Pronašla je kamilicu i nekoliko listova lovora, ubacila ih u lonac i ostavila da proključa. Zabolelo ju je kada je stala u vrelu bljuzgavicu, zabolelo do cevanice, a prethodno ljubičasti gležnjevi boleli su crvenkasto. Morala bi do lekara, rekao bi joj, naredio, DOKTOR RAVNIKAR STOPALA, Mogli su da nazovu ranije, morala je, a sada baš ništa od toga više nije važno, više joj neće trebati, ni za hod, ni za trčanje, ni za sedenje ni čekanje, škrip škrip škrip po linoleumu.
Trčala je često, divljala, skakala, kada još nije bila Gospođa, a danas ste zaista loše, jurila se između kukuruza, jurila za Milenom, hvatala je, štipala, dok god nije počela da viče PRESTANI KAD TI KAŽEM, IDO, UPIŠKIĆU SE (i tu i tamo se, zaista, usred kukuruza i sva crvena, Ako kome zucneš, zadaviću te, baš si zao, toliko da znaš).
Nekad biste slagale da ćete prenoćiti jedna kod druge – Naravno, rekli su Milenini roditelji, Naravno, rekli su Idini, ponesi im još mafiše – i da ćete sledećeg jutra otići u školu, umesto toga ste uveče otpuzale do livade, popele se na sušnicu za seno, na vrhu rasprostrle čaršav i tamo čamile do noći, kada je mesec bio već dovoljno visoko da ste videle kuda stajete, a hvatale se naokolo i padale u travu, da su ih bolela pluća i da su po njima mileli mravi, skakavci i bube. Posle su nabrali – vidiš li ih negde? – bele rade, popele se natrag na slamu, prežderavale se mafišima i igrale voli me ne voli me voli me ne voli me, čekale sunce i u školu se odvukle gladne, blatnjave i
Priberi se. Jebem ti, diši, priberi se.
Pekući bol joj se razlivao u kolena, u kutke i rupe do kojih nije mogla, pekući toliko da je htela da se izvuče iz čabra, a morala je da izdrži u kamilici i lovoru, morala je misliti na ribnjak gde su zalazili subotom i nedeljom, pun žaba i šarana, mutni, smeđkasti, sa klupama i kolibicom za ribare, koji su za sobom ostavljali opuške i konzerve, koji su im mahali, zviždali, prijateljski, a malko sladunjavo, sa stomacima koji su preplanuli i goli prekipeli preko kaiševa farmerki, preko njihove rane adolescencije koja se još nije sudarala s telesnošću, to je došlo kasnije, putenost, došla s obiljem stida, došlo kao mraz, kao inje koje lomi, kao čupanje i krunjenje kada je Milena već imala bokove, grudi, proučavala se u ogledalu, stajala ispred Ide i ispitivala o onome, pa ovome, a šta ovo, Hoće se mome dopasti što postajem debela?
Ne postaješ debela.
Samo malo popunjena, znaš, zadnji put je rekao da ga podsećam na Lisku, tobože imamo isti pogled. Liska joj nije bila ni do kolena, a pored toga, kroz nekoliko meseci polomila je obe prednje noge. Ubili su je među oči.

Na pultu je još uvek stajalo ono što je umela sada – Pa znam da će biti strašno, ali ne smete da zaboravite, zapišite sebi negde na listić – nazvati samo ono okruglo i znaš ono riličasto, iako je znala da u ono okruglo sipaš vodu i umačeš kesice kamilice nane šipka i onda držiš, sipaš, duvaš dok neko ne kaže Neće se samo pokositi, iako je rekao da će uspeti da se zajedno izvuku. Trebalo je da ode dok je još mogla, još pre nego što je Milena rekla Jesu li ti vrane mozak popile, još pre nego što je on rekao Baštu i kuću ćemo imati, psa, da li da nabavimo psa.
Samo kobasica ima dva, rimovala je Ida, a što je više razmišljala, više joj se pričinjavalo da svaka stvar ima gomilu krajeva, i ona, i on, kao puževi na koje staneš, hrskanje i, jao, sve smandrljano, a ujutru su ponovo pred vratima, drugi, a baš takvi, oni, kraj po kraj pogača, kraj po kraj palača.
Iako su vodili do Velikog Kraja, Lojzetovi krajevi nisu bili baš ništa lakši, samo su se zvali drugačije. Kada se posle večernje mise dovukao kući, otvorio frižider, skinuo čarape, počešao se po leđima tamo gde je mogao i dohvatio, hteo je jesam i nisam da pretvori u hteo bi. I hteo bi mnogo, hteo bi grozničavo, hteo bi sve ono što bi mogao da podnese, mogao da dâ i da razume, pa razume i sada, razume kada se glasovi iza mrežice drobe, kada očevi traže za kćeri i kćeri za muževe, sinove, kada su venčanja tajna i mrtvački kovčezi mali, kada je u pitanju pljačka usred belog dana. Sve to vidi i to razume, sve to bi hteo da doživi, hteo bi da pije kafu s cimetom i da pretražuje federmadrac i da se budi i briše usta i da se plaši, na smrt da se plaši, ali ne za sve, samo za nekoga, možda za dvoje, najviše troje. Hteo bi da kaže Kako je dobro i Dođi kod mene i Jebi se, hteo bi da zna kako leži na jeziku, koliko je lepljivo, dlakavo, kako ga naseli, kako izmeni. 
Prsti su mu se tresli kada je pokušao da se otarasi ostatka ljuske, kada je jaje strpao u usta i čudno je škripalo, kada je hleb zavio u kesu, tanjir stavio u korito i otklizao u kupatilo, kada je pokušao da otkopča pantalone, promašio toalet, plaknuo je lice, kada se – ni prvi ni zadnji put – setio da ga On gleda i štiti, kao što gleda i štiti sve, a neće da ga hrani, neće da ga kupa kada to ne bude mogao sam.

