Vetar je nanosio sneg najpre u lice, s jedne strane kanala, a zatim, nakon prelaska na suprotnu stranu mostom, u leđa, što je čitav proces činilo donekle prijatnijim. U tom smeru se pejzaž ipak lakše posmatra, bez žmirkanja. Kanal još uvek nije u potpunosti zaleđen, ali biće za par dana. To je gotovo sigurno. Najpre se činilo da je optička varka, ali se uskoro potvrdilo da se jedan labud probija kroz poluzaleđenu površinu, na samoj sredini kanala. Upinje se i pravi trasu, malo po malo, sporo ali dosledno.
Zastaje se kako bi se posmatrao ovaj prizor. Mučno je, ali i neophodno, gledati ga kako se probija. Ne postavlja se pitanje zašto ne preleti taj deo do mosta, gde je voda prohodna. Ne postavlja se pitanje zašto ne preleti, jer se podrazumeva da je ova borba neminovna. Da je neophodna. Da postoji prirodan razlog zbog kog se uvek bira isključivo teži put.
Upaljeno dugme lifta sugeriše da ide dole, ka izlazu. Izlazi s jasnom namerom da se napolju zadrži kratko, skok do pekare, pecivo, jogurt i nazad. Dolazi do vrata, na njima piše ОБУЋАР. Zastaje ispred njih, kroz staklo vidi da je čovek unutra posmatra upitno, iznad okvira naočara, kao da procenjuje razlog njenog oklevanja. Ona stoji s rukom u vazduhu, kao da zazire od kvake. Odlučuje se za taj korak i ulazi.
„Dobar dan.“
„Dobar dan.“
„Šta se desilo s pekarom?“
„Kojom pekarom?“
„Pekarom koja je do juče bila ovde.“
„Mora da se ste pomešali ulicu, ova radnja je tu preko dvadeset godina.“
Ćuti. Gleda oko sebe. Police s iznošenim cipelama, glomazna sprava za opuštanje kalupa. Imalin i četke, naneseni u slojevima koji podrazumevaju dugo prisustvo u prostoru.
„Ne razumem.“
„Najbliža pekara vam je dve ulice odavde, a imate i onu malu u okviru supermarketa.“
„Hvala, izvinite na pometnji.“
„Bez brige, do viđenja.“
„Do viđenja.“
Vraća se kući, bez doručka. Stavlja vodu za čaj. Pokušava da shvati šta se upravo desilo. Voda ključa, preliva čaj, čeka, vadi kesicu, dodaje malo mleka. Gleda na sat, ima vremena da svrati kod keve na posao pre pregleda. Treba da joj odnese kartu za voz. Biće nesnosno sporo, ali je to i dalje poželjnija opcija od letenja. Njena keva se boji letenja.
Ulazi u fabriku satova. Nema nikog na šalteru za informacije, ali niko joj i nije potreban. Penje se na drugi sprat i samouvereno ide ka majčinoj kancelariji. Dolazi do vrata. Na njima, pored natpisa КЊИГОВОДСТВО, s čuđenjem primećuje neko drugo ime. Mladen Šumanović. Pravi korak unazad, osvrće se da proveri da nije slučajno promašila vrata. Ali ne, to su vrata kroz koja prolazi već godinama. Ipak, na njima, pored očekivane tablice na kojoj piše КЊИГОВОДСТВО, sada stoji neko drugo ime. I to nije ime njene majke. Kuca i odmah ulazi, da rasprši svaku sumnju. Za stolom sedi čovek, Mladen Šumanović. Gleda ga nekoliko sekundi. Gleda i on nju, zbunjeno.
„Izvolite?“
„Izvinite, tražim Radmilu Pešić. Da nisam pogrešila sprat?“
„U kom odseku radi gospođa Pešić?“
„U ovom, zapravo. I ona je knjigovođa.“
„To je nemoguće. Ja sam jedini knjigovođa u firmi.“
Nemo vadi kartu iz torbe i maše njom ka njemu, kao da će to objasniti sve. „Ali, svratila sam da joj donesem kartu.“
„Da li ste sigurni da ste na pravom mestu?“
„Naravno da sam sigurna. Radmila Pešić je moja majka. Dolazim ovde godinama. Da nije ovo neka šala?“
„A šta su vam rekli dole na šalteru? Možda treba njih da pitate? Mada sam ubeđen u to da u ovom delu zgrade nemamo koleginicu koja se tako zove.“
„Ali, ko ste vi? Koliko dugo ovde radite?“
„Ja sam Mladen Šumanović, knjigovođa. Radim ovde poslednjih sedam godina.“
Posmatra ga. Izlazi iz kancelarije, ne zatvara vrata za sobom, vraća kartu u tašnu dok žuri ka stepenicama. Prolazi pored nepoznate žene na šalteru, zove majku telefonom, ali majka je nedostupna. Izlazi napolje, pali cigaretu, zastaje. Zove Milana, ali on se ne javlja, sigurno je na sastanku. Kuca mu poruku: ne znam da li je do mene ili do ovog dana, ali se bas cudno osecam. pozovi me kad budes mogao, nije hitno.
