3
Izbris spomina
Čovek

„Kako se zoveš?”
Muškarac koji me ispituje sigurno nije čarobnjak. Ni čovek, naravno, nije.
„Sećaš li se barem svoga imena?” 
Ne, trenutno ne, ali ipak neću da paničim jer znam da je sve ovo samo san. Čini mi se da sam u sobi za bolesne. Ležim u malom krevetu i ruke su mi sve do ramena povezane kao mumiji. Pored mene sedi mlad muškarac, toliko mlad da bih za njega skoro mogao da kažem da je tek dečko, ipak izgleda nekako bitno, a prema meni je malo formalan i zato odlučujem da ću ga u ovim snovima imenovati za mlađeg čoveka. Uši su mu tako nadrealistički duge i groteskno špicaste da znam da se ovo u stvari ne događa – da ne može da se događa.
Muškarac klimne glavom u znak odobravanja, iako ništa nisam rekao, nešto progunđa, izvuče beležnicu i u nju neobično čitko zapiše: Imena se ne seća. Zatim odmakne pogled od beležnice i još jednom me prouči: „Kako se osećaš, dečko?”
Dozvolim da mi odjek njegovog glasa napuni glavu dok god izgovorene reči za mene ne dobiju značenje: pita me, dakle, kako sam. Njegove ušne školjke me zbunjuju. Konstatujem da me uznemiruju i njegove izdužene i zelene oči jer su previše… izdužene… i zelene. Još jednom se setim da me je pitao kako se osećam.
Odgovaram mu da se osećam dobro. Muškarac zapisuje: Osećanje: dobro (blago nepriseban).
Mrštim se. „Nisam nepriseban.”
Negiranje. „Odakle si došao?”
Ne znam. Ne sećam se. 
Gleda me ispitivački. „Čovek si, zar ne?”
Ne govorim ništa. 
Na sreću, već mi postavlja sledeće pitanje: „Čega se poslednjeg sećaš?”
Kao da sebe ne kontrolišem, iznenada odverglam onu groznu rečenicu: „Mom sjaju nešto nedostaje.” Zbog čega sam to uopšte rekao? 
„Ispred bele sobe”, muškarac precizira svoje pitanje.
„Čovek sam, da”, zbunjeno beknem. Nelagodno razmenjujemo poglede, zatim muškarac zapiše: Spora percepcija (verovatni uzrok: infectio hominis).
Nadurim se. „Hvala lepo!”
Dok piše, duga kestenjasta kosa mu sklizne iza ušiju, prekrije ih i učini mi se da sada mogu da razmišljam nešto trezvenije, zatim namesti iza uha i ponovo me zbuni. Pita me: „Po čemu se sećaš da si čovek, a ne sećaš se ničeg drugog?”
Slegnem ramenima. „Zar… nije očigledno?” Iako zapravo nije. „Ne znam… prosto znam.” Kao što sam se rodio u telu čoveka, rodio sam se i svestan toga da sam čovek – jedno ide s drugim. Ali, ako nisi čovek, to ne razumeš i zato ne žurim s pojašnjavanjem tih stvari nepostojeće-postojećem zapisivaču.
A on, začudo, delimično razume šta sam hteo da kažem: „Onda mi nabroj sve što ti je sasvim jasno.” 
„Aaaa, ove osnovne stvari…” U mislima pokušavam da napravim spisak, a sve u mojoj glavi baš u ovom trenutku postaje sivo na sivom. „Čarobnjak sam, ali bez čarolije.” Da bih dobio na vremenu da razmislim, kažem mu ono što sam već jednom rekao. „Am… i trenutno spavam u nekakvoj sobi za bolesne i sanjam.” Pošto samo sanjam i ništa ne mogu da izgubim, još dodam, „i vaše uši izgledaju kao da su zašiljene.” Sve zabavnije mi se čini tako neograničeno i potpuno iskreno razgovarati s junakom iz snova, pa zato dodam: „Ponekad čujem neke glasove koji ne dolaze niotkuda.” Tu zastanem i gledam šta piše.
Procenjujem da je star 14 do 15 Sunčevih krugova. 
Bela soba – bez dejstva. Dečko nije uspeo da se dovoljno udubi u sebe da bi našao sećanja. (?)
Nepotpuno brisanje uspomena: ne seća se ničega iz sopstvenog prošlog života. 
