Prvo poglavlje

(...) Živimo u jednoj maloj kući. Ja, Flavija i strah. Muškaraca nemamo. Svi su otišli. Jednog po jednog, odložile smo ih, kao zimske stvari usred leta. Skinule smo ih sa sebe. Mi, žene u našoj porodici. „Od sada, on mirno spava na onom svetu, a ja u svom krevetu!” rekla je baba. Mamina majka. Ona je prva ostala naga u našoj porodici. 
Zvala se Viktorija. Udata za Marina. Suvonjav, smeđ, sa ćopavom nogom i teškom rukom. Umro je jedne večeri, pored pruge. Skočio ili ispao iz voza, đavo će ga znati. Kada su ga našli, smrdeo je na uskislo vino, a kosa mu je bila ulepljena krvlju. Niko nije znao da kaže šta je on tražio u vozu u to doba, odakle je dolazio. Iako su svi sumnjali. „Ima on neku, inače ne bi stalno bio na putu”, šaputali su ljudi. Baka se pretvarala da je nije briga. „Neka ide!”, govorila je ljutito, podižući pogled ka nebu, tamo gde je verovala da se sve dešava. 
Zatim je došao red na moju majku da se oslobodi oca. Otac je imao nežne ruke, kao pijanista.Tako ga je ona izabrala. Po rukama. I po nogama, da budu iste, da je ljudi više ne prepoznaju kao Ninu od Ćopavog, „kako su deca vikala po ulici za mnom”, priča i prelazi dlanom preko lica, kao da skuplja sve tragove koji su možda još ostali tamo, ko zna odakle. 
Jednog dana, otac se sjurio niz stepenice i otišao. Imao je zimsku jaknu, krznenu kapu sa ušima, vezanu na vrhu glave i kofer. Izgledao je izmučeno. Verovatno da je i bio, ali tada je to postalo baš očigledno. 
Ja sam se od Vlada razvela nakon nekoliko godina braka. Upoznala sam ga na ulici Ćurea, usred podneva. Izašla sam iz Mega marketa sa ogromnom kesom pomorandži koja je popustila na ulazu u parkić, onom prema prolazu. Voće se oslobodilo i otkotrljalo u kanal. Videla sam ga kako se užurbano približava, sunce mu je dolazilo s leđa, bio je visok, sa lepim rukama, volela sam da ih osetim na sebi, iako je uglavnom ja trebalo da mu pokažem gde da ih spusti. „Kad ćete već jednom da pravite decu, da doživim i ja tu sreću?“, dosađivala nam je mama. Napravićemo, napravićemo, odgovarala sam u svojoj glavi, tamo gde je sreća moje majke važnija od svih sreća na svetu i uzdiže se u talasima više od dva metra. U stvarnosti, međutim, viknula sam na nju koliko god sam glasno mogla: Šta se ti kog đavola stalno mešaš u moj život? Jesi li pomislila da možda uopšte ni ne volim decu?
Tog dana, majka je plakala zbog mene, a kasnije te večeri rekla sam Vladu da želim bebu, on mi se nasmešio i spustio gaće. Kada sam saznala da sam trudna, i ja sam zaplakala. Verovatno od sreće, mada ne bih mogla sa sigurnošću da kažem zbog čega. Ali sam plakala. I napisala sam na Fejsbuku, podebljanim slovima, na roze pozadini, kao za devojčicu: Dora + Vlad + iznenađenje! Lajk, lajk, lajk, lajk, i sve tako. 
Na Fejsbuku je uvek leto i ljudi izgledaju kao da sede na plaži, gledajući u beskrajna prostranstva mora. A more je mirno, bez talasa. 

