„Свет је пун различитих ствари и заиста је потребно да их неко 
потражи и пронађе. Управо то ствара сваштоловце.“ 

„Пипи Дуга чарапа“, Астрид Линдгрен 
Превод са шведског: Вера Ганчева 

„И тако, Дороти је кренула на пут [...]. Пред њом се појавило неколико путева, али је лако нашла пут поплочан жутим опекама. Жустро је корачала према Смарагдном граду, сребрне ципелице весело су одзвањале по тврдом жутом плочнику. Сунце је сијало, а птичице су умилно певале и Дороти се није осећала толико лоше колико бисте могли да замислите да се осећа мала девојчица, изненада отргнута из своје домовине и завршила у туђини.“ 

„Чаробњак из Оза“, Лиман Франк Баум 
Превод са енглеског: Анна Каменова

Жута опека 
О магловитој прошлости и нејасној будућности једног од архитектонских симбола Софије 

Пре пар година ми је у Софију у госте дошла моја пријатељица из Мађарске. Уз обавезни обилазак градских знаменитости нашле смо се на тргу „Народне скупштине“, а Агнес се – уместо да разгледа безброј важних зграда у крају, усресредила на опеку. У црвеним ципелама које је случајно обула, заличила ми је на праву Дороти из Оза, само што је она слетела на жути плочник не из Канзаса, већ из Будимпеште. Објаснила сам јој да, иако су међу најпознатијим симболима Софије, те опеке заправо представљају њено место рођења, а Агнес се нашалила да се сигурно због тога овде осећа као код куће. Када ме је упитала како су се те опеке појавиле у граду, испричала сам јој популарну верзију о њиховом појављивању у младој бугарској престоници почетком двадесетог века; као поклон Аустрогарске империје за Фердинандову свадбу. 

Осим главних софијских улица, жути плочници данас као да покривају и једну невидљиву границу на апстрактнијем нивоу – са једне стране је њихова чисто практична функција путног покривача, а са друге – сентиментална вредност туристичке знаменитости и историјског симбола Софије. 

Период у току кога се главне улице престонице покривају жутим плочницима (1907-1908. године) поклапа се са појавом низа амблематских софијских грађевина: Народно позориште (1906. године), Војни клуб (1907. године), Хале (1911. године), храм „Свети Александар Невски“ (1904-1912. године). (1) Али за разлику од историје тих зграда, која је документована и добро позната, прича о плочнику је мутнија. Његово страно порекло је јавно откривено тек 1960. године. Према архивима, наведеним на сајту престоничке општине „жута керамичка опека се производи од кречњачког „лапора“, у Мађарској познатијег као „марга“, који се налази у руднику близу Будимпеште. Ископани лапор се меље, обликује и пече у специјалним пећима на температури од 1300 степени. У Мађарској је било покушаја да се користе сировине из других места, али безуспешно”. 

И даље популарна верзија о свадбеном поклону показала се непоузданом – усталила се више због своје романтичне привлачности и бескрајног понављања, него на основу чињеница. Опет, како се наводи на сајту престоничке општине, „полагање керамичких опека није емотивни дар поводом венчања кнеза Фердинанда Маријом Лујзом, која у то време (1907) више није била међу живима, није идеја, већ израз општинске политике коју је држава подржавала у периоду изградње нове Бугарске“. Другим речима, скупу жуту опеку је наручила, транспортовала, увезла, поставила – и платила (уз помоћ озбиљног кредита!) – Градска општина Софија. 

Друга кључна разлика између жуте подлоге и осталих архитектонских објеката из те епохе је скоро потпуно одсуство опеке са тржишта сувенира. Док мајице, разгледнице, календари и макете са свеприсутним ликом „Св. Александра Невског“ преплављују туристе у Софији (и шире (2)), жута опека присутна је само успутно – као детаљ који се не може избећи. 

То је, наравно, резултат њене практичне функције – са својим златним куполама храм је много подложнији сувенирским интерпретацијама него нека улична подлога, колико год да је импресивна. Ипак, потенцијал за такве интерпретације постоји, о чему сведоче реплике Гаудијевих плочица у Барселони или свих врста сувенира украшених специфичним цветним мотивом са тротоара Билбаа. 

