Већ пола сата је обилазила ходнике „Проклете“ зграде и није могла да нађе „Јебена“ врата. Прошла је поред толико натписа: „Одвратна“, „Педерска“, „Кул“, „Шмекерска“ и „Откуд ова врата?“, али от „Јебених“ није било ни трага. Сваки пут када је требало да посети ту зграду, изгледало је као да јој је први пут, иако јој је то била бар десета посета. Њени кораци су одјекивали монотоним ходницима док је покушавала да хода само по белим пољима шаховнице. Последње није било неопходно. Али је било интересантије. У једном тренутку, када је већ потпуно одустала, пред њом су се појавила црвена врата. Прочитала је таблицу. Ушла је. 
- Здраво! 
Шалтер је био пуст. Разгледала је. У просторији је било око десет шалтера, али су сви били затворени, празни, напуштени. 
- Хајде, колико ћу дуго да Вас чекам? – промрмљала је старија жена која се магично појавила на столици иза пластичне преграде. 
- Дошла сам да допуним уверење о плаћеном порезу на имовину. - А не, не радимо такве ствари. 
- Рекли су да се обратим Вама, јер у првом уверењу постоји грешка. - Дајте документа – жена је пружила руку кроз отвор шалтера, задржала је и намрштила се, као да показује како њено кретање захтева доста напора. Лидија је дала прву фасциклу и сагла се да потражи остале које су се налазиле у њеној торби, а службеница јој је попут опруге истргла документа. Пре него што је успела да се исправи, Лидија је чула женин изнервирани глас. 
- Ово нису сва документа! 
- Да, ево их – Лидија их је предала, а жена је повукла још јаче. - И шта фали уверењу? Исправно је. 
- Да, али документа Ваших колега нису. 
- Шта није исправно? 
- Борјана Симова не треба да буде укључена. Преминула је. - То није мој проблем. 
- Коме онда да се обратим? 
- Платите поново и издаћу Вам ново уверење. 
- Нема потребе за новим, само желим да се промени једна страна на старом. - Не може тек тако да се промени страна. Ако су колеге погрешиле нешто, идите код њих. 
- Већ сам их звала, рекли су да дођем код Вас. 
Жена иза шалтера је већ ставила документа испред отвора и није чула (или није хтела да чује) Лидијина објашњења. 
- Они су на четвртом спрату у просторији „Јебем ти“, плава врата. Идите и питајте их. 
Наравно да је једва нашла лифт који води до четвртог спрата. Сви лифтови у „Проклетој“ згради су наводно нумерисани ради погодности посетилаца, с тим да сваки лифт води само до одређених спратова. Идеја је да се не укрштају. Ипак, то је значило да са неких спратова тешко стижеш до других, јер мораш да мењаш лифтове. Лидија је то схватила релативно брзо. Такође је схватила да сви лифтови воде до приземља и да је најлакши начин за кретање да уђе у било који до доле и одатле да тражи онај, који би је одвео на прави спрат. 
Тако је урадила и сада. Без обзира што се врло брзо снашла са лифтовима, требала јој је читава вечност да нађе просторију „Јебем ти“, згурану до тоалета на четвртом спрату. Бар ако јој позли после ове просторије, има где да поврати. Ушла је. Видео се напоран рад. Наравно, нису биле баш пословне активности, али је упосленост била на нивоу. Господин у дну је „пикао“ компјутерске игрице и нешто викао у микрофон својих слушалица. Средовечна госпођа до њега је лакирала нокте. 
Неко је читао, неко само шуштао папирима. До апарата за карте је стајало обезбеђење. Кад је Лидија затворила врата за собом (мало гласније него што је требало), обезбеђење се пробудило и позвало је да узме карту. Притисла је дугме на апарату, иако је била једина која је чекала. Њен број – 1313 – одмах се појавио изнад трећег шалтера. Иза пулта је седео средовечни господин, проћелав и са великим наочарима. 
- Како могу да Вам помогнем? 
Лидија је била зачуђена љубазношћу службеника. 
- Ваше колеге из „Јебене“ просторије су ме послале због уверења о плаћеном порезу. 
- Дајте да видим да ли сте за овде. – Пружио је руку и она му је уручила документа. 
- Постоји грешка у уверењу за наследнике. 
- Да видим. Систем показује да је све у реду. 
- Не знам зашто систем не показује, али Борјана Симова треба да буде обележена као преминула. – То очигледно није било истакнуто. 
- Добро, шта могу да урадим по том питању? 
- У суштини, ја могу ово да коригујем, али морате ми донети умрлицу. - Како да је добијем? 
- Много лако. Сиђете до приземља, најближи лифт је тачно са друге стране тоалета. – Аха... 
- После треба да обиђете док не стигнете до степеника, спустите се два нивоа, па лево, кружно десно и трећа врата са десне стране су ваша – црне боје. - Хвала! 
Лидија није била сигурна да је запамтила све инструкције, али јој је било непријатно да проба да их понови пред господиновим огромним наочарима. 
- После тога можете да се вратите да региструјемо смрт. Радимо до четири. Увек су говорили да раде до четири, иако на вратима зграде пише пет. Није било јасно да ли су тај један сат разлике измислили службеници да би отишли раније, или да би посетиоци могли да изађу из зграде пре краја радног дана. У сваком случају, Лидија се надала да ће завршити посао због ког је дошла, за четири сата које је издвојила. Малтене је трчала између спратова. Како год. Упркос нејасним инструкцијама, нашла је црна врата без посебних проблема. Збунила се само на такозваном „кружном“, што је само још један округли лоби. Последњи од три, али ипак највећи. Притисла је кваку на вратима. Закључано. Лидија се на тренутак уплашила да је радно време ове просторије другачије, али је тад видела звоно са стране – За „Паклену“ просторију. Притисла га је. Скоро у секунди се зачуло шкљоцање и врата су се сама отворила. Лидија их је пажљиво гурнула и ушла. Зидови и под били су потпуно црни, а да није било слика (међу њима и Бошовог „Пакла“ и Гојиног „Сатурна који прождире свог сина“), било би немогуће рећи где се једна завршава, а где почиње друга. Иза црног радног стола седела је црвена фигура. Имала је велико хипнотишуће плаво око, сјајне црвене пипке и сјајно црвено одело – нешто тамније од коже тела. - Добар дан – једва је изустила Лидија. 
