Otprilike u tom trenutku me je očarao grad.
Kako je bilo do sada? Put od škole go kuće, kraj koga vijuga reka Čurug-Su, kuće i bašte u našoj ulici, šesti okrug na bregu u daljini, kiosci i restorančići sa obe strane Hansaraja i, naravno, sam Hansaraj, u čije dvorište sam godinama mogla da ne pogledam, ali koji mi se urezivao u svest svojim krovom od crepa, izrezbarenim prozorčićima, slikama i minaretima. Svakog petka bih/ sam iz svoje sobe čula/slušala ezan iz Hanske džamije; bilo je i drugih džamija gde su ezan pevali svakog dana, one se nisu čule iz naše kuće, ali su se, naravno ocrtavale, na licu grada. Ako ima minaret, to odmah gradu dodaje karakter.
Borja me je naučio da svesno volim grad. Bio je maj i šetali smo u društvu različitog sastava.
Borja se preselio iz Alupke od baka, kod kojih je odrastao, u Bahčisaraj kod majke. Ona je već pet godina radila u ovdašnjoj bolnici. On je umeo da v i d i grad, jer je bio došljak. On je v i d e o Hansaraj, mi ga nismo videli, za nas je odmalena bio uobičajeni element krajolika, u koji smo ponekad dolazili na ekskurziju sa školom i na „živi lanac” s veteranima u jabukovim voćnjacima, pored spomenika Neznanom junaku. Shvatila sam, za Ahtema, Alije i Halila je celo ovo dvorište sa džamijom, terasama, hanskim grobljem, haremskim odajama, kupatilima moralo biti nešto drugačije, nego za nas, danas bi smo rekli da je to bilo njihovo mesto snage, ali za divno čudo, Borja je i o Hanskoj palati i o celom Bahčisaraju znao više čak i od Ahtema.
On je bio taj koji nam je ispričao da dvorište palate, baš tik uz džamiju, ispočetka nije bilo ograđeno, da se kapija pojavila u 17. veku, radi zaštite pre dolaska Potemkina i njegove vojske. Borja je rekao da je ČufutKale, gde sam ja do sada bila samo na pikniku sa školom, jedinstven, da nigde nema takvih pećina, mauzoleja i kenesa. Skrenuo nam je pažnju na to, da je kretanje obalom reke Čuruk-SU, to je kao putovanje u vremenu, jer se zgrade pored reke ređaju od najstarijih prema novijima. Od Borje sam saznala da ludnica u našem gradu nije oduvek bila ludnica, već je na početku radila kao Zindžirli medresa (1). On i još Ahtem-hodža su znali, a drugi nisu, da su na našim liticama čas sive, čas roze, čas bež, pa ponegde i bele boje, u zavisnosti odakle se i kada posmatraju, borovi namerno posađeni da se litice ne bi srušile. „Pa vidite li da rastu kao zakrpice?” - govorio je muževni Borja, deminutiv zakrpica je iz njegovih usta zvučao dirljivo.
Onda sam čula krimskotatarsku reč сандыкъ — škrinja. I sada mi se činilo da je Krim škrinja puna bajki, škrinja dragog kamenja, a da je Bahčisaraj u njemu сандыкъта сандыкъ, škrinja u škrinji.
Široko lišće oko izvora iz kojeg teče Čuruk-Su. Kaldrmisane uličice sa oštrim krivinama koje iznenada vode nizbrdo. Crvenkasti crep. Lučni prozori. Natpisi na zgradama na različitim jezicima. Verovatno se to može videti i negde drugde, ali da sve to prate vitki minareti, mauzoleji-turbeta, i da svuda mirišu majčina dušica i lavanda — u detinjstvu mi nije padalo na pamet da to treba da zapamtim tako da uvek po potrebi mogu da ga prizovem u sećanju, kad budem želela da vidim i osetim uživo.
(U godinama koje dolaze plašiću se da ću zaboraviti ulice ovog grada. Zapratiću stranice bahčisarajskih zajednica na društvenim mrežama zbog fotografija. Pregledaću fotografije kako ne bih zaboravila. Prisećaću se štampanih fotografija koje je snimio Halil aparatom sa filmom dok smo još bili tinejdžeri, te slike su ostale u kući mojih roditelja i zamoliću ih da skeniraju slike i pošalju mi na mejl. Ulaziću na gugl-mape da se prošetam ulicama, sećaću se rasporeda zgrada, krivudanja reke Čuruk-Su, izgleda svetlosive stepske zemlje i litica nalik na zidove, i borova na liticama, zasađenim kao „neke zakrpice”. Ćitaću Šamilja Aljadina, da se podsetim grada, koji nisam mogla znati i kog nikada više neće biti, ali koje živi u pojedinačnim ciglama, lebdi u vazduhu, kovitla se pod zemljom.