Gasi cigaretu, prezire ukus u ustima posle nje, uvek isto. Stavlja masku, ulazi u autobus, seda na sedište. Ne razume. Ne može da spoji sve u jednu logičnu celinu. Gleda kroz prozor, ali zapravo ne gleda kroz prozor već kroz prethodne dnevne događaje pokušavajući ujedno da ubedi sebe da je to jedna od onih situacija u kojoj ne vidiš očigledno, a kasnije se osećaš smešno, jer si bila privremeno slepa za odgovor koji ti je sve vreme bio ispred nosa.
„Karte na pregled.“
Vadi novčanik, vadi kartu iz pregrade u kojoj uvek stoji, daje je kontolorki.
„Šta je ovo?“
Gleda u oči žene iznad maske. Maska joj je ispod nosa. „Spala vam je maska, morate da je držite iznad nosa.“
„Mnogo ste vi pametni, gospođo. Kad ste imali vremena da se tako sredite i da pametujete, mogli ste možda da nađete vremena i kartu da kupite.“
„Upravo sam vam dala kartu, o čemu pričate?“
„Ne pravite se ludi, nego hajde lepo izađite sa mnom na narednoj stanici.“
Vraća joj kartu. Ona je uzima, okreće u rukama i vidi da na njoj piše Библиотека Олдос Хаксли ЧЛАНСКА КАРТА. Šta je bre ovo? Biblioteka njenog rodnog grada, čija je članica bila u osnovnoj školi. Otvara je i vidi datum poslednje uzete knjige, 16. 06. 1993.
Izlazi na sledećoj stanici, kontrolorka viče za njom, ona je ne sluša, ne vidi, ne konstatuje, odlazi dalje. Zove Milana. Ne javlja se. Zove majku. Nedostupna je.
Skreće iza ugla i umesto železničke stanice vidi ogromni sjajni tržni centar Macy’s, na uglu 34. ulice u Njujorku. Vadi kartu iz tašne s logotipom Железнице Србије i posmatra je kao neoboriv dokaz realnosti. Gleda u tržni centar.
Zaustavlja taksi. Izgovara adresu privatnog doma zdravlja u kome ima zakazan ginekološki pregled. Taksi odlazi i ostavlja parče Njujorka iza nje. Zaustavlja se ispred ulaza u Dom zdravlja. Ulazi. Na prijemnom pultu proverava da li i dalje ima zakazan pregled i na sreću dobija potvrdan odgovor. Seda ispred ordinacije. Čeka da je prozovu. Smiruje se. Neke stvari su i dalje na svom mestu. Ulazi u ordinaciju. Postavlja se u položaj za vaginalni pregled. Doktorka stavlja kondom na sondu, nanosi gel na kondom, pažljivo stavlja sondu u njenu vaginu i podešava ekran ultrazvuka tako da obe mogu da ga vide. Ćuti. Zbunjeno gleda u ekran. Pritiska dugmad na ekranu, ali ne, nije do mašine, već je imala preglede danas, mašina je nova i radi besprekorno.
„Ne razumem. Vi nemate jajnike. Nestali su. Mislim, na njihovom mestu je neobjašnjiva praznina. Kada ste poslednji put imali menstruaciju?“
„Pre dvanaest dana. Kako to mislite - nemam jajnike?“
„Nema ih. Nestali su. Bili su otprilike ovde tokom prethodnog pregleda.“ Pravi kružne pokrete na ekranu. „Zato ne razumem, ali moram da konstatujem da ih nema. Izvadiću sondu polako, možete da se obučete, maramice su vam iza paravana. Ostanite u ordinaciji nakon toga, idem da potražim načelnicu odeljenja, radi dodatne konsultacije.“
Ustaje, blago joj se vrti u glavi, mora da se naglo digla. Briše se. Oblači. Odlazi iz ordinacije, ostavlja otvorena vrata za sobom. Ne želi da vidi načelnicu, ne želi da otvara nova poglavlja ovog dana, sve što jo je potrebno jeste da ode kući i legne. Spušta masku, pali cigaretu, tresu joj se ruke. Dobija poruku od Milana koja kaže pogresan broj, mora da je neka greska. Zove Milana. Začuje muški glas, ali taj glas ne liči na Milanov, ni po godinama, ni po boji, ni po toplini.
