Dve stotine kilometara pravo, najavljuje nam navigacija, tačno kroz oblasti u kojima se predviđaju obilne padavine tokom narednih sati i dana. Budući da će nadležni organi sutra rano ujutru, verovatno zatvoriti određene puteve, nismo oklevali da odmah krenemo, kasno po noći, međutim sada kada na radiju konture katastrofe postaju jasnije, noć izgleda kao tunel kroz koji jurimo dok stvarnost oko nas sve više uzima maha. Uskoro ćemo ući u zoru i ispostaviće se po drugi put kako smo je potcenili, koja smo sve upozorenja ignorisali, da živimo kao da će planetarne nedaće uvek zadesiti nekog drugog, a nikada nas. U stanju smo da zamislimo samo nesreću u sopstvenoj blizini, onu koja se razbuktava iz mrtvog ugla, ili koja divlja u našem telu. 
Brisači se škripeći klate, jedva uspevaju da sklone vodu. … et demain, on prevoit encore plus de pluie. Isključujem radio. Noć se kondenzuje na mestima gde nema osvetljenja, kilometrima dugačkim. Ne obraćam pažnju na putokaze, mrežu strelica i račvanja, koje se brzo smenjuju. Nazivi proleću osvetljeni farovima, ali mi ne osećamo potrebu da znamo gde se tačno nalazimo, dovoljno nam je što opada broj kilometara do sledećeg skretanja. Negde u šuštanju kiše i osvetljenju na autoputu, duboko u Švarcvaldu, nalazi se izvor Dunava koji mami maltene magnetskom privlačnošću. 
U poslednje vreme muči me nemir koji mi je teško da definišem. To je onaj osećaj da se ispod poznatog krije nešto čudnovato. Neprijatna ideja da stvari nisu onakve kakvim se čine. Da se, kao na snimku sa rentgena, ispod mlečnog vela stvarnosti pomalja tvrda, snežno bela i hladna suština, ali samo u odsustvu svetla, ili u praznini između dva trenutka, prikrada se uvek s leđa. Želela bih kada bih neko vreme bila u stanju da pratim određenu putanju, kao što su reke već hiljadama godina pokazatelji smera u krajoliku, a Dunav je pritom jedina reka u svetu čija se udaljenost navodi uzvodno, od ušća do izvora. To je čežnja za putovanjem ka nultoj tački, za odbrojavanjem a ne sabiranjem kilometara, pravo do svetionika u Sulini, tog treptećeg svetla na rubu Evrope. 

Već godinama čuvam kartu Istočne Evrope u najvišoj fioci svog radnog stola, jedinu kartu koju sam uspela da nađem a na kojoj je ucrtan najveći deo toka Dunava. Rečni tok polazi odozgo i vijuga ulevo, reka je pritešnjena između naziva mesta i topografskih simbola, čini nervni sistem sačinjen od plavih, crvenih i žutih linija. Ta karta je vrlo nepraktična, budući da je na nju trebalo ucrtati ceo tok reke. Predeo je stisnut, nazivi sela i gradova nečitljivo skraćeni, jedva se mogu razlikovati lokalni putevi od autoputeva. Karta nema ambicije da vam pomogne da nađete pravi put. 
Nakon što sam pre nekoliko nedelje kupila minikamper, jer mi se učinio kao pogodan lek za nemir, zapravo kombi za dostavu pretvoren u brvnaru, obećanje avanturističkog života, izvadila sam kartu iz radnog stola i razvila je preko kuhinjskog stola. Nadvila sam se nad papirom i prelazila plavim flomasterom preko toka reke da bih je izdvojila iz klupka obojenih linija. Od širokog korita među maestralno uzdignutim krečnjačkim stenama, između gradova Pasau i Ulm, gde se pojavljuje na karti, ovde je od mastila ostala vertikalna crta, kao da sam se za trenutak pokolebala pre nego što sam nastavila da povlačim liniju, duž zamkova, manastira i palata u Švapskim Alpima, sve brže: kroz vodene jazove, cirkove i kanjone, ispod brda obraslih čvornatim drvećem kajsije u austrijskoj dolini Vahau do Panonske nizije u Mađarskoj, gde pravi pravougaoni zaokret ka Srbiji, sa ozloglašenom Gvozdenom kapijom, preko potonulog ostrva Ada Kale ka istoku, u široko iskopanim kanalima kroz Rumuniju, dok se ne ulije u Crno more. Vijugava linija ispisana plavim mastilom. Reč razvučena preko toliko velike razdaljine da je nečitljiva. 