- Добар дан, претпостављам да Вам треба умрлица? 
Лидија је климнула главом уместо одговора. Фигура је отворила једну од фиока на радном столу. Из ње се уздизала бела светлост и зачуо се звук који подсећа на опело. Лидија није могла скроз да схвати мелодију или речи, зато што се фиока затворила превише брзо. 
- Молим Вас, седите – рекао је чиновник и показао фотељу. – Реците име преминулог. 
- Борјана. 
- Борјана... 
Једном руком чиновник је направио гест Лидији да настави, другом прегледао фасцикле у полици до радног стола, а трећом поправљао слику иза себе. Лидијин мозак је био претерано окупиран тиме да схвати одакле се појавила трећа рука и требало јој је неколико секунди више него иначе да настави. 
- Симова. 
У тренутку када је изговорила презиме, службеник је престао да претура. Извукао је једну фасциклу. 
- Да. – Отворио је фасциклу. – Преминула петог маја ове године. Значи релативно скоро. Видим да је процедура завршена и да би требало да имате умрлицу. - Ја нисам директан наследник, организујем деобу, али у документима нису убележили њену смрт. Послали су ме овде да узмем умрлицу да бих је однела у просторију „Јебем ти“, како би убележили да је Борјана Симова преминула. Лидија се зачудила што је изговорила све то док је велико плаво око само трептало и чекало. 
- Јаој, они из „Јебем ти“ су веома некомпетентни. Сада ћемо попунити. Да ли имате податке? Лидија је дала једну од својих фасцикли. 
- Изволите! Хвала Вам! 
Фигура је почела да попуњава документа. Лидија се трудила да не зури около. Деловало јој је грубо. Радовала се што може да користи учтиву форму, јер није била сигурна који је пол службеника у овој просторији. А већ је било прекасно да пита. Штавише, бирократско окружење некако није одговарало таквим питањима. - Тако. Ево га. 
Оставио је умрлицу са стране и отворио Лидијину фасциклу. 
- Само ово ћу узети. То Вам више не треба. 
Није показао шта је извадио, али је Лидија осетила да нема потребе да се расправља. Чиновик је отворио другу фиоку. Лидија је скочила док су крици и ватра избијали из ње. Од пламена је соба постала црвена. Фигура је ту спустила стара документа. Летеле су варнице и пепео. Фиока се затворила и службено лице је отресло чађ која се залепила за његов сјајни сако. 
- Са тим... – Чиновник је дао папир Лидији. – Назад код колега. Не брините се што се име документа не поклапа са тим што сте тражили, исто је. Узела га је дрхтавим рукама и климнула главом. Изашла је из просторије и одахнула. Погледала је папир. Писало је „Умрлица“. Испоставило се да су заиста то тражили из „Јебем ти“. Био је то нови документ који је убрзао рад. Није јој било јасно шта је тачно убрзао. Иако је и даље била једина која чека, опет су је позвали да извади карту. Стала је код једног шалтера где су се наљутили што је извукла нови број. Требало је да оде право код лица које је од почетка услуживало. Упркос свађи запослених, господин са великим наочарима је обавио посао. Дописао је напомену и рекао Лидији да се врати у „Јебену“ просторију. Лидија је сишла до приземља и нашла лифт за други спрат – на истом месту где су се налазила црвена врата. Овог пута је видела службеницу за шалтером чим је ушла. Отишла је до ње и уручила јој напомену. - Шта је то сад? – питала је она одбојно. 
- Ваше колеге су ми дале. Рекли су да с тим можете да ми издате допуну уверења о плаћеном порезу. 
- Видите, госпођо – почела је, а да није ни погледала напомену. – рекла сам Вам да се допуне не издају тек тако. Те ствари се плаћају. 
- Зашто ја да плаћам грешке Ваших колега? 
- Па је л’ ја треба да плаћам за њихове грешке? 
- Не, само треба да ми одштампате једну страну – рекла је Лидија кроз зубе. Да је сада могла да провуче руке кроз малу рупу на шалтеру и задави службеницу, вероватно би. Пре него што је добила још један провокативни одговор, чула је познат глас иза себе. 
- Да ли је све у реду? – упитао је човек у пругастом оделу и плавој кошуљи, у коме је Лидија препознала свог бившег друга из средње школе, Пеша. - Пешо, ћао! 
- Шта је било, чујем неку свађу овде?
- Није први пут данас, како ниси чуо пре три сата? – рекла је Лидија и упутила љутити поглед намрштеној службеници. 
- Дошао сам само да оставим неке ствари. Канцеларија ми је на последњем спрату, али сам морао на овом да променим лифт. Чуо сам да нешто овде кипи. - Моји живци. 
- То није добро. – Окренуо се ка службеници. – Заврши јој посао, положио сам хемију због ње. 
Лидија се насмејала. Службеница је остала намрштена. Пешо је махнуо обема. Обећао је Лидији да ће се ускоро видети. Јасно је да се то неће десити. Чула је штампач пре него што се и окренула ка шалтеру. Поново је стала уз мали отвор, исправљена страница јој је била остављена. Службеница није била ту. Било је 16:01. Радно време се завршавало тачно у четири.