Nema nikakva saznanja o bićima čarolije ili o trenutnim okolnostima. Zna da je čovek i šta to znači. Zna ko su čarobnjaci, vilenjake ne poznaje. Delimično socijalizovan (poseduje sva osnovna znanja – razvijene govorne i motoričke sposobnosti).
Misli da doživljava noćne iluzije (simptom bolesti ljudskosti).
Poremećaji koncentracije.
Čuje neke glasove???
Zbog čega je prestao da piše?
„Možeš li preciznije da opišeš na šta misliš kad kažeš glasovi koje povremeno čuješ?” 
Njegove oči postaju još izduženije i zelenije, a njegove uši toliko špicaste da me bodu u oči. Normalno da ne mogu da se saberem. Nemam nikakve poremećaje koncentracije, prokletstvo. „Nema nikakvih glasova. Samo mi se učinilo.”
Čuje neke glasove??? Muškarac precrta poslednju rečenicu, a ja još jednom pročitam prethodnu. 
Misli da doživljava noćne halucinacije – aha, dakle snove? – (simptom bolesti ljudskosti). 
…Dakle… Čekaj malo. Šta sada?
Ume da čita, iako je čovek. Odmah čita ove zapise. Očigledno ga uznemiravaju. Sposoban je da oseća. Priseban.
Zaustavi se. Oprezno me pogleda, kao da namerava da me nešto pita… Nešto, što me najradije uopšte ne bi pitao. 
„Da li si nekada čuo za otimače duše?” 
Delikatno se gledamo. 
„Mnogo posla ćemo imati s tobom?” 
Šta se događa?
Osećaj da sanjam, tužno se raspline i sve oko mene postaje previše jasno, razgovetno, iscrtano… I ona dva uha su još uvek tamo. A ja se još uvek ne sećam svog imena. Ili toga odakle dolazim. Ili bilo čega drugog. 
Čini mi se da moram da legnem, iako već ležim. Čini mi se da ne dobijam dovoljno kiseonika iako dišem normalno. Čini mi se, čini mi se da… da hitno moram da pobegnem odavde! Gušim se, srce mi borbeno udara o rebra, svuda vidim razigrane boje koje vrište i voleo bih da vrištim s njima u horu, glasno bih vrištao, a u stvari ni da pisnem.
Sagovornik primećuje da me nešto muči i očigledno mu se učini da može da me dodirne – ruku mi stavi na rame. Najviše bih voleo da ga lupim, a umesto toga negde otplivam da neprijatni dodir ne bih više osećao.
Nešto mi govori ali ga ne čujem jer odnekud opet izbiju oni glasovi i na sve strane ponavljaju reč 'otimači duše'. Svaki put kada to čujem, osećam se kao da mi neko probija creva. Zašto sam je se uopšte setio? Zašto ne ode i zašto zvuči kao neka psovka? 
Srećom, mladić je konačno ugušio viku i viku u mojoj glavi, sada ga čujem, glas mu je miran. „Ne boj se. Niko ti neće učiniti ništa nažao”, uverava me, a ja drhteći slušam jer su njegove reči sve na šta trenutno mogu da se oslonim. „Na sigurnom si.” Dobro ga slušam, ali se očigledno ponašam odsutno jer me odmah nakon toga pita: „Čuješ li me?”
Nije preterano visok, ruke su mu mišićave, opasno mišićave. Njima se preteće nasloni na moj krevet tako da me skoro okrzne po trupu, ali se na sreću na vreme sklonim. I dobro.
„Lepo polako – nas dvoje smo različiti, to stoji. A ipak smo prilično slični.” Njegove zelene oči blistaju. „Iako ti svoje uši ne čuljiš“, našali se.
O sranje, jesam li i to stvarno rekao?
„Znam, teško je prihvatiti da postoje druga bića koja očigledno ne poznaješ. Verovatno nisi bio potpuno socijalizovan, iako poseduješ neka znanja“, kaže mi.
Gledam ga u neverici.
„I gubitak čitavog sećanja je verovatno još teže prihvatiti.”
Samo gledam.
„Ali ne brini, pobrinuće se za tebe. Prvo moraš da se odmoriš, a zatim ćemo sve objasniti, važi?” 
