Maksim je izašao napolje. S obeju strana trotoara ležale su gomile prljavog snega, koje su juče počele da se tope. Iz apoteke je iskočila devojka u belim papučama i iz sve snage žustro pokrenula generator. Generator poskoči i poče da brunda. Zasmrde benzin. Dalje niz ulicu počeše da uključuju jedan po jedan generator i buka postade neizdrživa — kao da ideš po gradilištu i pored tebe neko drobi asfalt. Maksimu se išlo u selo, ali nije želeo da sretne Edika i Elizu, koji je trebalo da sačekaju Ljubu i da krenu danas oko podne. Zato je nastavio da luta gradom, koji je brujao i poskakivao. Nije imamo pojma šta da radi, u stanu su živele izbeglice, koje je primio, dok je sa ocem na selu. Oni su čekali priliku da se vrate kući, ali je sada bilo jasno da takve prilike u skorije vreme neće biti i da, najverovatnije, više ni nemaju kuću. Mogao je da svrati u neki kafić i posedi nekoliko sati uz knjigu, a onda da nekako sazna je li već slobodno u selu i da krene. Stolice u izlozima kafića bile su neudobne sa tankim nogarima — očigledno da na se na njima ne bi sedelo po nekoliko sati. Išao je sve dalje ulicom, sve dok se nije obreo preko puta muzeja umetnosti koji je, na njegovo iznenađenje, bio otvoren. Na blagajni je visio natpis „besplatno za penzionere i učesnike ratnih dejstava“. Maksimu je bilo drago što ga devojka na blagajni nije pitala da li je penzioner. U uglu prostrane sale sa belim zidovima na stoličici je sedela starija gospođa. Na ramenima je nosila veliki filcani šal, a na nogama čizmice od istog materijala. 
Maksmim je pozdravi ulazeću u salu. 
Jedan zid u sali je bio potpuno prazan, samo su visile kuke, a druga dva nekako polovično popunjena. Bila je okačena svaka druga slika. 
„Deo izložbe je evakuisan“, rekla je gospođa tiho. Njen glas odjeknu praznom prostorijom. „Ovo što je ostalo je osrednje?“, upita Maksim. 
„Pa zašto “osrednje”?“, mirno odgovori radnica muzeja, „jednostavno, ono što ima manju umetničku vrednost.“ 
„To sam i rekao — “osrednje”.“ 
Maksim je razmišljao kako bi mu verovatno bilo neprijatno naći se na zidu ovog muzeja, dok su tvoje vrednije kolege evakuisane. Pomislio je kako je dobro što se njegove slike nalaze samo u privatnim kolekcijama. Ali jesu li ih vlasnici poneli sa sobom? Teško. Verovatno vise negde kao i ove sa manjom umetničkom vrednšću. 
Napolju je, jedva čujno zbog debelih zidova muzeja, počela da zavija sirena. Nadzornica ustade i reče: naloženo nam je da za vreme vazdušne opasnosti posetiocima nudimo da dobrovoljno pođu u sklonište. 
Maksim se oseti kao đak u školi i poslušno krete za nadzornicom. 
U skloništu se nalazila drvena klupa, stolica presvučena u zeleno i zidovi od krečene cigle. Devojka sa blagajne je već bila tamo kad smo sišli. 
„Još jednom dobar dan.“, oglasi se Maksim.
Devojka klimnu glavom. Maksim sede na klupicu pored nje. Nadzornica se spusti na elitnu stolicu i izvadi igle za pletenje iz kutije ispod nje. Na iglama je visila polovina žute čarape. Odmah poče da plete. 
„Osećam da ću je danas završiti“, reče „ovih dana nije bilo uzbuna i nisam imala prilike da pletem. Prošle nedelje sam dva para isplela.“ 
„Ninelj Kostjantinivna plete momcima čarape“, reče devojka. 
„Da im ne smrzavaju noge“, odgovori nadzornica i ugrize se za usnu, „ja u svaki par ubacim i ikonicu. Ne mogu da kažem da sam vernik, ali nek se nađe.“ 
„Ako“, složi se Maksim. U podrumu je bilo tiho. Činilo se da se čuje kako svaki končić zauzima svoje mesto u pletivu. 
„Kako vam se dopada muzej?“, prekide tišinu devojka, očigledno osećajući potrebu da popuni pauzu. 