Različite grane Borjine familije živele su na Krimu od davnih davnina: jednina, možda, od pamtiveka, drugi — od 19. veka. Čukundeda je došao ovamo iz Orlovske gubernije, kada je u Ruskom carstvu ukinuto kmetstvo, došao je da gradi vile, jer je umeo to da radi, a Krim se aktivno gradio. Njegov sin, Borisov pradeda, učio je za arhitetku i oženio se devojkom odavde, Karajimkom. Pradedu su 1935. poslali u Nikolajevsk na Amuru da gradi grad. Borjina baka i njena sestra bliznakinja su tamo rođene. Pradedu je1937. uhapšen, a pola godine nakon toga i streljan. „Nisu morali da ga streljaju”, govorio je Borja, „nije bilo daleko da ga odvedu u koncentracioni logor, u Amurskoj oblasti ih je bilo koliko hoćeš”.
Prabaka je kao član porodice „izdajnika otadžbine” ostala sa decom u Habarovskom kraju do kraja rata, a onda je probala da se seli. Nije bilo moguće da se odmah vrati na Krim, jer bi je u najboljem slučaju poslali nazad, zato su se svakih sedam godina selili sve dalje na zapad, svakog puta se naseljavajući blizu zatvora i radeći kao spoljno osoblje od Blagoveščenska do Kazahstana.
Nijedna od ćerki se nikada nije udala, sestre bliznakinje su ceo život provele zajedno. Jedna od njih je rodila ćerku, Borjinu majku. Obe bake su bile medicinske sestre i obe su bile majke Borjinoj majci i Borjine bake. Niko iz porodice se nikada nije učlanio u partiju, „gadila im se i nisu mogli protiv toga”. Ni Borjina majka se nikada nije udala. Prvo je radila kao babica u Jalti, ali je posle još jedne u nizu neuspelih ljubavi, ovog puta sa načelnikom porodilišta, poželela da se preseli u drugi grad — i dočekala je slobodno mesto u Bahčisaraju.
Daleko smo mi bili od Borje i njegovog pradede arhitekte. Dobro, možda su on i Alije bili jednaki, njen čukundeda je bio slikar, prabaka se u izgnanstvu družila sa Sabrije Eredžepovom (2), a deda je poznavao Rolana Kadijeva.
Ko sam ja bila kad se uporedim sa Borjom, sa Alije i Halilom, sa Ahtemom? Prijatelji mojih roditelja su uglavnom bili inženjeri, poreski službenici, lokalni činovnici, jer je tata radio u fabrici cementa, a mama u poreskoj, i ja nisam mogla ničim posebnim da se pohvalim u ovom društvu. Takođe, nisam mogla mnogo da ispričam ni o babama i dedama — o onima iz Permske oblasti ništa, a o ovima sa Krima pomalo. Niti sam mogla, niti sam htela. Bilo je sramota pričati o tome u mom društvu.
Ina Ivanivna, naša egzaltirana Ina Ivanivna, bi predajući Puškina brisala suze i pila kapi od valerijane, a kada bi govorila o Dostojevskom, držala je govore, i ovo je trebalo zapisivati u sveske, jer je kasnije proveravala, ispravljajući složene znake interpunkcije: „Veličina ruske
književnosti ogleda se u tome što prema junaku, čoveku koji za sobom ostavlja ruševine, čitalac ne oseća mržnju, već saosećanje i zahvaljujući peru velikana razume svaki pokret duše takvog čoveka — malog i napaćenog”.
Sada je Ina Ivanivna sa entuzijazmom govorila o seriji „Rusko carstvo” koja se povremeno prikazivala na kanalu NTV i čije sledeće epizode samo što nisu izašle.
„Mi možemo da se smatramo srećnicima već zbog činjenice da živimo u vremenu kada se prikazuju takvi filmove. Mi treba da smo ponosni što živimo na Krimu, jer je ovo kraj koji su opevali istaknuti ruski pisci koje poštuje ceo svet — Aleksandar Sergejevič Puškin, Lav Nikolajevič Tolstoj, Anton Pavlovič Čehov…. Ovi pisci su blagosloveni, i mi Krimljani smo blagosloveni, jer smo na korak od blagoslovenih carskih dvoraca — Livadijskog, Voroncovskog… Možemo da dodirnemo veličinu. Osećati li kako je to naše?”, u zanosu je pitala Ina Ivanivna.
I ja sam gledala tu seriju. Nije mi se dopadala Katarina II, ali mi je bilo žao streljanog Nikolaja II, a posebno njegovih ćerki i sina koji je imao hemofiliju — još nisu došli na red u seriji, ali ja sam čitala.