„Da?“
„Milane, kako to misliš pogrešan broj?“
„Gospođo, moje ime je Miodrag, mora da ste pogrešili broj, kao što sam vam i napisao u poruci.“
„Da li je vaš broj 0675552424?“
„Da, to je upravo ovaj broj.“
„Ali, to je Milanov broj.“
„Gospođo, ne poznajem nikakvog Milana, a ovaj broj imam još od 2008. godine. Proverite da niste promašili neku cifru.“
„Milane, nije smešno, loše se osećam, prekini. Moram da razgovaram s tobom.“
„Gospođo, nije u pitanju nikakva šala. Sada zaista moram da idem. Prijatno.“
Seda na klupu u parku. Zove majku. Nedostupna je. Gleda ispred sebe. Vetar gužva i nosi plastične maske, neke od njih s unutrašnje strane imaju mrlje od karmina. Ustaje. Kreće se ulicama, nada se ka kući. Staje na semaforu. Deda sa štapom koji stoji pored nje okrene se, pogleda je i pita: „Da li osećate pritisak?“
„Molim?“
„U vazduhu, pritisak. Meni je uvek loše kad se vreme menja.“
Zeleno se pali. Nastavlja da hoda. Nakon nekoliko blokova zgrada, shvata da taj kraj, koji tako dobro poznaje, više nije isti. Kao da su nikle neke nove zgrade koje ne pripadaju tu. Kao da se pojavljuju u realnom vremenu, brzinom njenog kretanja. Kako su ružne. Kako je naporno. Zastaje, mora do WC-a. Stavlja masku, ulazi u kafe „Novi horizont“, ide ka toaletu, ne obraća pažnju na šankera koji joj se obraća na nekom nepoznatom jeziku. Upada u kabinu, skida gaće, piša, dugo, kao da je sadržaj celog dana nosila u bešici. Može da odahne. Oblači se, pušta vodu, prilazi lavabou, pere ruke, primećuje da su joj nokti lakirani, ne seća se kada ih je namazala. Podigne glavu prema ogledalu, zagleda se u svoj odraz i počne da vrišti. Lice žene pred njom potpuno joj je nepoznato. Podbulo, s podočnjacima i šminkom preko blago masne kože, to lice vrišti a nije njeno. Ni ti zubi nisu njeni. Udara rukom ogledalo, kao da želi da ga popravi, da proradi, da pokaže njeno pravo lice. Udara ga jako, vrišti, udari ga čelom i lomi, ostavlja na njemu malo svoje ili već nečije krvi. Šanker je sada ispred vrata i viče na istom nerazumljivom jeziku, dere se iz sveg glasa, pretpostavlja da joj naređuje da izađe, šta bi drugo, da će zvati policiju ili šta već. Grabi tašnu i izlazi, gura šankera od sebe, odlazi i ostavlja otvorena vrata za sobom. Trči ka stanu, blokovi se i dalje nižu, trči i hoda, i deluje kao da je sve dalje od kuće. Posustaje, saplete se, padne, pa se digne i nastavi i tako se sve vreme upinje i nastavlja i naposletku stiže do svoje zgrade. Oko zgrade nema ničega, pusto je. Nije važno, bitno je da uđe i da se zaključa, da legne i odmori. Da se istušira. Da popije vodu. Lek za smirenje. Da zaspi.
Lifta više nema. Samo stepenice. Penje se, polako, ali uporno, ka sedmom spratu. Stiže, zadihana, gura ključ u bravu, otvara, ulazi, baca tašnu na pod, skida se, ulazi u kadu, tušira se, ne gleda telo, ne zna čije je to telo, nije važno, bitno je da opere telo, da položi telo u krevet, da sedira telo i zaboravi. Da telo zaspi.
Budi se narednog jutra, trlja oči. Oseća se prebijeno, kao nakon košmara pod visokom temperaturom. Dok trlja oči, shvata da na domalom prstu ima venčani prsten. Dok stavlja kafu, shvata da ima muža i troje dece. I mačku. Da nema ni matericu, ni jajnike, ni majku, ni posao, ni Milana. Da nema svoje telo, niti svoj grad, svoj godišnji odmor, svoju ušteđevinu, da nema vozova ni za Budimpeštu ni za bilo koju drugu destinaciju. Da ne poznaje nikoga. Da ne prepoznaje sebe. Da ne upoznaje nikog novog. Da ne ide nikuda. Da ne staje u staru garderobu. Da za doručak upravo razvlači pitu.
Uspeo je. Prokrčio je put do vode ispod mosta. Sada se kreće slobodno, kroz tih nekoliko poslednjih kvadratnih metara koji nisu pod ledom.