Sklonila sam flomaster sa papira negde iznad delte i jato ptica selica mi je klepećući poletelo ka grudima. Naši naredni meseci trebalo bi da obuhvate ovu putanju. To je jasan, pregledan početak za priču. Početak do kraja. 
Izvor je bio malo van ivica karte, nalazio se negde pored polupraznih šolja za kafu i ljusaka od jabuke. Tu sam želela da započnem putovanje, između mrvica hleba i spiskova za kupovinu, u močvarnoj livadi u podnožju visoravni u oblasti Bar, u Švarcvaldu. 
Ispravila sam uvijene ivice i zakačila kartu iznad sedišta koje se razvlači u krevet. Navukla sam ovčiju vunu preko plavih jastuka, stavila sam tepih sa persijskim motivom preko drvenih podnih ploča i okačila sam sijalice u lampionima. Napravila sam pokretni dom od minikampera. Razvijam sposobnost da se smanjim u većem pokretu. Da imam smer: nizvodno, od Švarcvalda do Crnog mora. 

Ali šta je sa nevidljivom stranom reke, ne onim nadzemnim tokom koji preseca krajolike i prati liniju vremena, od nastajanja i propasti, od rođenja do smrti, već sa stranom koja od nje pravi krug? Večita petlja čiji bi početak, takođe, mogao biti u provali oblaka, ili u kiši koja nam udara po koži, u kapima vlage koje udišemo tokom sparnih letnjih dana. Strana koja se vidi na papiru karte, čiji je crtež samo bledi otisak, nazivi mesta ispisani u ogledalu, podsvesno, ono što se ne da iskazati rečima, bezobličnost sna. Blatnjavo strujanje ispod plave površine vode, ruka koju stežeš samo u trenutku kada zamišljaš da si u bestežinskom stanju. 
Dvostruko lice reke: uvek se vidi samo polovina, iz površine izranja slika koju imaš o njoj, osmeh joj je zapravo gnusna grimasa, moraš joj se potčiniti da bi joj se približio a pritom, tu je i odmah potom nestaje a ipak je tu, kao staklo oštro svetlucanje koje iskače iz vode, dno joj je mekano i apsorbujuće i nedostižno. 
Još jednom sam prešla prstom preko plave linije, preko niti rastegnute u mojoj mašti, preko ivice karte duž drvenih dasaka kojima je pokriven pod prostora za odlaganje u mini kamperu, ispod lampica u lampionima pa do ormana sa mnogo malih ladica, jedino korisnih da se u njima čuvaju kisele bombone protiv mučnine, do plina pored prenosivog šporeta sa dve ringle. U ovom prostoru visiće priče, mreža koju budem okačila. Izvor reke bi sada mogao da bude negde u čvoru nekog drveta, iz koga je nekada izrasla grana, šupljeg drveta od koga je izrađen i ovaj minikamper. Njen izvor će uvek ispadati iz okvira karte, uvek će biti na nekom drugom mestu nego gde mislimo da jeste, kao što ni ja nikad neću znati gde to drugo srce sada tačno kuca ispod moje kože, koliko god često da stavljam šaku na stomak. 
Konačno mogu nešto da dodirnem. Nešto što još uvek ne vidim, ali već je opipljivo, tu je. 

