Moje telo je osam hektara hrobrovičovske crnice, volinjska zemlja krvlju i govnima gnojena, đubrena pljuvačkom nadničara, ali samo dok gazda ne gleda, a potom visoko gušu držeći, koja kao da je za nož molila, molila onoliko dugo koliko će proći dok gazda ne primeti kad ga u sibirski logor budu vodili. Izrasla su široka bedra, grudi okomite, šteta bi bilo da novi usevi ne budu zasejani, ali ja neću roditi, jer čovek je, kao što je stvoren da rađa život, isto tako stvoren za smrt. U sebi nosim domaći zadatak. Evo mog miraza - nož i biber sprej. Bacakam se. Ja sam bacač plamena, spaljena zemlja, neplodna, ja sam pretnja osvetom uz vetar izrečena, slameni lutak koje ne može u potpunosti da potone. 

Hodam ulicom i vidim vas jasnije nego što vi vidite mene. Svako od vas je krvnik. Znam za šta ste sposobni. Na tipove razbrojs. Maroder, palikuća, doušnik, silovatelj, lopov. Među narodima sveta. U tišini noći. Ustajte, hulje, nemir Božji. Recite onima čijim je telima zemlja đubrena da dobro uvek pobeđuje. Tobože u svakom od vas tinja iskra, tobože ste stvoreni za dobro i istinu kao što ste stvoreni za ubijanje. U udžbenicima ćete naći spomenike junaka, heroja nakon obezglavljivanja. Datume bitaka, istrebljenja, noći dugih noževa, noći bez zvezda dok je zemlja nimalo krišom upijala krv. Ono što ste počinili nad najmanjima, počinili ste nad milionima, milijardama. Počinili ste naglas. Sa upaljenim svetlom. I brojke se stapaju, lutaju sve dublje i dublje, blede i zamiru; rimske, arapske, podjednako dobre za brojanje hleba i tela neprijatelja. I ja imam svoje brojeve. Podeljena sam. Sastavljena sam od pedeset i dva kutka, svaki je mračniji od drugog. Ne znam da li sam živa ili mrtva, prekrijte me zemljom. Bacakam se između nekad i sad, stara duša, neeksplodirana ratna mina, dete-relikt prošlosti. 

Pokušavam da se saberem. Bog me je bacio i promašio metu. Sada se treba pokupiti s poda, ustati, otresti se, stići negde, uraditi nešto, marš, marš, Dombrovski. Na pola svog života, spuštam se pokretnim stepenicama na treći kolosek prvog kruga pakla. Gledam ljude koji se sudaraju subotom u četiri i četrdeset ujutru, četiri i četrdeset posle ponoći, osamnaestog jula dve hiljade osamnaestog leta bezbožjeg. Izgubljeni na Centralnoj železničkoj stanici, pokušavaju da uđu u odgovarajući vagon. Gomila navaljuje na voz „Konopnjicka“ iz Vroclava za Lublin, na „Slovackog“, „Mickjeviča“, „Ožeškovu“. Кako se zvao voz sa stočnim vagonima na relaciji Volinj-Sibir, možda „Dostojevski“ ili „Tolstoj“? Ljudi s prtljagom, u julu spremni za sred zime, vraćaju se u provinciju svojim majkama; majke su napravile pjeroge i skuvale supe. Dočekaće decu i reći, umorila te je ta prestonica, ne idi nazad u nedelju. A onda će deca ionako pobeći, popušiće nekoliko cigareta između porodične kuće i stanice, duboko izdahnuti i zauzeti u vozu mesto pored prozora, skrivajući pod nogama zalihe zapakovane u tegle i novine, vratiće se u Varšavu, i tamo se ponovo izgubiti, raspojasati, raspršiti, raspasti u paramparčad. 