* 

Ostala sam bez cigareta, pa ću morati da izađem iz kuće. 
— Hoćeš li dugo?, ispituje me Flavija. 
— Nemam pojma, odgovaram joj i zaključavam vrata dvaput. 
Verovatno jedva čeka da odem, da me više ne gleda, da može da skine one teške čizme, dobre samo za udaranje kad god se uplaši, i da ostane, konačno, sama, bosa i sa muzikom na najjače. 
Kada sam izašla na ulicu, odlučila sam da prošetam po kraju, ne baš oko svoje zgrade, gde nema gotovo ništa za videti, već malo dalje, ka stadionu, gde sam se davno šetala sa ćerkom u kolicima. Imam žutu haljinu sa tričetvrt rukavima i pravim selfi na ulazu u park. Za manje od petnaest minuta, dobijam dva zahteva za prijateljstvo, jedno za drugim, od dva vojnika iz NATO snaga. Naši ni na koji način ne reaguju. 
Sećam se da sam prvih meseci nakon porođaja uzimala kolica i šetala kroz uličice, isprva s očima zalepljenim za dete koje je spavalo, pazeći na njegovo buđenje, osmehe, umoran i pospan pogled, a zatim, kako smo se sve više navikavale jedna na drugu, počela sam da skrećem pogled na redove tipskih kuća na sprat, sa debelim zidovima, međusobno povezanim, neke sa letargičnim mačkama na pragovima, druge sa trešnjama i bujnim grmovima hortenzije, i gotovo svaka je imala bar nekoliko kvadrata trave, dovoljno da možeš da izađeš, udahneš svež vazduh ili ispušiš cigaretu. 
 Što više zalazim u srce kvarta, ostavljajući park sa desne strane i krećući se ka glavnoj ulici, sa trolejbusima, koja deli ovaj deo grada na dva, sve mi se više čini da ova šetnja nije kroz prostor, već kroz vreme. Kada je Flavija bila veoma mala, ova mreža uličica postala je mojsvet. Jedini u kojem sam koračala kao gazda. 
Sada je uveliko prošlo vreme ručka, sunce je snažno ugrejalo isvetlost se neravnomerno prelama na trotoarima, crtajući krugove. Tako kako ga osećam, pustog i ugrejanog prolećem, kvart se rasipa poput pomorandže po ulicama, trgovima i baštama iz kojih sećanja izviru skoro neobuzdano. Odjednom, sve one godine za koje sam mislila da su izgubljene, o kojima sam pričala sa mamom i govorila joj „Dvaput sam trepnula i ne znam kako su proletele”, opet su tu, pred mojim očima. 
Kako hodam, slike se uzdižu odozdo i ispunjavaju ulice – čas Flavijinim smehom, čas zvukom trotineta ili škripanjem točkova kolica za lutke, bez kojih nije htela da izađe iz kuće. Kako dete raste sve više i više, i ulice kojima mama ide isto bi trebalo da postanu brojnije i šire, kako bi nove uspomene imale gde da dođu i prekriju one stare, prve, poput snega, kad ništa u okolini više nije bilo važno i sam život je zadržavao dah, da ne probudi dete u kolicima. 
Stižem do Mega marketa, vrata se otvaraju uz zvuk ventila, na kasi je Đeta, komšinica riđe kose i velikih grudi, nasmešim joj se, kao i ona meni, dajem joj novac, „Kent”, kažem, daje mi paklu, vraća kusur, „Što ti je lepa haljina!”, reče, „E, imam je sto godina!”, odgovaram, setim se one dvojice vojnika i, sa njima u mislima, izlazim iz prodavnice, tražim upaljač i palim cigaretu. Dim ulazi u glavu, nešto tamo utrne i manje boli. Ni ja sama ne znam da kažem šta boli, samo osećam težinu, kao torbu sa skoro pokidanim ručkama koju sam primorana da teglim sa sobom. Kao arsenal za borbu, tako se čini. 
Vraćam se kući. Na putu – dva žbuna forzicije, jedna žgoljava mačka, žena sa sremušem, tri automobila, jedan sa napuklim vetrobranom, jedan stambeni blok, drugi, sveže ofarbana ograda na kojojse tromo ljulja vrana. Stresem se, kao od loše misli. Ne volim ptice, ne volim njihov lud, krivudav pogled, staklene oči sa strane, plašim se njihovog kljuna i kandži koje su stvorene da zgrabe, iščupaju, rastrgnu, povrede. Kad pomislim na ptice, vidim krv. Završavam cigaretu. Baš dosta pušim. Da mogu da prestanem, sigurno bih se osećala bolje, bila ponosnija na sebe, ali i usamljenija. Usamljenost je kiselog ukusa, kao bljuvotina i miris ribe. 
Bio je april, Mirča me je ostavio, a mama je kupila ikru. Gledala sam je kako stoji ispred širom otvorenog frižidera i smeši se kao da gleda u ormar pun haljina. 
Dozivala sam je u sebi, bez glasa, nadajućise da će ona nevidljiva nit koja povezuje ćerke sa njihovim majkama početi da vibrira i unutar nje i okrenuti je prema meni, spremnu da me zagrli, pomiluje i kaže mi da će sve proći. Vrištala sam u tišini, grizući usne i pucketajući
prstima, dok je ona stavljala namirnice na svoje mesto i pravila planove za večeru. Želela sam da joj kažem da se oseća praznina i da me ta praznina peče i boli, ali mama nije verovala u takav bol. „Ako te boli, uzmi paracetamol”, obično je govorila. Tog dana, zatvorila sam vrata kuhinje za sobom, otišla u kupatilo i popila celu kutiju. 
Već sam napunila osamnaest godina, pa me je Hitna odvela u bolnicu za odrasle. Prve noćisam neprestano plakala i povraćala. 
Palim još jednu cigaretu. Držim se za nju kao za obećanje. Da će biti bolje. Dok uvlačim dim, razmišljam kako stvari ne mogu ostati ovakve, bez nečeg stvarno važnog što će se dogoditi. Ne možeš da vodiš život u kojem se ne dešava ništa što bi bilo vredno pričanja. Zapravo, možeš, ali ko želi takav život? Zato pravimo naloge na mrežama. Dok pišemo o sebi, stvari deluju bolje. Čak i one loše deluju dobro. 
Pojma nemam kako se moja majka snalazila bez Interneta. Imala je komšinice, a ranije je sreća bila mala i ne suviše bitna. Nešto drugo je bilo bitno: hrana. Mama je žickala po zgradi za šolju šećera ili ulja, i prevrnula bi i kesu sa smećem u tuđoj kuhinji. Dok je bila kod komšija, tata je dremao na kauču. Kad sam se udala, mama mi je dala svoj kauč. Ona je uzela nov. „Manji, zelen, da imam prostora da se krećem oko njega.” Nisam ni znala da voli zelenu boju. 
Kad god priča o sebi, mama priča u prošlom vremenu. Ona, ova sada, ili ona, koja će biti, ne postoje. Mama je bila ona samo pre nego što je postala majka i baka. Večeri provodi na svom novom kauču, sa očima prikovanim za televizor. Poklonila sam joj tokom pandemije pretplatu na Netfliks. Kupila sam je za njen rođendan. „Šta da ti kupim?”, pitala sam je. „Šta god ti želiš”, odgovorila je dosadno. 
Sate provodi gledajući filmove i priča mi kako zamišlja da ih gledamo zajedno. „Dođi malo češće kod mene”, moli me. Kad se penjem uz stepenice ka njenom stanu, vidim tatu kako niz njih brzo silazi, a mama trči za njim u ogrtaču i papučama. I njoj sam to rekla, ali samo je odmahnula rukom, nezainteresovano i rekla mi da nemamo razloga da vadimo mrtve iz groba. Ali tata nije mrtav. Samo nas je napustio i ponovo se oženio Loredanom, poznatom i kao Lori. 

