Ребека, март 1943. 

Било је јутро, шести март. Два дана након што смо добили вест да нас протерују на север. Дан када ми је отац рекао да има тренутака када ништа не зависи од нас и када треба да прихватимо судбину. Питала сам да ли је и данашњи један од њих. 
- Не знам, Бека. – одговорио је и помазио ме по глави. – Волео бих да ти кажем, да и сада имамо избора. Да увек има избора. Али не могу ти ништа рећи. 
- Зар ме ниси учио да никада не треба да се предамо? - Да. 
- И да увек вреди покушати још једном. 
Климнуо је главом. 
- А сада? Зашто сада не вреди, тата? Баш сада! 
- Не видим шта можемо да урадимо. 
- Да побегнемо. 
- Где да побегнемо, у планине? Зима још није готова. - Замолићемо некога да нас сакрије у својој кући. Стриц Митко и тетка... 
- Не можемо их излагати опасности. И свакако ће нас наћи. - Смисли нешто друго, зар ниси одрастао? Ако је десетина онога што је Арон прочитао тачна... 
- Знам, Бека. 
- Не знаш, тата! – Лупила сам ногом и залеђена бара испред мене је пукла. – Апсолутно ништа не знаш! 
И стварно сам то мислила. 

Шест дана пре тога је било тачно месец дана како ми је Леон свирао Шубертову „Серенаду“. Нисмо размишљали о датуму, али смо имали осећај да је важан. Инстинктивно смо ћутали, као да ће га то учинити мање прозрачним. Ишли смо заједно у школу и заједно се враћали кад год је то било могуће. Понекада смо се држали за руке када људи нису били око нас. Чак смо се понекад додиривали, док ходамо, као случајно на тренутак преплитали прсте, размењивали погледе. После тога смо предвече лутали крај затворених дућана између „Капије“ и „Аџундара“ и ћутали. Толико је био јак осећај који нас је преплавио уз ту музику да смо морали да прошетамо како бисмо се смирили. У другачијим околностима бисмо причали о нашим породицама, он о музици, ја о књижевности. Тада сам написала прву песму и прочитала је само њему. Почела сам да размишљам у стиховима, па су ми и најбаналније мисли долазиле са римом. Знали смо да нас клевећу, да смо у блату, да букти рат, да нас окружују неправде и патње. Знали смо, али нисмо то примали к срцу, пустили смо низ воду. Створили смо наш свет – шарен и прелеп. 

А тати је то било страно. Потонуо је у своје мисли одраслог човека и вестима о рату које су му други преносили. Није било смисла да му објашњавам. „Не видим шта можемо да урадимо“ – рекао је тек тако, не схватајући колико ме је повредио. Мрзела сам га у том тренутку, хтела сам да га заболи, да схвати, беспомоћно газећи лед под ногама. Мој отац није имао петнаест година. Са мамом је доживео љубав, поделио важне тренутке и сачувао лепе успомене. То му нико није могао одузети. 

- Ако не будемо живели близу у Пољској, уштедећу паре за бицикл и сваки дан после посла ћу долазити да те видим – рекао ми је Леон истог јутра. 
Нисам рекла да му не верујем, мој отац је инсистирао да ћутим. Само сам окренула главу. 

Глас о депортацији се већ проширио. Већ четвртог увече, један адвокат – школски друг мога оца, изненада је свратио. „Шта кажеш да испушимо по једну у дворишту?“ – предложио је тати. „По овој хладноћи“ – био је запрепашћени одговор. Израз лица госта је све рекао. Посматрала сам их кроз прозор – стајали су иза шљиве, човек му је причао нешто озбиљно ставивши му длан на раме, а он је са огорченошћу згазио пикавац. Ушао је блед. 

- Протераће нас. Ових дана – рекао је с врата. 
Зачуо се тресак – лонац који је мајка носила до шпорета пао је на под, комадићи репе су јој се просули по ногама. 
- Где? 
- Далеко, драги моји. – Татино лице било је беживотно, само су му се усне померале, као да нису део њега. – Тамо одакле нема повратка.

Од тог тренутка нејасни и страшни звукови почели су да нас обузимају. Татин школски друг је био одговоран за ћустендилску имовину коју је одузела држава. Неколико дана пре тога га је посетио службеник Комесаријата за европска питања – КЕП, како су рекли, и тражио да им обезбеди складиште дувана „Фернандез“ поред станице. Адвокат је одбио да то учини ако му не кажу разлог. Службеник је невољно пристао, под условом да се закуне да ће то чувати у тајности: то је била ствар од изузетног државног значаја. Постојао је потписан уговор са Немачком за моментално протеривање Јевреја у некадашњу Пољску и складиште им је требало да би нас окупили, пре него што нас укрцају у возове. Датум изручења: десети март, мало после поноћи. 