Svi vozovi danas idu u suprotnom smeru. Nova Sol, kondukter diže ruke, red vožnje se promenio, gde je to, ne znam, nemam pojma, gluvi telefoni, ne postoji, ne postoji taj broj. Možda takav grad ne postoji, možda su s utorka na sredu pomerili granice i sad bih morala da se vratim u Volinj, u zaselak Hrobroviče. Možda Lotka leži tamo, a ne u bolnici u Novoj Soli, na povraćenim teritorijama Zapadne Poljske, ali ne njoj, njoj niko ništa nije vratio. Gde god da je, Bog je ne vidi. Gde god da je, ionako je neće ponovo sastaviti. Izlazim. Ulazim, presedam. Na Zapadnoj stanici redovi Stajem na kraj. Udišem izduvne gasove autobusa, ružno su ostarili od vožnje u krug. Neko se dere, hladno pivo, topli čaj. Neko se poliva vrelom vodom, neko je zatražio vrelu vodu, biće ožiljak veličine Sovjetskog Saveza, kao kod Gorbačova. Začepi gubicu, neko viče. Что ты говоришь, что. В пизду. Sve se meša. Stigla sam na pravo mesto. Ostalo je još jedno slobodno sedište u autobusu, još samo par sati i biću negde u Lubuskom vojvodstvu, u okolini Nove Soli. 

Lotko, dolazim ti izgužvana i gladna. Lotko, putujem, opisujem krug. Bila si jedna od mojih mrtvih, tada to nisam znala, cepala sam te deo po deo s porodične fotografije, ali ti si se bolje ocepila, dugo si već bila mrtva. 

Autobus je stao u tunelu ispod Visle, sad bi baš mogao da izbije požar, istovremeno i pod zemljom i pod vodom, niko se ne bi spasao. Dva dana vožnje odavde, gori Sibir. Vatra se vidi iz svemira. Bog vidi dobro, i dobro se zabavlja, četiri i po miliona hektara. Možda je on to pokrenuo, neopalima kupina, nek gori, nek izgori dođavola. Nije se čak ni sagnuo po tvojih osam hektara crnice, nego je poslao nadničara. Bog ništa nije obećao svome sinu, koji je raspet za grehe svih, jedan za sve, svi ni za koga, zašto bi tebi išta obećao. Ko u mene veruje, živeće večno, dakle, može i gore. Ljudi su se držali večnog života ko muva septičke jame, dve nedelje karantina u čistilištu, pa fajront, Bože, upravo je to moj pakao. Bog Otac će prema svima postupati grubo: stub soli, ubistvo, sedam gladnih godina, pomor stoke. Bože! Daj nešto Poljskoj, potajno priželjkujem - jedanaestu kugu. 

Autobus je izašao iz tunela, svi smo živi, kakva nesreća. Majka je zvala, nisam se javila, koliko dobrih telefonskih saveta možeš da dobiješ o čišćenju metodom Makondo ili Кomari, sve je umotano u rolnu, džemperi poslagani u origami, stan je tanjir sušija, toalet činija za pranje prstiju, samo što ne povratim u nju, izvukla sam lajnu pred izlazak iz stana, a autobus je bio zagušljiv od cigareta popušenih do samog opuška, krdže koju jeftino nabavlja nečiji šurak. Vozač krešti preko razglasa, uskoro će stanica, a ja silazim u sopstveni depo, već mi dolazi glave pedeset drugi kutak. Pored mene sedi dečak, upljuvao se pokušavajući da rimuje kako čisti balegu aristokratskih konja u okolini Varšave. Ponudio me je kolačićima, nisam uzela, ne jedem slatkiše odmalena, da, zato sam tako vitka, odgovaram, tablete za spavanje su mi otišle u sise. Ne želim da ga slušam, izričito ponavljam, ućutao je tek posle trećeg puta. Juče je zvala majka, baka je pala i leži u bolnici. I ja sam tad ležala, Er me je ostavio, mene i belo govno na stolu. Zamotala sam stotku u rolnu tako da ništa ne štrči, mama bi bila ponosna. Zakucalo me za zemljom, uvek tako bude kad šmrčeš sama i tužna. Spavala sam ceo dan, probudio me je zvuk majčine poruke. Otrgnuti se, pobeći, makar i u mesto iz kojeg si prethodno pobegla. 

