prasića.
Uvek sam voleo glodare. Moj otac je davao utočište onima koje niko nije hteo. Majka ih je mrzela. Noću su marširali po meni. Sanjao sam kopnene trupe. Ruzmarin u cvetu. Pešadija.
Otac ne jede. Ja ne jedem. Ako išta i pojedem, to je pica. Na kraju krajeva, to je italijansko jelo.
Potom on spava u sobi, ja sedim u kuhinji, a po glavi mi reči i slike.
Prelistavam knjige, zapisujem i smišljam ključne reči. Pijem litre kafe i gutam tablete protiv glavobolje. I oblepljujem frižider podsetnicima. Izgleda kao da je od papira. Novi slojevi prekrivaju stare.
Tako moje liste obaveza odlaze u zaborav.
*
praktičnost
Medicina se u vreme nacionalsocijalizma razlikovala od onoga što je bilo pre i posle po tome što su medicinski naučnici mogli da rade s pacijentima šta su hteli. Vladari Trećeg Rajha su im za eksperimentisanje dali ljude umesto miševa i zamoraca. Oni koji su korišćeni kao eksperimentalni subjekti pripadali su kategoriji beskorisnih, odnosno, kategoriji niže vrednosti u rasnom, socijalnom i ekonomskom smislu. Jedna od ključnih bila je kategorija produktivnosti. Neproduktivnima je pronađena svrha, oni su dobro iskorišćeni u ime zdravlja budućih naraštaja. Praktični um.
Među idejnim tvorcima, izvršiocima i saučesnicima istrebljenja bilo je i medicinara. Odnosi lekar-pacijent odvijali su se na rampama logora.
Poseta doktoru određivala je ko će preživeti, a ko ne.
U jednoj od knjiga o medicini za vreme Trećeg Rajha, koja govori o logorskim eksperimentima, kao moto se navodi sledeća rečenica: „Lekari koji se pominju u ovoj knjizi naglašavaju u svojim svedočenjima da nikada nisu prekršili medicinsku etiku“. Eto smernice za dalje čitanje. Praktična ideja.