Imamo isti tlocrt. Ona je krvotok, zatvorena celina, telo koje se u sebe pretače. Žena koja divlje struji u bunarima za skupljanje kišnice, sa rukama koje se klate i venama koje protiču kroz Evropu. Njeno talasasto telo prati ciklus krvi, nadolaženja i oticanja, smena njene plime i oseke potiče od plodnosti, od života i ne-života. 

Odlomak broj 2 
Pasau je bučan grad. Grafiti svuda bruje o boljem svetu, o pravima životinja, klimatskim merama, živi se spaljujemo, poručuje jedan od njih, vitraži u katedrali podrhtavaju zbog zvuka malicioznih orgulja. Ulicama ovog grada nekada je šetala jedna spisateljica iz devetnaestog veka, Emerenc Majer, okružena uvredama. Lokalno stanovništvo ju je ismevalo i pljuvalo, nazivali su je narrische Verslmacherin, ludom stihosklepačicom, a ponekad, prozaičnije, kurvom. Danas joj ukazuju počast bistom postavljenom u starom delu grada na obali Dunava. Gleda u oči gradu dok su bronzana leđa okrenuta reci i bavarskim šumama. Iako su je hvalili da je prirodni talenat, svet književnosti je za nju, kao ženu, bio zatvoren i ceo život ju je mučila melanholija. Seme prekookeanske nostalgije, koja će je kasnije u životu izjedati, kao da je ovde posađeno, dok je još bila kod kuće. 
U kafiću na trgu ispred katedrale čitam sve što o njoj još mogu da nađem na internetu. Bila je nežna i ranjiva, divlja i buntovna, po prirodi radikalna, tako je pisala o sebi. Njene naturalističke priče i pesme imale su izraženu društveno-kritičku crtu, pisala je s puno ljubavi o bavarskoj prirodi i sve manjim seoskim zajednicama u vreme brzih društvenih promena. Bila je pesnik rodnog kraja, ali nije stvarala idilu – seoska zajednica je gušila, parohija je kontrolisala a patrijarhalna porodica bila je izvor društvenog konflikta. U njenim delima provejava velika empatija prema autsajderu, verovatno zato što se i sama tako osećala, pisala je o tome svojoj književnoj prijateljici Augusti Unertl, koja je imala književni salon u svojoj vili u Valdkirhenu i koja je bila medijator između Emerenc i časopisa i novina. 
Emerenc je pobegla od bede preko okeana u Čikago gde se obrela u surovoj realnosti života emigranta. Nostalgija, okrutne životne okolnosti, majčinstvo i suprug alkoholičar, koji je rano preminuo, sprečili su je da nastavi da piše. Samo je još u prepisci odzvanjao njen angažovani glas, u vatrenoj kritici političke situacije, društvenih i ekonomskih okolnosti u Evropi i Americi. Po ubeđenju je bila marksista i nikada nije prestala da besni zbog nepravde i borbe koju je vodila kao emancipovana žena, a studirala je računovodstvo, engleski i francuski, i bila vlasnica kafića za umetnike a zatim i vlasnica farme, gde je u tajnosti pravila pivo za vreme prohibicije u Americi. 
U godini mog rođenja, snimljen je film o njenoj mladosti u Pasau, u kome je neki čovek spašava od silovanja, a ona održava različite odnose i dospeva u svet prostitucije. Na uputstvu za gledanje filma nalazi se upozorenje zbog ženske frontalne golotinje. 
Da je Gete morao da sprema večeru, posipa so po knedlama, da je Šiler morao da pere sudove, da je Hajne morao da ušiva ono što je pocepao, da čisti odaje, ubija insekte – o gospodo, ne bi od njih postali veliki pesnici, stihovi su njene pesme uklesani na tabli pored njene biste. 
Na jednoj od fotografija sa otkrivanja biste vidi se kako je lokalni čelnik ljubi u usta.