„Nisam stigao još da pogledam sve. Video sam samo nekoliko neevakuisanih eksponata.“  
„I oni su dobri. Meni se, na primer, noćni pejzaš iz prve sale čini mnogo boljim od mnogih evakuisanih dela“, reče devojka i ponovo se ućuta. 
„Slažem se“, reče nadzornica, „neka od evakuisanih mi se nikako nisu dopadala, čak se i radujem što su ih odneli“. 
Sledećeg trenutka u skolnište uleteše čuvar i prolaznik. Čuvar je imao sede brkove i krznenu kapu. 
„Zdravo, devojke“, reče čuvar, a onda ugleda Maksima i dodade „i momci“, 
Prolaznik, muškarac sa naočarima, u kratkom sivom kaputu, sede na ivicu klupe. Maksim je shvatio da je to bio stranac koji je došao zbog napisa shelter na ulazu. Telefon mu je bio uključen. Verovatno radi u nekoj od misija. Možda je bio novinar, ali nije izgledao tako. Ili diplomata? 
„Doveo sam vam društvo, da bude isti broj momaka i devojaka“, nasmeja se čuvar. „Ne verujem da bi neko gađao muzej umetnosti“, devojka kao da je umirivala samu sebe. 
„Kao da je njih briga“, reče čuvar, „bacaju kud stignu. Samo će dodati da je tu NATO baza. Evo moja deca su otišla u Holandiju, kažu pada kiša, ali je mnogo lepo. A ti Mirosja, što ne ideš? Dvadeset ti je godina, tek treba da živiš.“ 
„Ja ću ostati kod kuće“, reče ona. 
Imala je veoma tanke prste i zglobove, kao da je nije bila ljudsko biće. 
„Ljubav nju drži ovde“, uključi se nadzornica. 
„Jao, kad bi ti znalakoliko ćeš ti tih ljubavi još imati“, čuvar se protegnu i dodade, „idem gore da slušam šta se dešava“.
„I šta ćete tamo da čujete?“, nadzornica prebaci klupko sa druge strane igala pošto je došla do kraja reda, „Vi ste mi neki obaveštajac. Sedite bolje tu“, dodade, „Imam neki loš predosećaj“. Na strančevom telefonu se oglasi sirena za prestanak vazdušne opasnosti. 
„Ne valja vam taj predosećaj“, reče čuvar. Glas iz telefona dodade: May the force be with you. 
„Da su bar pustili ženu da završi sa pletenjem“, reče Maksim ustajući, „Kakvi su to ljudi!“. Nadzornica vrati čarapu u kutiju. 
„Videćete, za praznike ima da biju kuda stignu“, rekla je. 
Maksim je sledeće sale razgledao isključivo kroz prizmu dihotomije evakuisanih i neevakuisanih eksponata i sa svakim novim radom je u njemu rastao osećaj da njegove slike ni slučajno ne bi bile evakuisane. 
„Hvala“, reče devojci na izlasku, „shvatio sam dosta toga o sebi“. 
„Prijatan dan“, odgovori ona kratko. 
Maksim je shvatao da je ona u fazi strašne zaljubljenosti, kada čovek ne primećuje nikoga i ništa oko sebe. Kakva je to sreća, pomislio je, zaljubiti se u ovakvom trenutku. I istovremeno kakva ne sreća. Ali ipak, više je sreća, reče sam sebi, kada je već izašao iz muzeja. Prisetio se jučerašnje scene sa Janom pored peći. „Usred belog dana“, pomisli Maksim i davno zaboravljena toplina mu se raširi po stomaku. Ovo je verovatno, razmišljao je u sebi, prvo ljudsko osećanje u poslednjih pola godine. 
Zima je jela ostatke dana čineći ih sve kraćima, vreme se kotrljalo do zimske kratkoodnevice i u tri sata je nebo već bilo sivo i grad je tonuo u hladni sumrak. Uličnog osvetljenja skoro da nije bilo i jedini izvor svetlosti bili su izlozi prodavnica i kafića koji su ostavljali nesigurne svetle fleke na klizavom trotoaru. Izašavši iz muzeja Maksim se kretao od jedne takve fleke do druge, zagledajući u izloge sa nerealnom božićnom rasvetom. Ovo je bio prvi Božić od početka velikog rata i nije mu bilo jasno kako i zašto se uopšte bilo šta slavi. Ipak, lampice na prozorima su sijale skoro svuda sa praktičnim ciljem bežičnog osvetljenja na baterije, namećući prazničnu atmosferu i budeći praznična sećanja iz prethodnih godina, koja su se sada činila nedostižna i bespotrebna.