 Жуте плочице се разликују од својих савременика – зграда, симбола Софије, и по нејасној будућности. Храм-споменик „Свети Александар Невски“, Народно позориште, Војни клуб и Централна бања су у процесу реновирања и рестаурације (колико успешно, то је друга ствар). Са друге стране, изгледа да се жути блокови – упркос својој естетској вредности и важној историјској симболици, третирају као обична површина пута и – споро, неповратно и готово нечујно (или највише уз аргумент да су непрактични или скупи за одржавање) – нестају из софијског пејзажа, најчешће замењени једноличним асфалтом. Осим што су тужне, ове промене изазивају и општи бес јер се дешавају без јавне дискусије и јасно изречене стратегије за очување жуте површине. 

Иако се не сматрам великим патриотом, жуте опеке су се за мене претвориле у симбол јаке везе коју имам са својим родним градом. Сваки пут када шетам по њима, посебно ако нисам била ту дуже време, у мојој глави се сама од себе јавља фраза, коју Дороти из „Чаробњака из Оза“ понавља као чаролију која ће је одвести назад кући: „Нигде није као код куће“. Зато ме све мања површина прекривена жутим опекама у центру града, заједно са перспективом да потпуно нестану из Софије, прилично депримира. Али, ипак, налазим неки мир у размишљању да ће вероватно још дуго остати бар на неколико места по свету. 

Прво такво место сам открила када сам, када је био мој ред, посетила Агнес у Будимпешти. Док смо бесциљно лутале по граду, наишле смо на један споредни ћорсокак у Буди. Првобитно ме обузео чудан осећај удобности и помислила сам да доживљавам неки необјашњиви дежа ви, али у следећем тренутку сам приметила да је улица покривена мало запуштеним и излизаним, али иначе апсолутно идентичним софијским жутим керамичким опекама. Годинама касније сам поново налетела на жуту опеку на једном малом тргу у Београду. Међутим, за разлику од Софије где је опека поређана у једном смеру, овде је била поређана по сложенијем шаховском шаблону. У сваком случају, њен изглед је био довољан да победим благи осећај носталгије за Софијом који сам имала баш тог дана, и да натера тамно небо изнад Београда да изгледа мало више гостољубиво. 

Ето како испада да ипак има и других места (скоро) као код куће.

Тшолам 

О спороходним чизмама и индексу среће у Бутану 

Ако потражи слике са кључним речима „Бутан“ и „ципеле“ на интернету, човек добија два резултата. Први су спортске туристичке ципеле – чврсте, грубе, са дебелим ђоном, тамне боје, ружњикаве али веома практичне. Такве се препоручују ентузијастама, који намеравају да се попну на обронке Хималаја без ризика да угану скочни зглоб. 

Други резултат је баш обрнут – јако шарене и обојене чизме до колена, чији је изглед у потпуности декоративан и далеко од практичних туристичких ципела, скоро колико хималајско краљевство Бутан од балканске републике Бугарске. 

Чизме, познате као „тшолам“ су можда најатрактивнији део бутанске мушке народне ношње. Осим њих, она укључује и огртач до колена са дугим рукавима, а грађани Бутана су дужни да је носе увек када су на јавним местима. Међутим, за разлику од одеће, чизме се носе само у специјалним приликама – у свакодневном животу њихово место заузимају разочаравајуће обичне црне мушке ципеле или беле патике. Чини се да су оне ван домашаја владине регулативе која има за циљ очување националног идентитета Бутана – како због западних притисака за модернизацијом, тако и због утицаја Индије и Кине, џиновских суседа маленог хималајског краљевства.

Чизме се још увек израђују искључиво ручно и само по наруџбини. Обућар у Тимбуу, главном граду Бутана, који је мајсторски направио моје, није успео да сакрије збуњеност због тога што жена наручује мушке чизме, али се ипак понашао потпуно професионално – исцртао ми је стопало на комаду картона и измерио дужину између скочног зглоба и колена. Затим је извукао узорке сатена и везова са шарама које сам ја бирала док су мештани климали главом у знак одобравања. 

Крајњи резултат је буквално „да ти се заврти у глави“ и укључује шарене змајеве извезене на светло наранџастом брокату, окружене шареним цветним дезенима. Између појединих тканина налазе се травнато зелене и наранџасте траке, а њихове ивице су оивичене циклама ружом и тиркизно плавом. У једнобојним и једноставним деловима на први поглед, пажљивији поглед открива и додатне детаље - горњи једнобојни део је од тиркизног сатена са извезеним змајевима, а на доњем белом делу утиснути су цветни мотиви. Чак су и смеђи украси на прсту и пети прошивени црвеним концем. 