*

POMOZI MI, NE MOGU DA SIĐEM, cvilela je viseći sa grane. Često su se penjale na orah pored vatrogasnog doma, u ranu jesen čupale zelene ljuske i snažno ih bacale na zemlju, da puknu, razlete se, zalepe na asfalt. Ako se popneš dovoljno visoko, videlo se preko polja, do drugih štala i zvonikâ, i kada su se hvatale svaka za svoju granu i zapanjeno gledale u ono s one strane, nemalo puta su govorile kada budem i ako budem.
Kada budem imala ovoliko godina kao što sada ima mama, imaću barem troje dece, govorila je nekad Milena, I zajedno ćemo ići na izlete i na more i na sajam po igračke. Vodiću ih u Hotel Delfin, tata mi je rekao da su tamo za doručak uvek palačinke sa slatkim sirom, da ćemo ići kada se vrati.
A gde je?
Pa rekla sam ti da je otišao da pomogne bratu, tobože par njih se razbolelo i trebali su im novi ljudi, a dobro će mu platiti.
To je dobro.
I jeste i nije, mama brine da će želeti da ostane, brat ga ubeđuje da svi troje dođemo gore. Šta?
Da, rekao je da postoji razlika u standardu, iako ne znam šta to znači. Mama kaže da neće da ide, slušala sam je kako se drala u telefon da je baš briga za standard, da malo misli na mene. A čini mi se da misli na mene, znaš, jer inače ne bi otišao tamo, ni u hotel ne bismo mogli, ali nisam to rekla da ne bi još i na mene bila ljuta.
Ida je otkinula list i počela ga čupati, komadić po komadić puštati u vazduh. A to onda znači da biste se preselili?
Ne, verovatno ne, ne znam. Pa mami sam rekla da ni ja ne želim da idem, ali rekla je da se ne brinem, da će se već ona pobrinuti, da će na kraju sve biti dobro. A šta bi ti, imala bi decu?
Da, ali ne troje, rekla je Ida i zgužvala ostatke lista, Možda dvoje, dečaka i devojčicu, moja mama uvek kaže da bi morala imati još jednog dečkića da bismo nakon toga zaista bili porodica.
Milena se oslonila na ruke i – prvo levom, zatim desnom – ustala i skočila na donju granu tako da je pukla. 
Misliš li da bi sebi slomila nogu ako bi skočila tu dole? Rekla je dok ju je Ida posmatrala u potiljak, u kosu slepljenu od znoja i zemlje. 