Следеће ноћи, петог марта, тата се вратио са још лоших вести: градоначелник је захтевао да јеврејска заједница одмах обезбеди триста кофа, триста кутлача, казана и других кућних потрепштина, не прецизирајући зашто. Мама је почела да се пакује. Прегледала је кофере, рекла да не одговарају и одлучила да сашије ранчеве. Тражила је одговарајући модел – питала је комшинице и пријатељице, требала јој је тканина, - исекла је прекриваче, шиваћа машина је почела да штекће. Док је шила, сетила се нечега, потрчала негде, вратила се после неког времена збуњеног погледа, дочекивала друге успаничене жене. Крпила је чарапе, плела рукавице, тражила чутуре, пекла крекере. Одједном се појавила са маказама да ми исече плетенице. Причало се да ће одвојити децу од мајки и било би ми тешко са дугом косом. Одбила сам је и није инсистирала. Силовито је радила на шиваћој машини. 

А деца су се радовала. Мали Јевреји су се радовали. „Попећемо се у воз и отићи у иностранство“ –уз повике ме је сачекао на улици шестогодишњи Хаим из моје махале. Други клинци су се такође хвалили. Укрцаће се у највећи воз и отићи што даље, чак до мора. Ниже у нашој улици видела сам воз нацртан штапићем. Хтела сам да се посвађам са малим уметницима, да им објасним да није повод за радост, али сам се загледала у сјај у њиховим очима и заћутала. Када сам истог петка отишла до Леонове куће, он није био ту, али ме дочекала Бланка. „Наручила сам крему од тате и направио ми је“ – похвалила се, зграбила је са стола и намазала ми је на лице. – У Пољској ћемо радити у пољу и морамо да заштитимо лица од сунца. Да наручим и за тебе?“ Погледала сам је. Тако 

крхка, очи су јој сијале, ручице одушевљено размахивале. Загрлила сам је и изашла. Ходала сам улицом, пролазила поред забринутих, ужурбаних људи и била збуњена: већина одраслих је веровала да ће нас одвести у Пољску да радимо. Није да су очекивали нешто лепо – предвиђали су беду, глад, болести и тешку зиму у страној земљи. Али за разлику од мене, замишљали су се живима. 

- Татице, зашто им не кажеш шта пише у оним новинама? – питала сам оца, док смо ишли ка комшијама. 
- Нисам сигуран да је тачно. 
- А ако јесте? Зар није боље да знају? 
- И шта ако знају? 
- Одлучиће шта да раде. 
- Ништа не могу да ураде, моја девојчице. Да има смисла, рекао бих им. Мени је жао што сам то чуо. Човек не може без наде. 
Бацила сам поглед на његово слабо тело у сивом капуту. Пожурила сам напред и његови кораци су остали пригушени иза мене. Било ми је жао што сам порасла и што ми се тата смањио. 

„Плашим се да могу да нестанем. И нико неће схватити. И никоме нећу недостајати“. 
Тако сам рекла оцу пре неколико година, Фрутасу, када су деца изашла без мене. Тада ме је смирио, али ми се вратио још јачи страх. Гледала сам нашу скромну собицу са два кревета за мене и Арона, малим радним столом, мастионицом са сломљеним пером. Гледала сам полице са мојим омиљеним књигама и орман са одшкринутим вратима. У тој соби сам се играла, плакала, смејала се, сањала, маштала, блебетала до касно са својим братом. Погледала сам кроз прозор и видела Хисарлука - још увек потиштеног, без лишћа, али чврстог и поузданог на свом месту. Могла сам да га гледам сатима и увек сам откривала нешто ново. Волела сам ову кућу. Волела сам овај град – пријатеље, планину, воћке преливене бојама, шарену пијацу, прашњаве продавнице, величанствене зграде. Волела сам ову земљу у којој сам се родила, у којој су се родили моји родитељи, њихови родитељи и родитељи њихових родитеља. Једина за коју сам знала.