Za četiri dana napuniću trideset šest godina, slučajno sam živa, slučajno sam još uvek živa. Još malo i dobiću grbu. Ne želim to, ali vučem se kao Lotka, prvo ide glava, tromi izviđač, pa tek iza nje, na povocu, ostatak. Možda će kiropraktičar pomoći, naštelovati i iznova skopiti, čak i one nervozno kidane reči, glas što pri prvim susretima prelazi istočnu granicu. To nije moj glas, ja nemam svoj glas. Sve je zapetljano, čak i jezik. Ja sam klupko nerava s prostačkim akcentom. 

Iskrala sam se pod uslovima koji nisu bili moji, pobegla sam. Nisam jedina. Autobusi i vozovi su prenatrpani kao stočni vagoni četrdesetih godina. Treća generacija beži u Varšavu s teškim rančevima, noseći tegle napunjene do vrha majčinim srcem. A onda stenje u redovima za kasu, kad dođem kući, konačno ću se najesti pravog hleba. Kod mame je najbolje. 

Sunce počinje da prži prozore, grlo mi se osušilo, nisam uzela ništa za jelo, u rancu pronalazim ostatke sendviča, slepljenog sa šubarom od lisice. Majstore, viču, hoćete li stati već jednom. Vozač skreće na benzinsku pumpu. Odgrizam komad i spremam se da izađem. Pune do vrha, autobus i putnici. Stojim po strani, kao ukopana, pušim cigaretu i pijem Red Bul, dva po ceni jednog, moj omiljeni doručak. Hladno je, iako je sredina leta, vraćam se po džemper. Možda bi trebalo da stavim i šubaru od lisice. Ljudi slepljeni u gomilice, razmenjuju izlizane fraze, ko gde živi, radi, koliko je zaradio, kad se vraća, ne, ne vraća se za stalno na kraj Poljske. 

Radije bih spavala, ali mi konjušar ne da. Nakašljava se i migolji u sedištu. Uzela bih tabletu za spavanje, ali ne želim da se probudim u vozačevom stanu. Vozi u izgužvanoj beloj košulji na crvene pruge koja podseća na zastavu, izduvava sadržinu glave u maramicu, baca je na pod. Okolo polja, male kuće, mali demoni, klizimo, limeni trojanski konj sa drndavim tahografom. Telefon ispušta zvuke, poruka od majke, pita dolaziš li. Nikad nisam ni bila tu. 

Кnjige su govorile više nego odrasli, glasnije. Ispadale su mi iz ruku i udarale o pod, otvarajući se na fotografijama mrtvih. Moja soba je služila kao ostava, malom detetu nije potrebno mnogo prostora, i samo je komad nameštaja, možete ga preneti s poda na stolicu, sa stolice na krevet; ormari su bili natrpani stvarima: porcelanom koji su Nemci za sobom ostavili, odećom mog pokojnog dede, ponekom haljinom moje prababe, udžbenikom iz sudske medicine s fotografijama utopljenika, žrtava saobraćajnih nesreća, zadavljenih, obešenih, ubijenih i isečenih ljudi. Porodični album, tako sam ga doživljavala. Crtala sam okvire i sunce oko fotografija, dodavala frizure i brkove, odeću sličnu onoj u ormanu, a kad zahladi, kapute postavljene krznom. Rođacima sam izmišljala priče, zanimanja, omiljene boje i jela, pa čak i objašnjenja zašto nas nisu posetili. Stric, deda, pradeda, rođake, tetka. Pošli su na put na kraj sveta, ali će se vratiti, uskoro, autobusom, jer neće moći svi da se smeste u običan automobil. Sešćemo za sto, moraćemo da pozajmljujemo stolice od komšija, naše tri neće biti dovoljne. Možda su to oni. Možda je sve zbog mrtvih, a ne zbog babe. Možda su me zarazili nečim što je čekalo između stranica udžbenika, alergijom na život, akutnom upalom. Htela sam da budem kao oni, mrtva. 