Сваки детаљ сам по себи пркоси традиционалним схватањима комбиновања боја, али заједно некако успевају да створе нешто сасвим магично, готово психоделично. „Чизме апсолутно не могу да се носе, али некако иду уз све“, с правом је констатовала моја пријатељица, када их је видела у Софији. Све до данас их и нисам носила – не само због недостатка одговарајуће ситуације, због које би их обула, већ су ми и велике. Јако разочаравајућа чињеница, с обзиром да је то једина обућа коју поседујем, прављена по наруџбини специјално за моју ногу. 

Оно што нисам знала док сам бирала како да изгледају је да се боја и мотиви на чизмама опредељују у складу са професијом и друштвеним положајем њиховог власника. Док је горњи део углавном од црне или плаве свиле, доњи открива хијерархијски ранг – жута боја је резервисана за Његово Величанство краља Бутана и за највишег верског вођу у земљи, наранџаста – за министре, црвена – за витешке официре и судије, а зелена – за обичне грађане. 

Поред своје сложене и анахроне политичке структуре, Бутан је познат широм света и по напорима које земља улаже да повећа не само бруто домаћи производ (БДП) већ и бруто националну срећу (БНС). Ово последње уопште није нека апстрактна будистичка идеја, већ водећи принцип који дефинише низ конкретних владиних мера и државних институција које раде за добробит народа Бутана мимо стриктно економских показатеља. Иницирана је од стране претходног монарха, али ову политику наставља да примењује до данас његов син и престолонаследник, садашњи краљ Бутана.

Након његовог крунисања 2008. године, 28. – годишњи бутански краљ Џигме Хесар Намгјел Вангчук постаје најмлађи шеф државе (то је и остао до 2011. године, када је Ким Чен Ун дошао на чело Северне Кореје). На церемонији крунисања престолонаследник је, наравно, обуо традиционалне бутанске чизме. Међутим, овог пута их је израдио не локални обућар, већ позната италијанска марка Салваторе Ферагамо, чији почетак сеже у двадесете године прошлог века, када је сам Салваторе Ферагамо био омиљени дизајнер ципела холивудских звезда. 

Као такав 1938. године Ферагамо израђује можда и најпознатији модел ципела, назван Дуга – ништа мање психоделични од златних сандала-чизама високе платформе у дугиним бојама – специјално за Џуди Гарланд, која у том тренутку снима „Чаробњак из Оза“. (А веза са песмом Изнад дуге, написаном искључиво за филм, тешко да је случајна). Ипак, у филму, Гарландина хероина Дороти не носи ове сандале, већ пар рубин црвених ципелица са шљокицама. (3) На крају, она их удара петом у пету и три пута понавља чаролију „Нигде није као код куће“ да напусти земљу Оз и оде кући. 

Упркос томе што сам се ја вратила у Софију на доста лакши начин – низом авионских летова – након повратка из Бутана дуго сам имала осећај, да сам била на истом бајковитом месту као што је сама Земља Оз. А у коферу сам, уместо црвених ципелица Зле вештице са Истока, носила шарене бутанске чизме – опет одатле.

1.
Према речима социјалисткиње Султане Раче Петрове, која је у Софију стигла из Тулче 1885. године, „није било никаквих улица, само огромне рупе и много прашине која се, када је падала киша претварала у блато и онемогућавала свако кретање. Међутим, после неколико деценија, захваљујући аустроугарским, француским и бугарским архитектама школованим у западној Европи, Софија се „из типичног оријенталног села трансформисала у град са амбицијом да има изглед европских димензија“. 

2.
Пре много година, претурајући по антикварници у помало забаченој америчкој држави Ајова, наишла сам, на своје велико изненађење, на уоквирену графику „Св. Александар Невски“. У Софији бих графику прошла као потпуно незанимљив туристички кич, али ме је на удаљености од 9000 км, сасвим неочекивано, ганула до те мере да сам се једва суздржала да је не купим. Свет је заиста велики, али на срећу – т рагови дома су свуда.

3.
Занимљиво је да су у књизи Чаробњак из Оза ципеле које Дороти наслеђује од Вештице са Истока заправо сребрне, а не црвене. У Чаробњаку из Оза, међутим, њихова боја је промењена у рубин црвену, како би се ефективно користила тада нова технологија бојења Technicolor. Неколико пари црвених ципела, направљених специјално за филм, касније су стекле статус иконе и постале су један од највреднијих колекционарских предмета.