Nastane mrtva tišina. Mogu da čujem otkucaje sopstvenog srca. Da li je to normalno? „U ovom trenutku mi je samo dozvoljeno da kažem da ćemo te zadržati u bazi... još malo. Ne boj se ničega. Nalaziš se u jednoj od četiri vojno-obrazovne baze Odbrambenog Voda, koje su trenutno najbezbednija mesta za maloletna bića u Inkremateri. Nećemo ponoviti eksperiment ni sa belom sobom. U njoj si bio zatvoren sa ciljem da u potpunosti isprazniš glavu, da ti ponestane misli. Kada ne bi imao više ništa o čemu bi mogao da razmišljaš, tvoj mozak, koji je napravljen tako da neprestano razmišlja o nečemu, bio bi primoran da istražuje prošlost koja je zaboravljena. Mislili smo da će pogled na sopstveno lice takođe probuditi uspomene. Nažalost, to nije funkcionisalo jer tvoja razmišljanja o trenutnom škripcu ne izostaju. Verovatno poseduješ prilično bujnu maštu da bi mogao tako dugo da posmatraš prazne bele zidove.” Ušati me gleda s interesovanjem. „Ili spore misli”, onda napomene, kao da se to čini dakako verovatnijim. „Uskoro ćemo vam sve objasniti. Mi ćemo vam pomoći. Nismo ti neprijatelji, čuješ? Na istoj smo strani. Ne boj se. Sve će biti u redu.”
Reči prolaze kroz mene kao kroz veoma loše rešeto. Pokušavam da shvatim da sam izgubio pamćenje, ali i ta misao negde ispari. Ne sećam se ničega, ponavljam u glavi, ali mi se čini kao da misao nije moja, kao da među nama čitava osoba čini razliku. „Ne sećam se ničega,” kažem naglas, za slučaj da bi to možda značilo. Sećanja su ono što je mom odrazu sve vreme nedostajalo. Ja sam taj koji je nestao.
Kao da sagovornik zna o čemu razmišljam, razigrano doda: „Tačno je da će biti potrebno da se počne potpuno ispočetka, ali to nije nužno loše. Ali do tada, do novog početka, moraš da se naspavaš dobro.” Njegov pogled se kritički zaustavlja na mojim podočnjacima.
I pre nego što zaista shvatim da ne znam gde sam, ko sam i šta se dešava – znam samo da su oko mene neka... stvorenja – čovek mi u rame gurne tanak špric, koji je verovatno ispunjen napitkom za spavanje, jer mi se u trenu zamutilo pred očima. Dajem sve od sebe da ostanem budan dovoljno dugo da ga prkosno pogledam.
I odmah nakon toga utonem u san.
Ni u snu mi ti glasovi ne daju mira.

„Moguće da postoji način da ti se sećanja vrate.” 
„ZASIGURNO POSTOJI! MORA DA POSTOJI!”
„U stvari, taj muškarac te je lagao jer neće da se setiš šta se dogodilo pre nego što si stigao ovde.”
„Izgubio si sećanje zbog ušatih bića! Ona su ti to uradila!” 
„Ne veruj ovom muškarcu, Ne veruj mu ni reči. Samo želi da te povredi.” 
„Žele da te povrede zato što si čarobnjak s greškom. Jer si čovek.” 
„I ako želiš da se spasiš, moraš da savladaš napitak za spavanje i da se probudiš u ovom trenutku!” 
„Ne čini ti se da si budan?”
„Zar ti se ne čini da nešto čuješ? Zar ti se ne čini da je neko upravo naglas izgovorio reč 'sećanje'?”
„PROBUDI SE, SADA!”
„Čovek. Zaista je čovek.”
Valjda sam se probudio brže nego što su očekivali. Ili napitak za spavanje nije baš delovao. Ili su mi dali nedovoljno. U svakom slučaju, budan sam. Pravim se da spavam. 
„Nećete ga se... otarasiti, zar ne? Koristan je... iako je čovek. Hoću reći, koristan je jer je čovek.” Prepoznajem pomalo zbunjen glas ušatog muškarca koji je prethodno razgovarao sa mnom. 
Nekoliko trenutaka je potpuna tišina. Zadržavam dah. Želim da čujem samo to da me niko neće ubiti. 
„Čovek”, sebi u bradu potmulo i mračno promrmlja stariji muškarac koga ne poznajem. „Odakle si se, za ime bogova, stvorio?”
Čini mi se da je to rekao meni. Ali, još uvek mi nije jasno da li će me se otarasiti ili neće.