Bila sam privremeno živo telo, živo za sve, onda mi se nešto desilo, neki zupčanik se olabavio, mehanizam raštelovao, potrošile su se naučene reči: molim, hvala, potrošilo se: lepog li, dobrog li deteta, niko ne može da se izvini kao ona, vrzmala sam gde ne treba, sedala na hladan pod u kuhinji, nazuj čarape, Malvinice, maco, dušo, milice, zlato, boj se Boga, ruke hladne kao taj pod prenosile su me na tepih ispred televizora, gledaj si Pčelicu Maju, ne viči, kašicu svraka pravila, dečicu svoju hranila, a-a-a, dva mačeta. A onda su hladne ruke odnosile moje telo na kauč i pokrivale me teškim ćebetom presavijenim napola, isuviše krutim da bi moglo da me uteši i održi u snu. Sanjala sam tik ispod površine, izbacivalo me iznad ogledala vode, budila sam se i hvatala vazduh koji su Nemci za sobom ostavili, vlagu koja je vukla do zemlje. Možda je sve zbog manjka kiseonika, a ne zbog babe. 

Sve je to zbog babe, ponavljala sam svoju prvu rečenicu. Nemoj tako, govorila je mama, ali nikada nije porekla. Baba Lotka je bila kriva za sve: kriva je što mi je krevet mokar, što je loše vreme, što sam padala dok sam se igrala, što je pas na mene lajao. A ona me je nazivala razmaženim detetom, pokvarenim detetom s isteklim rokom, nekakvim sovjetskim detetom. Boj se Boga, dete, tek što si progovorila a već vučeš istočni naglasak, niko u tvojoj porodici nije tako govorio, prababa ti je došla iz Zamošća, pradeda iz Pulava, a jezik se posle rata spljoštio, tenk ga je pregazio, zapevanje je streljano, sada nema o čemu da se peva, osim ako neko hoće da peva o čokoladnim tablama.

Otimala sam se gore nego pas na lancu; kao i njegovi prethodnici, ni ovaj nije dobio ime, bio je samo živi kućni inventar. A ja sam polumrtav inventar. Mogli su da me premeste, plakanje nije urodilo plodom, baba nije htela ni da čuje za takve stvari. Više ju je nervirala tišina. Jednom sam se sakrila od nje u orman, zagušljiv od mirisa nenošenih šarenih haljina. Vratila se iz prodavnice, nije mogla da preživi dan bez pite sa sirom. Nije mi pružila očekivanu zabavu, nije dozivala: hop, hop, juhu, pobrkala sam je s babom iz udžbenika mrtvih. Кroz vrata ormana čula sam teško disanje, sve brže i glasnije. Vukla je stopala iz sobe u sobu. Iskočila sam iz ormana vičući: iznenađenje. A ona je rekla da uopšte nije iznenađena. Otišla je u kuhinju, do kraja dana nije ni reč progovorila i pojela je pitu tek kada se stvrdnula. 

Izlazila je uveče kada se mama vraćala iz biblioteke. Fajront, govorila je, kao da završava s poslom. Mene, inventar, mogli su da premeste, samo ne u orman, tamo bih se izgubila i iskočila u nezgodnom trenutku. Na vratima su razmenjivale obaveštenja, opet kiša, opet hladnoća, vetar šiba, jebena Poljska. Кrenula je na autobus pola sata pre polaska, plašila se da ne zakasni. Kapa i rukavice koje je ostavila u hodniku nisu mogli da je nateraju da se vrati. Кomšije su govorile, videli smo Lotku, sedela je na autobuskoj stanici i tresla se od hladnoće; mama je odgovarala: babi je uvek hladno, čak i u najtoplijem danu leta. Smrzava se i s kapom i bez kape, isto joj je. 

Кada je Lotka pronašla moj udžbenik mrtvih, pretila mi je ocem, a ja sam se upiškila ispod kuhinjskog stola. Zatim je stajala nepomično i zurila u lokvicu na neravnom, izgrebanom podu. Rekla mi je da idem u sobu. Sedela sam u mokroj odeći do večeri. Nije rekla ocu. Dok je on stigao, ona je zaboravila. Vraćao se kasno ili nikako, bezimeni pas je lajao na njega, iako je jedina razlika među njima bila što je jedan imao lanac i korpu za njušku. Budila sam se kad bi došao kući, uzdržavala se da ne dozovem majku, radije sam ostajala nevidljiva. Odlazio je u cik zore. Iza sebe je ostavljao biste mrtvih, slike debelih žena u čipki, koje je nazivao portretima svojih predaka. Mama je očeve starudije trpala u moju sobu. Njih nisam bojila, klonila sam se njegovih mrtvih. 

