Sa lepšim vremenom (kraj proleća, početak leta) u Naš hostel počelo je da dolazi sve više putnika sa zapada, zapadnjaka; amerikanaca, kanađana, evropljana i australijanaca. To su za mene bili zapadnjaci. Primetio sam kako sve više razmišljam o njima, kuda su krenuli, zašto, kako, kakvi su im roditelji i kakvo im je bilo detinjstvo, kakav im je stav o Palestini, o Izraelu, o Balkanu, S.A.D., Rusiji i Kini i o radu, o imati nekretninu u gradu, o kreativnom izražavanju i veštačkoj inteligenciji, o duhovnosti nekada i sad u 21. veku, o životu u šumi i hodočašću na Istok, a pre svega – odakle im novac, sloboda i vreme za putovanja. Kako to? Tek ponekad bih nazirao bes, ljubomoru, iza vesele želje da prokljuvim zašto je recimo Dominik baš takav, a ne drugačiji. Zašto sam ja ovakav, Aladin onakav, a Dominik baš takav? Gde su i koje su naše sličnosti, tačke našeg sklapanja, naši zajednički sadržioci?

Od kako sam se preselio u Naš, veoma retko sam izlazio napolje; samo do prodavnice, banke i menjačnice. Bio sam duže i dublje unutra od bilo kojeg gosta; bio sam istovremeno i Migos i domaći i zapadnjak, ali sve više sam želeo da budem samo zapadnjak zbog čega se neprimetno razvijala žrtva u meni, ja – žrtva, jer nisam to što sam u tom trenutku želeo da budem. Oni idu, zapadnjaci, samo idu, jedu, jedu fino, jedu govana, zezaju se, imaju kartice svoje i ne zna im se ni kraj ni početak, ni iznosa na računu, a ni putovanja. Dok Migosi smrde, cenjkaju se, prljavi su, glasni – i time kvare moju zamišljenu sliku sveta i Srbije, sliku koja zapravo ne postoji u stvarnosti. Ne mogu ništa o svetu da naučim od njih, kad oni ništa od sveta nisu videli (uz to ne znaju ni engleski). Pržili su luk za svaki obrok, džigericu i girice pekli su u dubokom ulju na tiganju – i dok sam ih posmatrao tako iz dana u dan podsećao sam se i razumeo njihovu muku i probleme, mentalno, ali nisam mogao da se pomirim s tim da živimo zajedno i da njihovo blisko prisustvo u mom životu narušava zapadnjački identitet koji sam o sebi umislio. Trpeo sam, trudio se da razumem, da se ne nerviram, da održim sebe na uzvišenom, nezainteresovanom zapadnjačkom nivou, ali gostima zapadnjacima nisam mogao da pomognem – ni njima ni našem odnosu. Želeo sam da se družimo, da pijemo, da razmenjujemo priče o lepotama sveta, da se ljubimo i zaljubljujemo, ali oni su svi žurili svojim putem i u toj žurbi još izbegavali Naš zbog Migosa. Samo bi prespavali u hostelu, a onda čitave dane provodili negde napolju. Mnogo zapadnjaka je i otkazivalo ili skraćivalo svoj boravak kod nas kada bi videli kakvo stanje je unutra. Kao prihvatni centar smo bili, kao sigurna kuća za izbeglice s istoka i ove domaće, izbeglice od sebe. 

Mučno mi je bilo sve dok nisam shvatio i prihvatio da sam ljubomoran, da im zavidim jer putuju po svetu dok sam ja zarobljen u hostelu, u Beogradu, u Srbiji. Da je u osnovi celog tog mog utripa misao da sam otirač, čovek-otirač ispred recepcijskog pulta. Čovek-zvonce, recepcijsko, koje pozdravlja i otpozdravlja zapadnjake na putu ka istoku, pozdravlja i otpozdravlja Migose na putu ka zapadu.

Raspakujući paket ljubomore prema zapadnjacima otkrio sam i poseban gnev usmeren ka nosiocima nemačkog pasoša. Mesecima unazad, od početka rada na našoj recepciji po potrebi sam taj gnevčić ignorisao i potiskivao (između ostalog nazivajući ga gnevčićem) radije nego da se pozabavim njime i jednom za svagda ga iskorenim. Mislio sam – ako bih dočekao nemce u našem hostelu približno kako dočekujem Francuze i Grke i Indijce i Japance i Sirijce, bila bi to izdaja, izdaja mojih predaka i uverenja. 

Nikada nisam upoznao svog pradedu, niti ga je moj otac upoznao, a njegov otac – moj deda, mom ocu nikada nije pričao o njemu, o mom pradedi, jer ga se i sam jedva sećao. U mom zamišljenom rodoslovu taj čovek postoji tek kao naše zajedničko prezime, jer mu ni ime ne znam, evo sad, da me ubiješ, pojma nemam. Ne znam kako je izgledao. Ne bih ga prepoznao na fotografijama, ukoliko ih uopšte ima. Znam da je pradeda za života bio kazandžija, zanatlija, pravio je kazane za rakiju, za pasulj i ko zna za šta sve ne, samo da bi skončao u jednom od tih svojih kazana – Nemci su ga skuvali. Da li je još uvek bio živ ili je već mrtav bio stavljen u kazan, nije mi poznato. Ali zamišljam ga kako je vodio miran život na selu sa ženom i devetoro dece, pravio kazane i u njima kuvao ručak za celo selo maltene, sve dok se nije pojavila grupica vojnika, pradeda nekih današnjih Nemaca, koji su ga skuvali u kazanu koji je on sam svojim rukama napravio. 