„I još Čuvar.” Nepoznati glas zvuči tako tamno, kao da je neko upravo umro. „Ljudsko dete koje je povrh svega postalo Čuvar baš noć pre pomračenja Sunca.”
Opet je nekoliko trenutaka sve tiho.
„Zar te to ne zabrinjava, Tulipe?”
„Pa, zaprav...”
„Da li uopšte možeš da zamisliš kakva katastrofa bi se mogla desiti ako do konačnog spajanja ovog deteta i prajajeta slučajno dođe za vreme pomračenja Sunca?” užasnuto zagalami stariji muškarac.
„O, dakle, pustićete ga...”
„I kažeš da čovek ne zna ništa”, taman glas ponovo prekida mlađeg muškarca koga očigledno sve više zanima ista stvar kao i mene. „Ne zna ko je, ni ko ili šta smo mi, ni šta se događa, ni ko ili šta je on sam, ni ono šta ga čeka? Dakle, baš ništa?”
„Moglo bi biti gore”, vragolasto se nasmeši ušati. „Mogao je još da zaboravi da govori i hoda i… stvarno nije ono što smo očekivali, ali možda još može da se popravi.” Ušati muškarac govori usiljeno optimističnim tonom, kao da želi da smiri ogorčenog sagovornika.
„Ako konačno sjedinjenje obavimo odmah po završetku pomračenja sunca, prajaje će u sebi još uvek imati lekovitu moć i postoji mogućnost da se dečaku vrati sećanje. To bi olakšalo čitavu stvar i nama i njemu”
Nekoliko trenutaka je ponovo tiho. U ovoj tišini se skuplja nešto zloslutno. „Tulipe, sada me dobro slušaj.” Već zbog njegovog oštrog tona mi je odmah jasno da od sećanja nema ništa. „Prvo bih hteo da te podsetim da sam ja taj koji ovde kuje planove, a ne ti. Uradićemo tako i nikako drugačije: u pola devet ujutru će se Veće dvanaestorice sastati u mermernoj dvorani. To znači da će za vreme pomračenja biti pod budnim očima Veća i da će tada uraditi sva neophodna testiranja. Dovešćeš ga do dvorane zajedno s oružanom stražom. Pošto upravo imam posla sa dve problematične Vage, pridružiću vam se tek nakon obavljenog testiranja i tada ću čoveku objasniti šta želim da mu objasnim. Jasno? Najbitnije je da dete za vreme pomračenja ne napušta mermernu dvoranu ni pod kakvim uslovom. Da li je jaje bilo dodatno zaštićeno i premešteno na dogovoreno mesto?”
„Da, gospodine.”
„Dobro.”
Kakvo bre jaje? Mislim, jaje? Šta pod...? Da li su ovde svi sasvim bolesni? 
„Spajanje jajeta i ovog deteta će biti izvršeno u zoru sledećeg dana, kada pomračenje sigurno neće imati nikakav uticaj na njega.” Kada iz odlučnih reči starijeg muškarca shvatim da zaista niko ne namerava da me ubije, lakne mi. 
A čim se umirim, uznemiri se ušati muškarac: „Ali… to je tek dvadeset četiri sata… tada sjedinjenje za dečaka neće imati više nikakve lekovite moći! Time bi se izgubio poslednju mogućnost da se spasi uroka brisanja sećanja!” 
Trznem se, ali to na sreću ne primećuju. Pažljivo načuljim uši. Znao sam da još svega mogu da se setim, znao sam. To jaje sada privlači svu moju pažnju.
„Ni govora. Ne možemo da izgubimo rat zbog sećanja nekog tamo ljudskog klinje.” 
„Ali, onda ćete morati da mu baš sve što postoji kao bebi objasnite od početka do kraja, od nas samih do celog rata, do prošlosti…” 
„Da li sam možda rekao da želim da se čovek seti baš svega?”
Zastane mi dah. Šta bi to trebalo da znači? 
„Molim, gospodine. Pa ne možemo da radimo sa nekim ko ne zna baš ništa. Pored toga, otići će oko petnaest krugova Sunca njegovog života u ništa, dajte. Razmislite kako će se osećati potom.”
„Čovek je, Tulipe,” odjekne stariji čovek s takvim razočaranjem u glasu kao da govori nečastivi, a ne čovek.” „Pa nema dušu.”