Majka je nakon očevog odlaska menjala raspored nameštaja, pomerala je teške ormane po sobama, ništa iz njih nije vadila, to je za nju bilo gubljenje vremena, radije ga je trošila na nervozno masiranje ukočenog vrata, možda je to to, možda je ovoga puta nešto puklo, posetila bi doktora, ali jedini kome je verovala je već odavno bio mrtav. Ulazila sam u sobu ne znajući gde će mi stajati krevet. Budućnost je bila neizvesna, plašila sam se da će posle još jednog preuređivanja moja soba biti dodeljena nekom drugom. Možda sam htela da nestanem zbog mame, a ne zbog bake. Za svaki slučaj. Od viška glava ne boli. 

Ponekad bi neko zakucao na kapiju, zvono nije radilo, jer nije imao ko, a ni zašto da ga popravi. Komšijska dec iz Kraja III su dozivala: Malvina, Malva. Baba je prilazila bez žurbe, a ja sam svaki put verovala da će pustiti goste unutra. Ne, odgovorila bi gledajući u neumivena lica. Nije htela nered, bila je uverena da sam najsrećnija upišana ispod stola. Odvratna je, govorila sam, baba je za sve kriva. Poštara je bi odmah nanjušila, krajičkom oka s dioptrijom minus pet uspevala bi da spazi vršak plave kape sa odlomljenim orlom, kako na trenutak izranja iza oguljene zelene kapije. Prepoznavala ga je i po lavežu psa, žešćem nego obično. Dolazio je svakih nekoliko meseci s računom za vodu, a dvaput godišnje, neposredno posle praznika, s čestitkom sa Isusovim likom (kao deteta ili mrtvog) u pratnji britanske kraljice na markici, uvek u drugoj boji, ali sa istim željama – čak ni zarez nije menjao mesto. Srećne praznike žele Tadek i njegova porodica. Eto tako su me kontaktirali moji mrtvi. A jednom je čika iz pošte došao dve nedelje nakon što je isporučio račun za vodu, u junu, čak ni Isus ne 

može toliko da odlaže svoj dolazak, slavom ovenčan. Pita sa sirom nije tog dana propala, baba se razmahala, kalorije su gorele kao štala kad je letela nad baštom ko Olga Bondarenko na tri hiljade metara. Poštar, ništa manje radoznao, uručio joj je paket umotan u sivi papir, poderan iz nepažnje ili nestrpljenja, pečatiran na engleskom, ručno adresiran na bakino ime i Kraj X. Poštar je opskakivao oko babe ko mačka koja se umiljava, a ona se udaljavala, nesklona bliskom kontaktu. Uzela je paket pod ruku i zalupila kapiju. Poštar je sigurno još neko vreme ostao da stoji iza ograde jer je pas penio od lajanja. Vratila se kući i stavila paket na sto. Obilazila ga je menjajući izlizane staze. Pitala sam kakav je to paket, a ona kao da nije čula; sluh joj je bio dobar samo kad je to njoj odgovaralo. Odlučila je da otvori paket tek kad se mama vratila. Dohvatila je nož iz fioke i uradila carski rez, babica koja je s mukom školu završila. Bacila je papir u peć, vatra ga je progutala. Mama je otvorila kutiju. Iz nje je ispalo parče krzna. Baka je ciknula, mrtva životinja je ćutala, dlake i prašina su se širili po kuhinji i visili u vazduhu. Odmah potom iz kutije je izašao brat blizanac. Za svaku šubaru je špenadlom sa plavom staklenom glavom bila prikačena ceduljica. Mala i pogužvana. Na jednoj od njih pisalo je: Lotka, na drugoj: Ula. Moja baka i majka. Obe ispisane drhtavom rukom, nalik dečjem rukopisu. Nemoj da drečiš, rekla je baba. U ruci je obrtala šubaru koja se linjala, premeštala je s mesta na mesto kao lonac užegle supe. Zaključala u komodu, izvadila, stavila u fioku. Ne znam gde ovo da ga stavim, gunđala je.