Видела сам да љубав није била обострана. Она је била део мене, али ја нисам била део ње. Била сам сувишна, чак штетна. Хтели су да ме састружу као прљаву мрљу на тротоару, да ме укрцају у воз и баце на сметлиште. И не би много прошло, а овде би корачали други људи, на кревету би сањала друга девојчица – нека са аријевском крви, на полицама би биле друге књиге, држач за перо са сломљеним врхом би био замењен, други би размишљао о Хисарлуку или не би ни обраћао пажњу на њега, други би ишао у школу. Људи су лако замењиви. Или можда не људи, него Јевреји. Укрцаш их у воз, нестану, то је то, већ су заборављени. Живот се наставља. Без мене. 
- Колико си лепа, Бека! – Мама је подигла главу са шиваће машине, шила је трећи ранац и нога јој је била укочена на педали. Тишина која је уследила била је претешка. Загледала се у моје лице као да ме први пут види. Тада је њен поглед прешао преко мене и замаглио се. Прошли су ме жмарци. 
У сред припреме за одлазак и целе панике, мама је открила да сам лепа. Никад до тада ми то није рекла. Није да нисам осетила да јој се свиђам - по задовољном климању главом када ме погледа, исплете ми кикице и по занесеном изразу лица с којим ме је представљала пријатељима. 
- Је л’ све у реду, мама? 
Фокусирала је поглед на мени, устала је и приближила се. 
- Толико си лепа! – прстима је прешла преко мог чела, образа, браде. У њеним очима – понос и страх. – Личиш на моју маму када је била млада, а била је лепотица. Чак си лепша од ње, Бека. 
Забринутост ми је расла, желела сам да се сакријем од тог продорног погледа. Повукла сам се и њена рука је пала. Чинило се да није приметила, наставила је да буљи. 
- И много си млада. 
- Како си то сад схватила? 
- Знаш да мораш да се чуваш? Тешко да ће ми дозволити да будем увек поред тебе. 
- Сви треба да се чувамо. Али зашто, кад ћемо свакако умрети? - Смрт није најгора, мила.
Помазила ме док су јој дрхтали прсти. 
- Излазим. – одвојила се од мене. – Идем код Ривка. Брзо се враћам. 

У подне је време смекшало, блато се отопило, лепило за ђонове и моји кораци су постали тешки. Ходала сам нашом улицом, прошла Леонову кућу и суздржала се да не погледам кроз прозор. Тамо је био дечко са којим сам повезивала све лепо у будућности. Мало пре тога је одатле изашла моја мама са пакетом белог праха у рукама. Био је за мене, садржао је цијан-калијум, а мама је хтела да ми га ушије у руб капута. За сваки случај. Рекла је то као да ми поклања марамицу. 
- Дај ми – рекла сам јој. 
Није се мрднула. Лице јој је било утрнуло и бледо. Тата нам је пришао, гледајући је избезумљено. 
- Дај ми – поновила сам. 
Уместо да отвори длан, стисла је песницу. Памтим ту песницу као да ми је пред очима – сува кожа, испупчене вене, побелели зглобови – тресла се као да је ударила струја. Питала сам се како ће смогнути снаге да стигне до краја. Надала сам се да неће. Песница се отворила и пакет је прешао у моје руке. 
- Спремила си за све нас? 
- Не могу да молим Бохора за више. Теби највише треба. - Зашто? 
- Ако крену на тебе. 
- Могу да крену на све. 
Мамино лице се згрчило; покушала је да ме помилује, али сам се повукла. Склонила сам очи са ње, нисам могла да поднесем да гледам њену бол. 
- На тебе могу као на жену. Много си лепа, мила моја. 
Тата је једном руком прекрио очи, а другом загрлио маму. А ја сам, стискајући пакет, побегла напоље. 
Ходала сам нашом улицом, блато ми се залепило на ђонове и корачала сам све теже. Прошла сам Леонову кућу, а вероватно и своју љубав, снове и живот. Цео мој живот је био иза мене, свих петнаест година. Веровала сам да је то само почетак. Преда мном се простирало само блато које ме је прогутало, лепљиво и подло, и било ми је суђено да тонем у њега – мање или више болно. Ово ми је био једини избор. 

Газила сам по блату своје улице тог мартовског дана, сунце се пробило кроз облаке, миловало земљу, отопило лед. Ходала сам и питала се да ли да наставим. Је л’ вредело да се борим? Против чега? Против кога? Против непознатих људи који су решили да нас протерају? Против Хитлера у Немачкој? Где су били они? Или против љубави своје мајке која ми је дала отров за лакшу смрт? Против оца који је није спречио? Нисам знала. Али нисам желела да станем. Хтела сам да идем напред, док ме блато не прогута. Тонући да осетим радост кретања, наде. Можда ће баш сад да се деси чудо. Можда ће баш мене заобићи. Или ћу тренутак пре него што потонем видети сунчев одбљесак или одраз дрвета. Последњи тренутак лепоте. Зар не вреди борити се за њега? 

Извадила сам пакетић, поцепала га и просула у блато. После сам се окренула и отишла кући.