*

šta će mi planina 
ako ne mogu do vrha nje
šta će mi ljubav moja
ako ne mogu do nje
orilo se po štali dok je Marta čistila đubre ispod Bibe, đubrivo je bacala u kolica, oterala ga, vratila se, opet oterala, vratila se. Boleli su je dlanovi i zato je lopatu morala da osloni na butinu da je lakše zavitla; ako bi imala sreće, đubrivo je odletelo s nje a da dršku uopšte ne okrene. Petom je stezala rub lopate, probijala se na mestima koja su presušila, a Biba se oslanjala čas na jednu čas na drugu nogu i repom sa sebe terala muve. Morala bi da bude napolju, ali pre dve nedelje se otelila – bilo je sve prerano, iz nje su izvukli mrtvo tele – i sada više ne želi iz štale, neće da jede, retko pije. Telence je imalo pogrešan raspored zuba, prekratku čeljust i lomljive kosti, verovatno i mineralizaciju zidova arterija, rekao joj je veterinar, kao da je želeo da kaže Tako je ipak bolje za nju, kao da bi je to utešilo. Ostalim kravama nije pričala, iako joj se činilo da znaju kada su se u danima posle toga tiskale oko Bibe, lizale je po glavi i vratu. Ispričala je samo sinu, ali ga je poštedela detalja o kostima, u kojima koštanu srž zamenjuje sunđerasta kost (i zato što nije pitala šta to u stvari uopšte znači, samo je klimnula glavom, kao da zna, kao da je sigurno znao Tone), baš kao što mu nikada nije pomenula koliko je teška bukva i koliko je krhka lobanja. Imao je moždani udar, rekla mu je kada je pitao šta je bilo i da li to sada znači da će dobiti novog tatu, ali ne da bi uskratila njemu, već da bi se otarasila barem mrvice griže savesti koju je izazvala Tonetova mučenička smrt. Pošto je bila baš to – i Marta ga je za vreme mise vrlo često viđala iznad oltara, pozlaćenog, s bocom vode od koprive u jednoj i motornom testerom u drugoj ruci, pored puterastih anđelčića i bradatih muškaraca sa skiptarima, i kada je primala pričest, namerno je ukočeno gledala u tlo da ga ne bi gledala u oči. 
Lopatu je zamenila vilama, bacila im nešto hrane i sela uza zid naspram Bibe. Volela je da razgovara sa njom, volela da govori u nju, u njenu ružičastu njušku, lepljivu i nemu, pričala joj je o seoskom gazdinstvu, o sebi i seljanima, o Idi koja šepa i jede tablete i sva je bleda, Lojze ne želi da pomogne, ne razumem šta mu je, ali stvarno ne vidi da je potrebno društvo, svakog dana mora na svež vazduh, inače će propasti, pa znam da nije moja stvar, ali osećam da sam dužna, znaš, barem toliko joj dugujem, već pre sam se sažalila, pa znaš da nikoga nema, a bogzna, ako ide nešto u baštu, sigurno je sve crklo, ionako je sada sve suvo treba da se zaliva svako veče, a ona ni žaluzine ne podigne ni nos ne promoli iz kuće. Izmasirala je svoje dlanove, skočila na noge, Bibu je počešala po čelu i vratila se u kuću gde je u korpu stavila tuce jaja, pola litra mleka i polumesece, koje je rumom ne samo premazala, već ih je umakala kada nije mogla da zaspi.
Korpa se našla na pragu uz glasno kucanje, sa Idom, halo, jeste li kod kuće? Nešto sam donela usput, celo tuce jaja imamo ovih dana, a setila sam se vas, pa rekoh da se javim da vidim kako se držite. Ido, da li me čujete? Da li ste već išli do kapelice? A možda je ipak uspela da izađe iz kuće, pomisli Marta, možda sada stoji ispred bezgrešnog srca Marijinog, izbodenog, ali rascvetanog.
Ali, Ida je sedela i slušala njenu dreku dok god naposletku nije utihnula, dok god naposletku nije primetila da se voda već ohladila, da se kamilica raskvasila i razbrčkala, a lovor je potonuo na dno, ka njenim naduvenim prstima, ka žabastoj koži; ka koži leta koje je provodila u Metajni, gde su salatu kiselili vinom i vrata ostavljali otvorena, gde su ustajali u pet i išli između cvrčaka, ruzmarina i akantusa, između bele i ljubičaste.
Pošto se plašila talasa, plašila struje, plivali su tako što se grčevito hvatala za bokove, rukama hvatala ravnotežu. Izgledali su kao hobotnica za vreme parenja, kao nekakav onaon, kao izvrnuta dvojina koja se tada još grčila u krevetu gde će se u njenom telu nešto s vremenom otvoriti, verovala je, gde će se nešto konačno predati.
Kada je stopala izvukla iz lonca i odvukla se do vrata, za sobom je ostavljala mokre tragove, korpe više nije bilo na pragu, a čulo se prskanje. 
Videla je crevo koja je krivudalo između krušaka, videla kako je navučeno na slavinu iz sebe teralo, pljuvalo vodu, kako se izlivala sve do paprika i paradajza koje je neko privezao kanapom i s njih pažljivo nabrao prezrele. Videla je puževe golaće, opet je videla pčele; a zatim se vratila u kuću i ostavila ih u vazduhu, u letu.