Osamdeset godina kasnije, u Naš ulaze Nemci, potomci svojih pradeda o čijim životima nemam nikakvih podataka. Ali svejedno, uprkos tome – mrzim ih. Ako dođe više njih, pa još ako su muškarci u pitanju – neopisivo ih mrzim. Poželim sukob. Poželim da ih nasilno izbacim van hostela, napolje, out, austgen! Žene iz Nemačke ne mrzim, njih samo ne volim, dok sam neutralan prema onima koje su mi privlačne. Ako su bile jako privlačne, onda su se njihova nacionalnost i jezik kojim govore povlačili u drugi plan. 

Baveći se tim problemom razmišljao sam o sledećem slučaju – da se u hostelu pojavi Nemac, ali na primer sa španskim dokumentima i nekim neutralnim imenom, recimo – Denis… Palmas. Las Palmas, ne, previše je španski. Denis Palm…freud. To je okej. I recimo da otpočnemo razgovor na engleskom jeziku, bez primesa nemačkog akcenta s njegove strane i ispostavi se da je on jedan super simpatičan tip – da li bih ga onda mrzeo kao Nemca? Hm. Bih. Da se preziva Las Palmas, onda možda ne bih. A da je Denisov pradeda bio nacista, a da ja to ne saznam do posle našeg rastanka, dok su Denisovi otac i majka bili, recimo, obični ljudi, prosečno zloćkasti, radili u glovenburškoj opštini, na primer, i da se on tek pre pet godina preselio iz Glovenburga u Valensiju, naučio španski, dobio španska dokumenta (možda i prezime promenio iz Palmfreud u Las Palmas) – šta bih mislio? Kako bih se osećao? Manje gneva? Samo ljubomora? Možda bi naše druženje proteklo bez ikakvih osuda.

Ali Denis nije došao, ni Las Palmas, ni Palmfreuder, ali je zato bio dečko po imenu Herman Rajzinger. Došao je motorom do Našeg, uz gelender od ulaznih stepenica ga je parkirao i tokom ček ina bez ikakvog mog pitanja počeo da nabraja: Imam svoju firmu, onlajn prodaja, dropšiping, braća Tejt i amazon prodavnica, krenuo sam na put u osam ujutro dvadeset i šestog jula iz Berlina posle izlaska, rođen sam u Glovenburgu malom mestu pored Dizeldorfa, život mi se otvorio te noći i tamo se ne vraćam, pravio sam pauze u vožnji svaka dva-tri sata da se protegnem i popušim malo šiše – pišem putopise na instagramu, zabole ruke, ukoče se leđa od motora, noćio sam bio u Haflpafhenu, Šliczu i Grifinbarošu, u Šlizu sam spavao s recepcionerkom hotela u kom sam odseo, znaš kakva je – morao sam, uložio sam dve-tri hiljade evra samo u mašinu za ovaj put, vozio sam petsto devedeset miliona na sat a trošio dve i po milijarde, a hiljada, a miliona, a milijarde obrtaja, dok sam ga slušao, prekinuo mi se kontakt sa svešću. 

A je li, da ja tebe pitam nešto, her Rajzingeru – je l’ ti i deda tako zundapom1 dolazio u Srbiju? Ha? Kartišen? Karticom ćeš da mi platiš? Daj ovamo tu karticu, da ti nabijem i karticu i šaku na onaj tvoj užareni auspuh, okupatoru jedan! Dve hiljade evra! U dupe! Ni prtljag nemaš! Koji ti je pin? Sve ćeš da kupiš usput šta ti treba, jel’?! I šta nama ostaje? U sobu 22 da te smestim, s migrantima, da te svežem kao životinju od balona steroidu jedan izobličeni, paf paf paf – joujoujoj – i puf! Vrati mi se svest. Dođem sebi. Sedim zadihan u recepcionerskoj stolici, dok Herman pruža svoju ruku s platnom karticom ka meni. Nisam ništa uradio, nisam ništa naglas rekao, it’s all good, baby, baby. 

Nakon tog događaja prepustio sam se procesu resocijalizacije sa Nemcima tokom kojeg sam morao da se odvojim i od svog pradede i od svoje istorije i države i nacije i sve poznate i nepoznate lične i porodične prošlosti, zarad zdrave budućnosti. Zarad mogućnosti da ih sve sagledam čiste, stvarne, stvarno stvarne – i pradedu i prošlost i istoriju. Tako sam saznao da je nakon početne zbunjenosti i tuge zbog napuštanja porodice (od sebe ka njima i od njih ka njemu) pradedi zapravo veoma prijalo što je prestao da postoji u bolu ovde, u zemaljskom bolu, jer je nakon personalizovanih neizbežnih nebeskih peripetija i sva bol ikada igde prestala da postoji. Obreo se negde u kosmosu kao visokointeligentna šljašteća čestica koja može biti bilo ko i bilo šta, šljašteća čestica eks pradeda koja poznaje veličinu i širinu svega i sve zna. 

Zabolelo je na trenutak, rekao mi je, ali pređeš preko toga, zaboraviš, sebe radi, sve se zaboravi. Ako sam ja mogao, možeš i ti. To mi je rekao, to, i da čuvam zube. Onda je ugledao maticu za šraf u prašini kraj ivičnjaka, podigao tu maticu sa zemlje, pobedonosno, kao da je grumen zlata, i nestao u bljesku svetlosti, isto kako se malopre i pojavio predamnom na ulici.

1. Tipični nemački rajh-motor sa prikolicom za suvozača.