Nije mi se dopadao zanos Ine Ivanovne, ni te suze, ni kapi valerijane. Iritirala me je njena patetika. Moji drugovi iz odeljenja su se takođe podsmevali njenom uzvišenom stilu, ali ja joj nisam mogla oprostiti još jednu stvar — rasprave sa Elzarom o maternjem jeziku.
Kad smo na času razgovarali o ovoj temi, Eljzara je rekla da je njen maternji jezik krimskotatarski. Ina Ivanivna ju je pitala: „Da li ti stvarno toliko dobro govoriš krimskotatarski? Bolje nego ruski?”
Eljzara nije mogla da odgovori potvrdno.
„Eljzara, kako u tom slučaju možeš da nazoveš krimskotatarski svojim maternjim jezikom, ako je skoro sva književnost koju čitaš odmalena — na ruskom, ako govoriš i pišeš uglavnom na ruskom? I to nije sve, jer bi sve ovo mogla da radiš i u emigraciji, ali ti čak i razmišljaš na ruskom!”
„Ne razlikujem se u tome od drugih krimskih Tatara moji godina”, odgovori Eljzara. „Ali 92% pripadnika mog naroda iz nekog razloga navodi krimskotatarski kao svoj maternji jezik.”
„Ako ga zovu maternjim, morali bi na njemu da govore, morali bi postojati razni rečnici, knjige, emisije na krimskotatarskom…. a gde su?”
„Izvinite, ali postoji razlog zašto nema svega toga… Krimski Tatari su pola veka mogli da koriste svoj jezik samo u privatnom životu, jer su živeli u tuđini, a i sada, kada su se vratili u zavičaj, ne mogu da koriste krimskotatarski u punoj meri jer svi oko njih govore ruski.”
„Eljzara, uzdahnu Ina Ivanivna, ako se jezik ne razvija to nije zbog toga što svi okolo govore na drugom jeziku, nego zato što u svojoj osnovi nema sklonosti ka razvoju. Ako je jezik vredan u svojoj osnovi, on može da funkcioniše u bilo kakvim uslovima. Jesi li čula za njujoršku četvrt Brajton Bič? E, zamisli sledeće: Amerika, engleski jezika i posebna četvrt u kojoj skoro svi govore ruski, gde su ruske radiostanice, tv studiji, redakcije novina. Znači, može da se organizuje? Ali to još nije sve. Maternji jezik čoveka je onaj jezik na kome on razmišlja, zato ti nemaš nikakvih preduslova da govoriš o krimskotatarskom jeziku kao o maternjem.”
Eljzara nije imala šta da joj odgovori tako odmah bez razmišljanja ali se, naravno, nije mogla ni složiti, pa je zato nesigurno odmahivala glavom. A ja sam se prisećala časa od pre godinu dana, na kraju devetog razreda — posebnog časa ruske književnosti o literaturi zavičaja. Jedan od autora bio je i Sejtumer Emin. Lenur u tom trenutku više nije išao u našu školu, a Eljzara je, kao za baksuz, bila odsutna. Zojka Vaščuk je, kad je videla prezime autora, rekla „Ovo nije ruski pisac! Verovatno je krimskotatarski. Zašto učimo ovu pesmu na času ruske književnosti?” Ina Ivanivna joj je odgovorila: „Deco, ne udubljujte se. Svi autori koje učimo su ruski pisci.”
Posle dijaloga sa Eljzarom o maternjem jeziku shvatila sam da više nikada neću moći da gledam Inu Ivanovnu na isti način kao u osmom razredu kada sam tek počinjala da idem na
takmičenja, kada smo zajedno išle u Ruski kulturni centar, kada smo prolazile pored parka Kujbišatnik, iz kog su odzvanjali dečji glasovi. Ina Ivanivna je osećal promenu i s vremena na vreme bi govorila, nekad pred svima, nekad nasamo:
„Eee, Utajeva…”
Pogledala bih je upitno. Jednom je nastavila:
„Slušaš neke izmišljene priče umesto da razvijaš svoj književni talenat. Ili ti možda želiš da postaneš ukrajinska ili krimskotatarska spisateljica?”
Nisam znala šta da odgovorim, zato sam samo slegla ramenima i rekla:
„Ne znam o čemu govorite.”
„Sećaš li se Puškina?”, govorila je nastavnica sposobna da u svakoj situaciji izvuče citat kralja-sunca ruske poezije. „Svi slovenski potoci teku ruskom moru...”
Prvi put sam čula ove stihove. Generalno sam slabo poznavalo Puškinova dela.
1.
Medresa je muslimanska srednja i viša škola koju je 1500. godine osnovao krimski han Mengli Heraj u Salačiku, prevoj prestonici Krimskog hanata. Danas je Salačik deo Bahčisaraja.
2.
Sabrije Eredžepova (1912-1977) je krimsko-tatarska pevačica, posebno poznata po izvođenju pesama u filmu
Zaporožec na Dunavu (1937).