Drugo poglavlje 

Od početka pandemije, porastao je broj zahteva za prijateljstvo na Fejsbuku. Posebno od strane muškaraca. Verovatno su se uplašili, jer se oni lako plaše. Nikada ih ne prihvatam tek tako lako. 
Prvo pogledam slike, obrazovanje, prijatelje, bar da imamo nekoliko zajedničkih. To mi daje osećaj sigurnosti. Kao na zabavama u srednjoj školi, gde sam morala da znam ko dolazi, pre nego što odlučim da li ću ići ili ne. 
Tako sam upoznala Tomu. Piše da živi u Brašovu i da je završio medicinu, a to što mu
je zanimanje da pobeđuje smrt, čini ga seksi, kao i svakog muškarca spremnog za borbu. Na profilnoj fotografiji ima plavu košulju i samouveren osmeh. Imamo samo dva zajednička prijatelja, ali zato što je lekar, napravila sam izuzetak i prihvatila prijateljstvo. Međutim, sada oboje ćutimo, jer nemamo pojma šta bismo dalje rekli, a možda ni nećemo ništa reći. 
Na televiziji je reklama za ne znam koju banku i mlada devojka u beloj haljini vozi bicikl, i svi oko nje je gledaju. Izgleda kao u mjuziklu i očekujem da nešto zapeva. Ali ne. Priča se završava slikom jednog službenika koji joj pruža ruku, a oduševljen glas u pozadini govori nešto o stambenom kreditu. „Slušaj me, Dora, kad se budeš udavala, vodi računa da ima siguran posao, kuću, čak i garsonjeru, mada je bolje da ima dve sobe, da dete ima svoju sobu.” 
Mamin glas se uvlači svuda, popunjava pukotine u mom umu, dopire tamo gde nema mesta ni za šta drugo. Stalno ga čujem. Kada mame više ne bude, njen glas će ostatisa mnom, a ja ću početi da razgovaram s njom, čekajući da Flavija odraste, da ja nestanem i da joj ga dam. 
Te zime kad je umrla, pala u dvorištu, na kolena, s prstima zakačenim za žičanu ogradu i sedom kosom koja je virila ispod marame, baka Viktorija je ostavila glas mojoj majci. To je način, nas žena, da živimo večno. Muškarci ostavljaju svoja prezimena. (...)